Slaviša Pavlović:Uživao sam da pišem replike za Petra Božovića i Miru Banjac

Knji­že­v­nik i no­vi­nar Sla­vi­ša Pa­vlo­vić iza se­be ima ne­ko­li­ko sja­j­nih ro­ma­na: „Api­sov apos­tol“, „Za­vet he­ro­ja“, „Hi­me­ri­na krv“ i de­lo „Rat­ni­ci Cr­ne ru­ke“. Ta­n­to­va­ni pi­sac deo je ti­ma TV se­ri­je „Fe­li­ks“, ko­ja se emi­tu­je sva­kim ra­d­nim da­nom od 18.30 i 22 ča­sa na Ku­rir te­le­vi­zi­ji, a ot­kri­va nam ka­ko su na­sta­li omi­lje­ni li­ko­vi i ho­će li bi­ti i dru­ge se­zo­ne.

Ka­ko ste vi za­vr­ši­li u se­ri­ji „Fe­li­ks“ kao ko­krea­tor se­ri­je, je­dan od sce­na­ri­sta i glu­mac? - Moj ko­le­ga i pri­ja­te­lj Vla­di­mir Ke­c­ma­no­vić, ko­ji je krea­tor se­ri­je, po­zvao me je da pi­šem sce­na­rio za „Fe­li­k­sa“. Kao lju­bi­te­lj do­brog hu­mo­ra, to sam shva­tio i kao šan­su, pro­fe­sio­nal­ni iza­zov, ali i po­sao u ko­me mo­gu da uži­vam, jer ko­me­di­ja izis­ku­je do­bro ra­spo­lo­že­nje i za­ba­vu. Što se mo­je glu­me ti­če, to je ma­la epi­zod­na ulo­ga ko­ju sam ja na­pi­sao, ne oče­ku­ju­ći da će pro­du­cent do­ći na ide­ju da se kao gost u se­ri­ji po­ja­vi ne­ko i od pi­sa­ca. Mo­ja je sre­ća što ta ulo­ga ni­je za­h­te­v­na, pa mi ni­je bi­lo te­ško, ali či­ni mi se da je ulo­ga ko­ju sam na­pi­sao za De­ja­na Sto­ji­lj­ko­vi­ća ne­što za­h­te­v­ni­ja, a on se odli­č­no sna­šao. Ta­ko­đe, i Ke­c­ma­no­vić se po­ja­vlju­je u pr­voj epi­zo­di se­ri­je, ko­ju je pi­sao Du­šan Bu­lić.

Ko­ji za­da­tak vam je te­že pao? - Da glu­mim, ia­ko mi je bi­lo za­bav­no. Tek sad sam shva­tio ko­li­ko je to te­žak i za­h­te­van po­sao, na­ro­či­to ka­da se na­đe­te u istoj sce­ni sa pro­fe­sio­nal­nim glu­m­ci­ma.

Se­ri­ja „Fe­li­ks“ po ža­n­ru je si­t­kom, što je ve­ro­vat­no i za sce­na­ri­stu ve­ći iza­zov jer pu­bli­ka oče­ku­je hu­mor. Da li je zai­sta te­že lju­de na­sme­ja­ti ne­go ra­spla­ka­ti? - Po­sled­nje re­či Ed­mu­n­da Ki­na, bri­tan­skog po­zo­ri­šnog glu­m­ca, bi­le su „Umre­ti je la­ko, ko­me­di­ja je te­ška.“ Pos­to­je lju­di sa ra­zli­či­tim smi­slom za hu­mor, pa ra­zli­či­to i rea­gu­ju, dok su na tu­gu i ne­sre­ću rea­k­ci­je uglav­nom sli­č­ne.

Kao tim, se­bi smo da­li za­da­tak da na­pra­vi­mo ne­što no­vo, dru­ga­či­je, a kva­li­te­t­no, što će to­kom na­red­nih go­di­na ima­ti mo­gu­ć­nost da se ra­zvi­ja.

Da li ste ne­ke ma­nje ulo­ge pi­sa­li za odre­đe­ne glu­m­ce? Ko­li­ko vam je la­k­še kao pi­scu kad zna­te ko će igra­ti taj ka­ra­k­ter? - Uži­vao sam pi­šu­ći te­k­st za ve­li­ke glu­m­ce po­put Mi­re Ba­njac, Pe­tra Bo­žo­vi­ća, Da­ni­ce Ma­k­si­mo­vić, Ti­ke Sta­ni­ća... La­k­še je kad mo­že­te da za­mi­sli­te lik glu­m­ca, nje­gov glas, osmeh, po­gled... Uos­ta­lom, kao ne­ko ko se ba­vi pi­sa­njem, odu­vek sam že­leo da ra­dim sa glu­m­ci­ma ko­ji­ma sam se di­vio još od de­ti­nj­stva. Me­đu­tim, mo­ram da na­gla­sim ono što je bi­t­no - u se­ri­ji su se afi­r­mi­sa­la dva no­va glu­ma­č­ka ime­na ra­sko­šnog ta­len­ta - Na­ta­ša Osto­jić u ulo­zi Mar­ti­ne­le i Jo­van Mi­jo­vić u li­ku Mo­mi­ra, ko­ji su u dru­štvu sta­ri­jih i isku­snih ko­le­ga zai­sta bri­lji­ra­li. Uve­ren sam da će oni u bu­du­ć­nos­ti ima­ti mno­go to­ga da nam po­ka­žu.

Da li je u pla­nu dru­ga se­zo­na? - Na­dam se dru­goj se­zo­ni, jer mi se či­ni da smo se tek zai­gra­li. Ima­mo mno­go ide­ja, tim se ui­grao, pa bi na­sta­vak bio i lo­gi­čan sled, a i, či­ni mi se, pun po­go­dak. „Fe­li­ks“ je izvo­ri­šte ko­me­di­je.

Ko­ju bi­ste od va­ših knji­ga vo­le­li da pre­tvo­ri­te u se­ri­ju ili fi­lm? - „Hi­me­ri­na krv“, ro­man o Du­či­ću, bi­la bi ideal­na knji­ga za de­set epi­zo­da se­ri­je. Ja sam je i pi­sao na na­čin da bi se la­ko pre­tvo­ri u sce­na­rio. To bi, do­du­še, bio pro­du­k­ci­j­ski za­h­te­van po­sao, jer je reč o epo­hi, po­tom ra­d­nja se do­ga­đa u ne­ko­li­ko ve­li­kih me­tro­po­la, ali je­dan Jo­van Du­čić si­gu­r­no za­slu­žu­je ta­kav po­du­hvat.

Na­rav­no, fi­lm po mom ro­ma­nu „Za­vet he­ro­ja“ mi je odu­vek ve­li­ka že­lja, jer mi se či­ni da smo osta­li osi­ro­ma­še­ni za fi­l­mo­ve o Ve­li­kom ra­tu. Ipak je to bi­lo vre­me ve­li­kog uspo­na, sna­ge i na­de, uz sve tra­ge­di­je ko­je su nas pra­ti­le.

Lju­bo­mir Radanov