Ruška Jakić bila je i ostala simbol stare Jugoslavije koje više nema. Zato je i bila logičan izbor da upravo s njom, muzom Zdravka Čolića, koji joj je posvetio čuvenu pesmu "Ružo, Ruška", uradimo prvomajski intervju i editorijal za naš praznični trobroj.
Na početku razgovora, Ruška je za Kurir evocirala uspomene na proslavu Međunarodnog praznika rada u minulim vremenima, a otkrila nam je i kako je izgledao njen prvi susret s Josipom Brozom Titom, kao i zbog čega je i do danas jugonostalgična.
- Pamtim da se u vreme mog detinjstva i mladosti cenio rad i da smo imali veliko poštovanje prema državi i tadašnjem predsedniku. Sećam se da mi je učiteljica bila zakon. Vaspitavala nas je i škola, isto koliko i porodica. Škola je bila druga porodica. Imali smo poštovanje, a sada tog poštovanja nemamo ni prema kome. Znali smo svi napamet stihove: "Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo!"
Jeste li jugonostalgični?
- Još uvek sam jako jugonostalgična i to pravo mi niko ne može oduzeti. Fali mi ta široka, velika zemlja. Što reče Zahar: "Jugo, Jugo, volesmo te dugo, te zemlje koje nema..." Ko može meni da kaže da ja nisam u Evropi? Pola sveta sam proputovala s crvenim pasošem. Kad god sam polazila na put, samo su mi govorili: "Čuvaj crveni pasoš da ti ga neko ne ukrade!" Bio je na najvećoj ceni.
Da li ste bili Titova pionirka? Jeste li učestvovali u radnim akcijama?
- Jednom sam učestvovala u sletu. Bela suknjica i bluza i crvena marama oko vrata. To je bila najveća počast u to vreme. Ja nisam išla na radne akcije, ali je moj burazer išao. Posle radne akcije išlo se na letovanje. On me je jednom posle radne akcije sa svojim društvom vodio na letovanje u Herceg Novi i to pod šatorima. Oni su se svi družili i radili i besplatno su imali 15 dana na moru.
Kako ste zaradili prvi novac i na šta ste ga potrošili?
- U "Politici" kao sekretarica. Završila sam maturu i upisala fakultet. Zaposlila sam se sa 17 godina. Mnogo sam radila da bih napredovala, ali se od toga dobro i živelo. Od prve plate sam odmah otišla u "Kluz", koji je bio odmah pored "Politike", da kupim sebi odeću i da častim brata, mamu i tatu. Nikada nije bilo pitanje da li ću imati novca za sve. Odatle sam završila dva fakulteta. Za razliku od ovih sadašnjih mladih devojaka koje imaju višak silikona a manjak pameti i talenta. A bila sam 300 puta lepša od njih. Nikad mi lepota nije bila ulaznica za uspeh i sreću.
Kako pamtite vaš prvi susret s Josipom Brozom Titom?
- Imala sam 17 godina i tada je otvorena štamparija "Politike". Tito je došao u posetu s Jovankom i tačno je stao ispred mene i pokazao prstom na mene. On je voleo život, bio je hedonista. Dao nam je iluziju da i mi možemo da živimo tako. Kad sam otišla u London, nisu ni znali šta je Jugoslavija. Tito i Dubrovnik su bile dve reči koje su otvarale vrata celog sveta.
Kako ćete ove godine proslaviti Međunarodni praznik rada i da li ćete možda otići na prvomajski uranak?
- Išla sam redovno na uranke na Avalu, ali više ne idem. To više nije to. Ni to društvo, ni to druženje. Proslaviću ga radno, snimam emisiju i tu ću spakovati sve one lepe stvari od "Vardara pa do Triglava" do "Jugoslovenke".
Koja bi bila vaša poruka našim čitaocima za Prvi maj?
- Poruka je jednostavna: Neka živi, živi rad! Ali s mojim dodatkom - da se taj rad plati i ceni!
Kurir.rs/Aleksandar Panić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
