Bivša košarkašica Milica Dabović sa sinom Stefanom kutak je opremila u mirnom kraju prestonice, a kako deluje, baš sve je podređeno mališanu i njegovom uživanju.
Na svakom koraku su uramljene fotografije, pisma fanova i darovi koje je dobijala, a Milica kroz osmeh dodaje da sve čuva jer je pravi emotivac. U prostranom dnevnom boravku veliki deo prostora zauzima udobna ugaona garnitura, na kojoj se Milica i Stefan opuštaju uz crtane filmove, a preko čitavog jednog zida naslikan je manastir Ostrog.
- Sve su ovde uspomene. Moji prijatelji, sestra, moji kučići i Stefan. Pisma, mama i tata sa Stefanom, sve ono što mi je blisko i srcu drago. Puno sam vezana za ljude, porodicu generalno, tako da sam presrećna što kad uđem u ovaj stan oni me okružuju i sa mnom su i kad nisu tu, u mom srcu i mojoj glavi. Tu je na slikama i deo reprezentacije koji me i dalje boli i rasplačem se uvek kad počnem na tu temu - kaže Dabovićeva.
- Htela sam da ovo bude moj pozitivan kutak. Koliko god loših stvari da mi se dešavalo, vraćala sam se kući da se isplačem i ako treba izvrištim, kažem: “Opameti se, shvati neke stvari”. Uvek sam mislila da se dobro dobrim vraća i da mogu da se promene, mama me je učila: “Ko tebe kamenom, ti njega kruhom”...
Posebno mesto u ovom ušuškanom domu zauzima slika sa sinom dok je bio beba.
- To je slika koju smo radili dve nedelje nakon što se Stefan rodio, to je ulje na platnu - priča nam, dok se maleni Stefan zanima brojnim igračkama koje mu je mama kupila.
Odmah pored spavaće sobe je kutak na kojem, deluje, nema više mesta za medalje koliko ih ima.
- Ovo je kutak koji ugledam čim otvorim oči i izađem iz spavaće sobe, on me odmah razbudi. To je nešto posebno i najdraže, tu je olimpijska medalja, puno crteža i slika. Tu je bilo mnogo odricanja, nisam znala za maturske večeri ni za ekskurzije, lopta mi je bila najbolji prijatelj i jedina igračka sa kojom sam htela da se igram. Posle lopte je došao moj sin na red. Jedna medalja mi je posebno draga, možda čak i najdraža, a to je ona na kojoj piše: “Za najbolju osobu na svetu”. Ta medalja treba ipak nešto da znači.
Uz fotografije sa saigračicama stoji istaknuta i ona sa Kobijem Brajantom:
- Ugledala sam ga i viknula: “Kobi, sačekaj, svi su se slikali, samo ja nisam”. Bio je uvek nasmejan, poput Novaka - kaže Dabovićeva, koja će odavde uskoro morati da se iseli zbog preseljenja u Albaniju.
Uramila pismo koje je dobila od oca
U dnevnom boravku košarkašice uramljeno je pismo koje je dobila od oca.
- To je bilo za moj 34. rođendan, mama i tata su bili kod mene i to pismo me je rasplakalo. Njih volim najviše na svetu, zato hiljadu puta kažem sestri da nije trebalo da uradi onako kako jeste... Kakvi god da su, oni su ti roditelji i stvorili su te. Ja im dugujem samo zahvalnost, mama je moj heroj - kaže ona.
kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
