"OTAC MI JE UMRO U 69. GODINI OD TUGE ZA SVOJIM DOMOM!" Neda Ukraden ogolila dušu, kako je od OMILJENE SARAJKE postala OMRAŽENA

Neda Ukraden i u 72. godini jednako pleni pojavom, nastupima, ali i izjavama, komentarima. Njena biografija je uzbudljiva u estradnom i životnom smislu, obožavaoci joj se broje u milionima, ali mnogo je i onih koji joj zameraju neke stvari iz ratnih godina i kao da se izvesnih osuda nikad neće rešiti.

Najzgodnija baka na Balkanu, kako joj mnogi tepaju, knjigu je pisala skoro tri godine, pažljivo birajući i sklapajući kockice mozaika svoga života od najranijeg detinjstva u rodnom Imotskom pa do 1992. godine, koja je potpuno promenila njen život, baš kao i živote mnogih.

- To je roman života, pre svega moga, ali može biti bilo čijeg ko je bio stanovnik jedne zemlje koje više nema i jednog grada u kojem neplanirano više ne živi, a koji je voleo, ulagao u njega, verovao u budućnost. Ovo je priča o tome kako se ljubav prema svom gradu i sredini doživi kao kazna, jer smo ja, moje dete i moji roditelji u nepunih mesec ostali, ne samo bez imovine, nego i bez snova i uspomena. Gde si bio, nigde, šta si radio, ništa.

Je li vam pisanje o nekim događajima posebno teško palo?

- Nije bilo lako dok sam pisala knjigu proživljavati ponovno tužne i neugodne situacije, posebno te tragične 1992. Naime, kada sam tog aprila 1992. po povratku s turneje po Švedskoj, silom prilika i neočekivano ostala na beogradskom aerodromu, nemoćna da poletim za Sarajevo, jer avioni od početka meseca više nisu leteli za Sarajevo, nisam ni slutila da će od tada moj život, kao i ta karta, neplanirano postati "one way ticket". Nisam mogla pretpostaviti da više nikada neću preći prag svog novog, lepo opremljenog stana na sarajevskim Ciglanama, koji sam te 1992. zaključala i krenula na koncerte u Švedskoj. Nisam ni slutila da ću svoj lokal i stanove na Ilidži i u Lužanima, sve prepune, kao i poslovne prostore na Ciglanama, otada videti samo na papiru i da će mi otac, u 69. godini života, umreti od tuge za svojim domom, svojom Ilidžom.
Džaba nagrada "najpopularnija Sarajka" lista "Svijet" iz 1991., džaba brojni koncerti i svi naši apeli za mir, džaba vera u suživot. Mržnja, ljubomora, zavist bili su, ipak, presudni u tim vremenima, a trebalo je i nekako opravdati pljačku i uništenje svih naših dobara, svega što smo generacijama, godinama moji roditelji i ja sticali.

Jeste li dobili odgovor na pitanje zašto ste postali "neprijatelj" grada koji volite?

- Kada provedeš trideset godina života u jednoj sredini, gde odrastaš, školuješ se, počneš karijeru, doživiš ljubav, brak, rodiš dete, stekneš popularnost izvan granica zemlje, onda samo možeš voleti tu zemlju i taj grad. Tim više što si sretan da svoj uspeh i zarađeni novac od pesama i turneja po celom svetu uložiš onde gde veruješ da si voljen i cenjen i gde vidiš budućnost sebe i svoje porodice. A onda, u nekoliko dana, doživiš sve najgore i još budeš kriv jer si ostao tamo gde si se zatekao, jer pokušavaš nastaviti život, brinuti o svom dvanaestogodišnjem detetu i starim roditeljima. Kako se od najpopularnije Sarajke u oktobru 1991. postaje omražen nekoliko meseci kasnije, najbolje pitati one koji su izmišljali razne laži i uvrede svih tih godina. No, sreća pa sve te izmišljotine nisu mogle trajati doveka, jer je istina koja je bila sasvim drugačija, morala kad-tad izaći na videlo. Naravno, nije bilo lako to sve izdržati, tim više što sam i u Beogradu doživela mnogo neugodnosti, paljenje lokala, puno nerazumevanja. Strašna vremena! Bilo, ne ponovilo se! No, život ide dalje, nauče se neke lekcije, pa u ime ljubavi porodice, publike, u ime dobroga i pozitivnog, nastaviš dalje. Teško je kad izgubiš nekog bliskog, sve drugo može se vratiti, obnoviti, zameniti. Život koji sam živela u Sarajevu za mene je bio nezaboravan i poslužio mi je kao inspiracija da 1993. napišem pesmu "Sarajevo, Sarajevo, gdje je moja raja", koju sam snimila s grupom "Regina" i koja je kultna pesma mnogih koji su se silom prilika raselili širom sveta, i koje sretnem na svojim koncertima.

Koliko često dolazite u Sarajevo, imate li još svoju raju i neka mesta koja morate obići?

- Kad god mogu rado svratim u Sarajevo. Imam, naravno, još dragih ljudi s kojima mogu popiti kafu. U kontaktu sam sa svojom generacijom maturanata Treće gimnazije u Sarajevu koju sam pohađala. Iako smo rasuti po svetu, čujemo se, vidimo se kad možemo i srećni smo što smo zadržali ljubav i poštovanje jedni prema drugima. Lepo mi je sresti drage kolege s kojima sam često pevala, družila se. Nažalost, mnogih više nema, pa mi je bila želja da u toj svojoj knjizi zapišem nešto od tih naših druženja, saradnje, prijateljstava. Recimo to da mi je draga Jadranka Stojaković napisala "Oči tvoje govore", a Kemica Monteno "Ne budi me noćas" uz još mnogo detalja o Sarajevu i našem životu u njemu, nalazi se u mojoj knjizi "Zora je svanula".

Smatrate li se srećnom ženom?

- Beskrajno sam sretna jer sam uspela stvoriti divnu porodicu, odgojiti u tuđem svetu ćerku kojoj sam bila i otac i majka i koja je moj najveći uspeh, školovati je, omogućiti joj da bude zrela, stabilna osoba i divna majka i supruga. Ponosna sam na njen brak, na mog zeta, a njihova dečica, moje unuke i unuk, moja su najveća radost. Ponosna sam i na dugotrajnu, bogatu i respektibilnu karijeru koja je davno prešla granice nekadašnje Jugoslavije. Da mi je neko rekao da ću i posle sedamdesete biti zanimljiva i raditi kao u najmlađim danima, rekla bih da se šali. Ali istina je, i to je nešto što me čini zadovoljnom, ali i zahvalnom.

Godine vam ne mogu ništa, svoje fanove oduševljavate izgledom. Koja je vaša tajna?

- Nema tajne za izgled, samo posvećenost, trud i rad da se to što mi je majka priroda dala, očuva, održi što duže i bolje. I vežbe, i nega i ishrana. Samo od sebe neće ništa. Ali, nema te kozmetike ni zahvata koji može da izbriše ako ste nesrećni, zli, neispunjeni. Tako da sreća, zadovoljstvo sobom, svojom porodicom, svojim poslom, sigurno se vidi i na licu.

Imate li neko omiljeno jelo?

- Obožavam da kuvam i jako se trudim da, koliko mi to okolnosti i obaveze dozvoljavaju, sebe i svoje ukućane obradujem zdravim i ukusnim jelima. Riba je veoma zastupljena, svi specijaliteti mediteranske kuhinje. Izbegavam prženo i pečeno meso koliko je moguće, kao i testa. Ali željna ću ostati pite, jer je obožavam, iako je ne smem jesti, jer odmah vaga ode u crveno.

Kurir.rs/ Azra.ba

Bonus video: