Bog ubio Brankovića Vuka, on izdade tasta na Kosovu", kaže narodna pesma. Kunu li Srbi već vekovima nedužnog čoveka, proglašavajući ga grobarom srpske srednjovekovne države?
Kada su, u otimanju za nasleđe nemanjićke države, Lazarevići pobedili Brankoviće, između ostalog i time što su kneza Lazara i njegovu žrtvu posvetili i digli čak na nivo Hristove žrtve, ostalo je još da se pronađe Juda. Prvi istorijski izvori koji pominju Vuka Brankovića kao izdajnika na Kosovu, javljaju se tek krajem 15. i 16. veka. Da li je izdao? Na to pitanje istorija još ne može da stavi tačku. Ali njegova biografija pokazuje da je bio neprijatelj Turcima, čak i kad su Lazarevići sa sultanom sklapali saveze. A smrt je dočekao u Bajazitovoj tamnici
Na osnovu izvora nastalih u vreme Kosovske bitke ne može se utvrditi da li je Vuk Branković izdao. Ne toliko zbog oskudnosti tih svedočanstava, koliko zbog njihove prirode. Srednjovekovni pisci, ljubitelji simbolike, alegorija, poređenja svojih i biblijskih tekstova, ne mogu se uvek bez teškoća razumeti. Nije lako otkriti šta kažu, još teže šta prećute, jer su u tome bili pravi majstori.
Nedostatak izveštaja savremenika o Vukovom ponašanju na Kosovu, donekle osvetljavaju mlađi izvori. Još važnije je da se od nekih činjenica iz njegovog života može sastaviti mozaik, koji dosta govori.
Brankovići su bili stara i ugledna porodica, koja je spadala u prvu srpsku gospodu. Po podacima nastalim u vreme kada su vladali Srbijom, i kasnijim, navodno su poticali od Nemanjića. NJihova baštinska zemlja bila je Kosovo. Još 1365. godine isticali su da su sela u kosovskoj Drenici "baština naših pradedova i dedova i naših roditelja i naša sve do danas". Mladen, rodonačelnik Brankovića, bio je župan pod kraljem Milutinom i vojvoda kralja Stefana Dečanskog. Njegov sin Branko, po kome je porodica dobila ime, bio je sevastokrator, po rečima njegove dece, "veliki sevastokrator" srpskog cara u Ohridu.
Nikola Aleksić, Miloš Obilić ubija Murata, 1871, iz crkve u Ostojićevu: Samo zahvaljujući energičnosti Bajazita zvanog Munja, Muratova smrt nije značila kraj bitke za Turke
Tu u Ohridu, provodio je mlade dane i Brankov sin Vuk. U ohridskoj crkvi Bogorodice Perivlepte, u priprati posvećenoj svetom Grigoriju Bogoslovu, naslikano je šest portreta, levo i desno od poprsja svetog Grigorija. S jedne strane su duhovnici, a s druge laici: car Uroš, Grgur i Vuk Branković. Portreti su rađeni pred 1365. godinu, i to je prvo javljanje Vuka i njegovog brata Grgura. Car Uroš je predstavljen frontalno, s vladarskim insignijama, kao suveren, u čije vreme su slikani portreti. Stariji od Vuka, Grgur je nešto krupniji od njega. Ima gušću i kovrdžaviju kosu, dok mu je danas lice skoro uništeno. Levom podignutom rukom pokazuje, preko cara, prema svetom Grigoriju, a desnu drži u visini pojasa. Na relativno očuvanoj odeći, naslikani su vertikalni krugovi. U prvom gornjem je, sa zamahnutim repom, na dve noge propeti lav, simbol porodice Branković.
U vreme raspada srpskog carstva, najmoćnije vlastelinske porodice, pre svega Lazarevići, Dejanovići i Brankovići, borili su se za ktitorstvo nad manastirom Hilandarom. Vuk Branković dao je tada čuveni manastir Svetog Đorđa u Skoplju sa čitavim imanjem kao metoh Hilandaru. Ali, crkveni vrhovi stajali su i dalje uz Lazareviće. Delo kneza Lazara, krunisano mučeničkom smrću, bilo je veliko i u znaku hristoljubive žrtve. U borbi protiv Brankovićevog patrijarha, Lazarevići su prihvatali i obilnu pomoć sultana...
Desno od Grgura, frontalno kao i on, naslikan je Vuk. Otprilike starosti oko 18 godina, golobrad, sa dugom riđom kosom, koja je razdeljena iznad čela i koja se u dugim uvojcima spušta do ramena. Iako je lice dosta oštećeno, mogu se razaznati nešto krupnije oči i dug nos. Vrlo jak i dobro očuvan vrat odaje utisak stamene ličnosti. Ima identičnu odeću kao i brat, ali je donji deo tela potpuno uništen. Levom rukom, takođe, pokazuje, preko cara, ka poprsju svetog Grigorija Bogoslova, koji je u središtu kompozicije i kome se, osim cara, obraćaju sve naslikane ličnosti. Desna, uništena ruka sigurno je, kao i kod brata, bila podignuta u visini pojasa.
Kraj glave cara Uroša nalazi se grčki natpis u kome se kaže da je car Romeja i Srba. Natpisi uz braću Brankoviće su na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom. Uz Vukovu glavu piše:
"Velikoroždeni gospodin Vlk sin sevastokratora Branka".
Dakle, natpis potvrđuje da se sigurno radi o Vuku Brankoviću. To je ujedno njegov jedini sačuvani portret. U vreme slikanja, sevastokrator Branko, do kraja života veran caru Urošu, nije bio živ, u protivnom verovatno bi bio naslikan između cara i sinova. Sasvim je razložna pretpostavka da su u podizanju i živopisanju spoljne priprate Bogorodice Perivlepte učestvovale naslikane ličnosti, pa i Brankovići. U vreme izrade portreta, još uvek su vladali Ohridom, a Grgur i Vuk, s oreolima oko glave, prikazani su uz samog cara, kao gospodari grada. Još uvek su spadali u najvišu srpsku gospodu; činili su čitavu malu dinastiju u senci cara Uroša. Bilo je to vreme kada je suverenitet srpskog cara u Ohridu bio neosporan.
Međutim, ubrzo posle izrade portreta, Grgur i Vuk su morali da napuste Ohrid. Povukli su se na sever i već 11. marta 1365, kada je car Uroš potvrdio njihove priloge Hilandaru, nalazili su se u kosovskoj Drenici, na svojoj baštinskoj zemlji. Po svemu sudeći, povlačili su se pred širenjem i uzurpacijom Vukašina iz susednog Prilepa. On se baš 1365. proglasio kraljem, dok je njegov brat Uglješa preuzeo vlast u Serskoj oblasti. Tada su Brankovići preživljavali teške dane. Najstari-ji sin sevastokratora Branka Radonja, posle smrti obe kćeri i žene Jelene, sestre despota Jovana Uglješe, zamonašio se i ostatak života proveo je na Svetoj Gori. Izgleda da je njegov brat Grgur jedno vreme, u doba kralja Vukašina, držao Tetovski Polog. Nije poznato da li je uspeo da se održi, a Vukašinov sin Marko kao da mu je preoteo i ženu Teodoru. Iz jednog zapisa sastavljenog "u dane blagovernog kralja Marka", vidi se da je Marko napustio svoju ženu Jelenu, kćer Radoslava Hlapena, i živeo s "Teodorom Grgurovom", koju je kasnije morao da preda tastu i da uzme "ženu svoju prvovenčanu". Ne ostavivši većeg traga, Grgur je izgleda nestao u vihoru raspada Srpskog carstva i krvavog turskog osvajanja. NJegov brat Vuk nije. Uspeo je da, zahvaljujući veštini i talentu, obnovi moć Brankovića i da stvori veliku Oblast.
Prva srpska bitka na Kosovu
Sudeći po ohridskom portretu, Vuk je rođen pred 1345. godinu. Posle povlačenja na svoju kosovsku zemlju, oženio se Marom, najstarijom kćerkom kneza Lazara. Bio je to prevashodno politički brak, kao što je bio običaj među moćnicima toga vremena. Vezani za svetorodnu dinastiju Nemanjića, obojica su se našli u taboru velikaša protivnih kralju Vukašinu i njegovim prijateljima Balšićima. Već 1369. godine, kako priča dosta pozniji Mavro Orbin, došlo je do bitke na Kosovu između kralja Vukašina i despota Uglješe protiv cara Uroša, kneza Lazara i župana Nikole Altomanovića. Car je zarobljen, a plahoviti Nikola "beše poražen, njegovi ljudi poubijani, te se i sam jedva uspeo spasti". Kada se zametnula bitka", priča dalje Orbin, "knez Lazar se povuče sa svojim četama i pobeže".
Moguće je da je u toj bici učestvovao i Vuk, pogotovo što se odigrala na Kosovu. Ako ostaje nesigurno njegovo učešće, sasvim je sigurno da je video kako je knez Lazar iskoristio bitku iz koje je pobegao. Uz to, već 1371. na Marici su izginuli kralj Vukašin i despot Uglješa, a da im nije pomogao nijedan srpski velikaš. Bio je to boj Srba, ali još više bitka Mrnjavčevića. Nastao je gra-bež o njihove zemlje. Koristio se i knez Lazar, a uz njega i njegov zet Vuk.
Dok je još trajala nasilna deoba oblasti Mrnjavčevića, počeli su sukobi među raškim velikašima. Trebalo je zaustaviti nestrpljivog i agresivnog Nikolu Altomanovića. Koristeći svakako i činjenicu da je 1369. izgubio vojsku na Kosovu, 1373. uništili su ga knez Lazar i bosanski ban Tvrtko.
Županov "rasap" praćen je groznim krajem. Po rečima letopisca, "rasapa sveti knez Lazar župana Nikolu u Užicu i oslepi jego". Pobednici su prigrabili najveći deo njegovih zemalja; korist su izvukli i Lazarevi srodnici Musići i Vuk Branković. Do tada u senci moćnih velikaša, više poznat po poreklu nego po oblasti koju je držao, Vuk je najzad pošao putem bržeg uspona. Širio je svoju državu istovremeno s tastom, ali da ne bi smetali jedan drugom, svaki je išao svojim pravcem. Lazar prema severu ka Mačvi, Kučevu i Braničevu, a Vuk na jug, prema posedima Balšića i Vukašinovih sinova. Od prvih je oduzeo Prizren, a od kralja Marka Skoplje, vrativši mu tako dug za ranije račune. Vukovo širenje tokom osme i devete decenije XIV veka završeno je stvaranjem velike Oblasti, koja je obuhva-tila Kosovo i Metohiju, deo Polimlja i Pešterske visoravni, sa Skopljem na jugoistoku. Bio je to središnji deo srpske srednjovekovne države, pod Nemanjićima dugo kultivisan kraj, s najviše vladarskih zadužbina, dosta dobrih utvrđenja i razvijenih rudnika. Među mnogim bogatim gradovima, Vukova prestonica bila je Priština.
Uporedo s uspehom Vuka, rasla je i dalje moć kneza Lazara. NJih dvojica su radili zajednički i u dogovoru, ili, kako piše u jednom izvoru iz 1386/1387. godine, napisanom u manastiru Svetih Arhanđela u Prizrenu, "u jedinstvu i ljubavi pobeđivali su neprijatelje svoje". Taj sastav je sačinjen "u dane blagovernago i hristoljubivago i Bogom prosvećenago gospodina kneza Lazara i vzljubljenago njemu sina gospodina Vuka". Dakle, knez Lazar je smatrao Vuka sinom. Vuk je 1387. isticao da su dubrovački poklisari, pre nego što su došli njemu, odlazili "gospodinu mi knezu". Osim brojnog Vukovog novca, nađena je i jedna vrsta njihove zajedničke monete. Kasniji M. Orbin pominje i poslušnost zeta prema tastu. "Mara je, piše on, bila udata za raškog vlastelina Vuka, sina Branka Mladenova, vrlo valjanog ratnika, mudrog čoveka i veoma poslušnog prema svome tastu Lazaru". Bilo je, dakle, dosta primera njihovog zajedničkog rada i saradnje.
Ipak, Vuk nije bio potčinjen knezu Lazaru. Dobro obavešteni Dubrovčani obraćali su mu se posebno od 1380. godine, od kada se uvrstio među prvu srpsku gospodu. Od njega su dobijali povelje o trgovačkim povlasticama, a preporuke za isplatu tzv. stonskog dohotka uzimali su posebno od kneza Lazara, Vuka i Đurđa II Stracimirovića. Inače, Vuk je organizovao svoju upravu kao i u drugim delovima srpskog carstva. Imao je svoj dvor i svoje dostojanstvenike. U izvorima se pominju njegovi: vlastela, vojvode, čelnici, dijaci, "milosnici". Knez Lazar nije imao pravo mešanja u njegovu Oblast. Vuk je vodio svoju spoljnu i unutrašnju politiku i bio je potpuno samostalan gospodar svoje države.
Crkveni sabor za izborpatrijarha u Peći
Zet je, ipak, morao da ustupi prvenstvo moćnijem tastu. Ali, razlika među njima nije bila samo u veličini moći, već i u kvalitetu. Knez je imao nešto što Vuk nije. Imao je podršku crkve. Kao najmoćniji srpski gospodar posle 1373. godine, Lazar je mogao više nego bilo ko drugi da istakne prava vrhovnog srpskog gospodara, prava na nasleđe Nemanjića. Njegov rad obnavljanja ne-manjićke vladarske ideologije, poklapao se sa željama i potrebama crkve, čiji je program bio uspostavljanje jedinstva u raskomadanoj srpskoj državi. Kada je 1375. uspeo da izmiri Srpsku i Vizantijsku crkvu, stekao je još veću prednost. Uspešno je završio posao koji je prevazilazio okvire jednog oblasnog gospodara; postigao je uspeh svesrpskog značaja. Crkva ga je prigrlila, postao je njen izabranik i miljenik. Podržavala ga je da bude "samodržac svih Srba" i naslednik svetorodne dinastije.
"Velikoroždeni gospodin Vlk, sin sevastokratora Branka, bio je oženjen Marom, kćerkom kneza Lazara i bio je tastu najverniji saveznik. Čak ga opisuju kao "veoma poslušnog prema tastu Lazaru", a na nekim mestima i kao Lazarevog "izljubljenago mu sina".
Ipak, Vuk Branković bio je samostalan vladar, širio je svoje teritorije ka jugu, baš kao što ih je Lazar širio na sever. Razlike u moći gotovo nije ni bilo. Ali, Lazar je uspeo da pridobije uz sebe Pravoslavnu crkvu. Nekoliko izbora za patrijarha, kao da su održani u znaku sukoba tasta i zeta: Vuk je podržavao Jefrema, a Spiridon je bio vezan za Lazara.
Prema crkvenopolitičkoj ideologiji pravoslavlja, crkva je slobodna u odnosu na državnu vlast, ali je nedeljiva od nje i nalazi se "u simfoniji" i "diarhiji", s njom.
Ali, kroz istoriju je bilo odstupanja od toga. Put do koga je cela Srpska crkva stala iza kneza Lazara nije bio ni brz ni lak. U procesu raspada srpskog carstva stvoreno je više samostalnih oblasti, čiji su gospodari preuzeli obaveze prema crkvi kao pravi vladari. Crkveni dostojanstvenici bili su upućeni na saradnju sa velikašima u čijim su državama živeli. Očekivalo se da ih podržavaju i u političkim potezima. Kako su svetovni gospodari bili u međusobnim sukobima, klirici su se, mimo svoje volje, našli na raznim stranama. To je slabilo jedinstvo crkve, i, uporedo sa podelom države, počela je i njena deoba. Pogotovo što su velikaši želeli da imaju svoje ljude u crkvi, a onda je svako isticao svoga kandidata. To se lepo moglo videti pri izboru patrijarha 1375. godine.
Posle smrti patrijarha Save, politička podeljenost zemlje, odrazila se na crkvu. Sabor su sazvali u Peći knez Lazar i Đurađ Balšić "koji tada načelstvovahu". Izgleda da su oblasni gospodari istupali sa svojim kandidatima. Nije bilo sloge i zato su svi molili Boga "da utiša buru" i pokaže pastira i učitelja stadu. Učesnici sabora, "pokrenuti slavoljubljem i ostalim trima sabornim strastima", po rečima Danilovog nastavljača, "zatražiše da razbojnički i sa napadanjem ugrabe sveti presto i apostolsko dostojanstvo, i radi toga biva ne mala beda". Natezanje je, zvanično i nezvanično, trajalo nekoliko meseci, od 29. aprila 1375, kada je umro patrijarh Sava, do 3. oktobra, kada je, najzad, za patrijarha izabran Jefrem.
Jefrem je bio Bugarin. Rođen 1311. ili 1312. u "oblasti carstva bugarskog", zamonašio se sa 23 godine, a potom prešao na Svetu Goru. Najpre je živeo u Hilandaru, zatim u Zografu, a onda na planini Atosu. "Zbog najezde Agarena" prešao je u neki manastir u okolini Plovdiva, u kome je bio iguman, da bi, za vlade cara Dušana, došao u Srbiju. Najpre je dobio blagoslov od patrijarha Joanikija da se naseli u nekakvoj isposnici nedaleko od Dečana. Kada su posle Dušanove smrti nastupila smutna vremena, patrijarh Sava premestio ga je na bezbednije mesto, nedaleko od Pećke patrijaršije. Znači, to nije bio običan monah, već ugledan i obrazovan pustinjak, pisac kanona i stihira, uz to Hilandarac, o kome su se starali srpski patrijarsi.
U Jefremovom žitiju, pećkog episkopa Marka, kao što je običaj u takvim sastavima, kaže se kako je on odbijao da se primi visoke časti. Ipak, primio se patrijaršijskog čina, a njegovom izboru prisustvovala je delegacija svetogoraca i predstavnici Carigradske patrijaršije.
"I kad je bio patrijarh ovaj preosvećeni i bogonosni patrijarh kir Jefrem", priča Danilov nastavljač, "odmah se utiša bura za crkvu i razreši se svaka veza, i bila je patrijaršija Konstantinova grada sa srpskom patrijaršijom u ljubavi i izmirenju i u jedinstvu".
Istraživači su zato uzimali da je Jefrem bio kompromisan kandidat, "pogodna ličnost za političke nagodbe". Baveći se specijalno srpskim patrijarsima srednjega veka, M. Purković išao je i dalje. "Očevidno da je Jefrem", napisao je on, "izabran kao ličnost sporazuma onih koji nisu mogli da dovedu svoje kandidate". Po njemu, rascep na saboru nastao je na pitanju "da li će novi patrijarh da bude čovek kneza Lazara ili čovek Đurđa Balšića".
Kakav je bio udeo Vuka Brankovića u izboru novog patrijarha, teško je reći. Da li su i koliku ulogu pri izboru svog bivšeg sabrata igrali hilandarci, među kojima je bio i Vukov brat Gerasim, izuzetno snažna i uticajna ličnost? Zna se jedino da je Gerasim kasnije dolazio patrijarhu Jefremu. Tražio je od kneza Lazara da Crep Vukoslavić vrati crkvu Svete Bogorodice u Leštju pod Petrusom, nedaleko od Paraćina. Ne ulazeći u spor, knez je parničare uputio "na zakon" patrijarhu Jefremu. Pošto je saslušao stranke, u dogovoru s mitropolitima, episkopima i patrijaršijskim savetom, Jefrem je odredio da crkvu zadrži Crep, kako je svojevremeno odredio i car Uroš. Prema tome, nije presudio u korist hilandaraca. Isti Vukov brat izlazio je pred kneza Lazara i zbog drugih stvari; dobio je, na primer, posede za hilandarsku bolnicu. Bilo je to vreme velikog ugleda Svete Gore, a na njoj je, zbog sve veće turske opasnosti, sve više dolazila do izražaja simbioza istočnohrišćanskih naroda. Pripadnost "rodu hristijanskome" bila je važnija od pripadnosti narodu. Zato nije čudo što se na čelu Srpske crkve našao jedan Bugarin, pogotovo što je bio prihvatljiv za carigradsku crkvu. Ipak, izbor stranca pokazuje kao da nije bilo sloge oko nekog srpskog arhijereja. Dovođenjem neutralne ličnosti, napravljen je kompromis, a oni su obično kratko trajali. Tako je bilo i ovoga puta.
Knez Lazar je sarađivao s patrijarhom Jefremom, o čemu svedoči i slučaj s pomenutim Crepom. Ipak, ubrzo posle smrti Đurđa Balšića (1378), sazvao je, oko 1379, sabor na kome je Jefrem primoran da se povuče. Knez Lazar se, dakle, oslobodio Jefrema. Kao uzroke ostavke, izvori navode samo asketske motive i starost. Jefrem je, to se tačno zna, tada imao oko 67 godina. One, dakle, nisu bile preteške, a da starost nije razlog njegovog povlačenja pokazaće kasniji događaji.
Knez Lazar postavlja Spiridona za patrijarha
Zanimljivo je da se ne zna ni kada je ni gde je održan sabor na kome se Jefrem povukao. Otkako je proglašena Srpska patrijaršija to je bio prvi slučaj da presto poglavara crkve nije bio upražnjen smrću već ostavkom. Po izričitim navodima izvora, sabor je sazvao knez Lazar; drugi oblasni gospodari se ne pominju. Bez sumnje, u međuvremenu je porasla njegova moć. Inicijativa je bila na njemu. Posle pobede nad Radičem Brankovićem, Lazar je proširio svoju vlast u Podunavlju i Braničevu. Odmah je podigao manastir Gornjak, u kome je živopisan njegov lik. Koristeći se situacijom da je Carigradska patrijaršija bila bez svog duhovnika posle zbacivanja patrijarha Makarija krajem 1378. ili početkom 1379. godine, baš u to vreme svrgao je Jefrema. Knez Lazar je uvek nastojao da se jurisdikcija Srpske crkve poklapa sa granicama srpske države. Za novog srpskog patrijarha izabran je Spiridon, koji, najblaže rečeno, nije bio po volji Carigradskoj patrijaršiji. On je odmah potvrdio kneževe darove manastiru Gornjaku.
Značajno je da episkop Marko, učenik patrijarha Jefrema, mada napominje da je novi patrijarh izabran po Jefremovom savetu, ćuti o Spiridonu. Mada je o njemu znao mnogo više, nije želeo da saopšti ništa. Zadovoljavajući se izrazom "postavljajut Spiridona na patrijarški presto", kao da je namerno rešio da što više prećuti o novom patrijarhu. Uočavajući te činjenice, istraživači su isticali njihovu važnost, a M. Purković je zaključio:
"Iz ovog ćutanja episkopa Marka kao da bi moglo da se čita da starost i zamor nisu bili jedini razlozi zbog kojih se Jefrem povukao."
To je, bez sumnje, tačno. Ćutanje episkopa Marka, koji je i dalje ostao uz zbačenog patrijarha Jefrema, imalo je duboke razloge. Umesno je postaviti pitanje: kako je na sve to gledao Vuk Branković? Nije mogao biti ravnodušan niti nezainteresovan, jer se sve to i te kako ticalo i njega. U tom momentu, međutim, mogao je samo da posmatra šta radi knez Lazar.
Patrijarh Spiridon je datovao dokumenta u Peći samo na početku patrijaršijskog služenja. Već 3. marta 1382. monah Dorotej i njegov sin Danilo izdali su povelju u Žiči o osnivanju manastira u Drenči. Povelju su svečano izdali u žičkom hramu Svetog Vaznesenja pred "patrijarhom srpskim kir Spiridonom" i pred celim "zborom velike crkve". Dakle, u Žiči se nalazio patrijarh Spirodon i ceo "zbor velike crkve". Neki istraživači su i do sada s pravom uzimali da je Spiridon stolovao u Žiči. U svakom slučaju, u to vreme pitanje stolice srpskog patrijarha mora se posmatrati i kroz odnose Lazarevića i Brankovića. Tako je, dakle, Spirodon prešao da stoluje u zemlji Lazarevića.
Patrijarh Spirodon je u svojim poveljama uporno i redovno isticao suverenu vlast kneza Lazara nad svim Srbima, uvek navodeći kneževu titulu samodršca. Pokojni Vladimir Mošin je, sa dosta razloga, smatrao da je arenge u pet Lazarevih povelja pisao patrijarh Spiridon. Lazareva povelja Obradu Dragosaliću i Spiridonova potvrda pisane su istom rukom i istim mastilom, i to zelenim, kojim se, kao što je poznato, služio patrijarh. Sve je to navelo V. Mošina da zaključi da je Spiridon sve vreme vlade kneza Lazara bio pokraj njega. Proučavajući specijalno kneževe i patrijarhove povelje, F. Barišić je s pravom konstatovao da je Spiridon bio Lazarev blizak saradnik. Tako je, u stvari, izborom Spiridona najzad došlo do zajedničkog istupanja i potpune podudarnosti delovanja kneza i patrijarha. Tim izborom prekinuta je neutralnost crkve i Lazar je, konačno, stekao preimućstvo nad ostalim oblasnim gospodarima. Kao što pokazuju povelje patrijarha Spiridona crkva ga je priznala za suverenog, samodržavnog vladara svih Srba i on je stekao njen legitimitet. To je bila najveća pobeda koju je knez Lazar izvojevao u životu. To je, ujedno, bio i najveći poraz Vuka Brankovića.
Jefrem prilazi Vuku Brankoviću i seli se u Prizren
Šta je u međuvremenu radio zbačeni patrijarh Jefrem? Povukao se u Oblast Brankovića i živeo u prizrenskom manastiru Svetih arhanđela. Prizren je posle smrti Đurđa Balšića došao pod vlast Vuka Brankovića. Tu je proveo oko deset godina, gde su ga, navodno, posećivali knez Lazar i Vuk. Izgleda da je delovao sa ličnostima koje su podržavale i opravdavale Vukove pretenzije. Na zapisu jednog mineja koji je čuvan u manastiru Gračanici, dakle, u Oblasti Brankovića, piše da je pisan "u dane blagovernago i hristoljubivago kneza Lazara i gospodina Vuka". Datuje se, dakle, sa oba vladara, a Lazar je bez titule samodršca. Dokument takve sadržine nije usamljen. Na zapisu u "Letovniku" Georgija Amartola, pisanom 1386/1387, baš u manastiru Svetih arhanđela, piše da je sastavljen "u dane blagovernago i hristoljubivago i Bogom prosvećenago gospodina kneza Lazara i vzljubljenago njemu sina gospodina Vuka, sdržeštima že ima vse srbskie zemle". Pošto je pomenut patrijarh Spiridon, navedeno je da je knjiga pisana "povelenijem gospodina Vlka... pri gospodine i učiteli bivšim patrijarhe kir Efreme". Ovaj tekst se još više razlikuje od onih pisanih u državi kneza Lazara. Dok su njegovi ideolozi isticali da je samodržavni vladar svih Srba, a patrijarh Spiridon nikada nigde nije pominjao Vuka, ideolozi u Oblasti Brankovića smatrali su da srpske zemlje drže zajednički Lazar i Vuk, a uz kneževo ime nisu stavljali titulu samodršca. Priznavali su patrijarha Spirodona, ali su datovali i bivšim patrijarhom Jefremom.
Pomenuti dokumenti mogli bi se tumačiti i tako da je u oblasti kneza datovano njegovim imenom, a u oblasti Vuka i njegovim i Lazarevim. Ipak, izričito se kaže da njih dvojica drže svu srpsku zemlju, a navođen je, ne slučajno, i bivši patrijarh Jefrem. Očigledno, sticajem okolnosti, patrijarh u ostavci i Vuk našli su se na istoj strani. Među Vukovim ideolozima on je zauzimao istaknuto, ako ne i prvo mesto. Budući događaji će to još više pokazati.
Da li je Vuk na Kosovu čuvao vojsku za dalju borbu
Brižljivo proučavajući podatke o srpskim patrijarsima srednjega veka, i M. Purković je uočio da "Možda nije slučajan ni onaj Jefremov odlazak u oblast Vuka Brankovića", da bi zaključio sugestivnim pitanjem: da li je Jefrem slučajno izabrao da živi u manastiru "van neposredne vlasti kneza Lazara?" Očigledno da nije. U Vukovoj državi igrao je i dalje značajnu ulogu. Pošto više nije bio patrijarh, nije rezidirao u Peći, ali se smestio u carski prizrenski manastir. Vuk nikako nije zanemarivao ni činjenicu da je Peć, sedište srpskih crkvenih poglavara, bilo u njegovoj državi. To je, opet, Lazareviće sve više upućivalo na Žiču. Dokumenti koji su izlazili iz Oblasti Brankovića, ipak, pokazuju da je preimućstvo bilo na strani kneza Lazara. Ali, oni isto tako svedoče da je i Vuk pretendovao da drži svu srpsku zemlju. U takvoj situaciji došla je Kosovska bitka.
Knez Lazar je doveo svoju vojsku u Oblast zeta Vuka Brankovića. Osim njih dvojice, stigli su i Bosanci. U to vreme obično je svako zapovedao svojim ratnicima. Po kasnijim turskim izvorima, Vuk je, navodno, držao desno krilo. Tadašnji izvori ne pružaju skoro nikakve podatke o toku bitke. To što ćute, takođe je neka činjenica. Jedno je sigurno: bitka je bila krvava. U njoj je izginuo čitav jedan naraštaj. Patrijarh Danilo III, ubrzo posle boja, u "Slovu o knezu Lazaru", izrekom kaže: "kad obe strane iznemogoše i bitka prestade, i bezbrojno mnoštvo obejih poubijano beše, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu polju ležaše". Drugi kultni spisi o knezu Lazaru pominju da je izginulo "mnoštvo blagorodnih ratnika" ili "bezbrojno mnoštvo". Turci takođe "mnoštvo blagorodnih i blagovernih hrišćana pohvatavši pogubiše". I kasniji pisci ističu velike žrtve. Martin Segon, sveštenik iz Novog Brda, zabeležio je krajem XV veka: "Bitka je bila kobna i krvava i za jednu i za drugu stranu." M. Orbin ističe: "U ovoj bici pale su mnoge ličnosti iz Raške i Bosne, a samo malobrojni vratili su se u svoju zemlju." Knez Lazar je imao častan kraj, položio je život na oltar otadžbine.
Za razliku od kneza Lazara, Vuk nije poginuo, a nema podataka ni da je ranjen, ni da je zarobljen. Bio je najistaknutija ličnost koja je preživela krvavi boj. Naravno, mogao je biti kriv i samo zato što je ostao živ. Iako su Turci sigurno harali i po njegovoj zemlji, njegova je uloga ostala nerazjašnjena. Pokušavajući da je nekako objasne, istraživači su se dovijali na razne načine. Posle dugogodišnjeg rada na srednjovekovnoj istoriji, V. Mošin je napisao pred kraj života: "Na Kosovu je Vuk ostao sa svojim odredom van bitke." Možda je čuvao vojsku za dalju borbu.
Nije bez značaja ni podatak da se u nekim savremenim izvorima bitka pominje samo kao "knežev boj". Tako u jednom zapisu piše: "Bist boj kneza Lazara s Amuratom carem na Kosove poli." Letopisac slično navodi: "Ovo leto knez Lazar sa-tvori boj na Kosovu s Amuratom." Ne samo da niko ne navodi Vukov boj, već ga uopšte ne pominje u vezi s bitkom.
Da li je Vuk izdao i šta je, uopšte, zapisano u izvorima o izdaji? U književnim tekstovima, nas-talim samo nekoliko godina posle bitke, javljaju se uzdržani i bojažljivi nagoveštaji izdaje. Pisac Pećkog letopisa, posle prikaza bitke, dodaje:
"I na kraju boja toga, ne znam šta istinito reći o ovom (Lazaru - M. S.), da li je izdan od nekog iz njegove družine ili se naprotiv sud Božji ispunio na njemu."
Nešto mlađi Studenički letopis pominje bežanje: "a neki straha li radi ili neverstva svoga pobegoše".
Posle Kosovskog boja Lazarevići su preživljavali teške dane. Pogibijom kneza, kuća je ostala bez oca i muža, a zemlja bez iskusnog i priznatog vladara. Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, bili su maloletni, pa je vođenje državnih poslova preuzela udovica Milica. Zemljom su harali Turci, a sa severa su napadali Ugri. Kako piše u jednom pohvalnom slovu o knezu, njegovi naslednici trpeli su "ne samo od inoplemenih, već i od svojih". Vlastela se međusobno razračunavala, a neka se i osamostalila. Konstantin Filozof izričito kaže:
"K tome dođoše i međusobne borbe onih koji su ovima bili područni, dok su drugi bili kao samostalni."
Među samostalnima, morao je na prvom mestu biti Vuk, jer je bio najmoćnija srpska ličnost.
Zaista, teško bi bilo očekivati da se posle bitke potčini tašti i njenim nejakim sinovima. Naprotiv, kako je uočio S. Ćirković "Vuk je nastojao da svojom ličnošću i svojom oblašću ispuni onu prazninu koja je nastala posle pogibije kneza La-zara". Nastojao je da iskoristi vreme velike ne-izvesnosti. Ostvarenje njegovih planova moralo je ići na štetu Lazarevića. Oni nisu mogli da mu se suprotstave, jer je sutradan posle Kosova Vuk bio najmoćniji srpski gospodar. Bitka mu je, u najmanju ruku posredno, donela korist.
Šta se dogodilo odmah posle boja? Odmah je za patrijarha doveden zbačeni Jefrem. Naime, ubrzo za knezom Lazarom otišao je i njegov verni saradnik patrijarh Spiridon. Već 11. avgusta 1389. bio je mrtav. U teškim vremenima, sabor se, kako izričito piše u Jefremovom žitiju, nije mogao "sakupiti". Zamoljen je Jefrem, kaže se dalje u žitiju, da pomogne crkvi u takvoj nuždi. I on je po-ziv prihvatio, iako se prvi put, navodno, zbog starosti povukao. Sada mu ona nije smetala, iako je imao deset godina više.
Jefrem je neprekidno živeo u Oblasti Brankovića. Njegov ponovni dolazak na čelo crkve najviše je odgovarao interesima Vuka Brankovića. Iz Jefremovog žitija se vidi da je ponovo došao na patrijaršijski presto bez sabora. Možda su u tome poslu Vuka podržavali arhijereji u njegovoj Oblasti, a verovatno i hilandarci, među kojima je bio njegov ugledni brat Gerasim. Vuk se nije predavao. Borio se i za pozicije na Svetoj Gori, posebno u Hilandaru. Darovao mu je brojne posede, a 1376/1377. poznati manastir Svetog Đorđa u Skoplju, s celim metohom i svim pravima. Bio je to čuveni manastir, zadužbina kralja Milutina, koji je na taj način izgubio samostalnost. Sasvim neuobičajen dar, ali ne bez razloga.
Otimanje Brankovića, Dejanovića i Lazarevića za ktitorska prava u Hilandaru
U vreme raspada srpskog carstva, najznačajnije porodice, a pre svega Lazarevići, Brankovići i Dejanovići, borile su se za ktitorska prava u Hilandaru, koja su ranije imali Nemanjići. U toj borbi Vuk je i te kako učestvovao. Darovao je Hilandar i pre i posle Kosova. Među srpskim oblasnim gospodarima, prvi je postao njegov ktitor. Ali, sve je bilo uzalud. Vrhovi Srpske crkve odlučno su stajali uz Lazareviće. Delo kneza Lazara bilo je isuviše veliko; sada još krunisano i njegovom mučeničkom smrću. Crkveni vrhovi, i ne samo oni, prihvatili su maloletnog kneza Stefana za legitimnog Lazarevog naslednika. Posle nagodbe sa sultanom, politički krugovi, i okupljeni oko knjeginje Milice, omogućili su "mladom knezu" da se koristi pravom koje je stekao njegov otac, i da sazove državni sabor. Na njemu se Jefrem po drugi put povukao, a najkasnije 1392, za patrijarha je postavljen Danilo III. Tako se mladi knez Stefan oslobodio Jefrema, kao što je već jednom to učinio njegov otac.
Posle povlačenja, Jefrem je i dalje živeo u Oblasti Brankovića, sve do smrti 15. juna 1400. go-dine. Brzo je stvoren njegov kult, koji se osobito raširio u okolini Peći. Istraživači su već uočili da su ga naročito negovali i širili Brankovići, kao odgovor na dvorski kult kneza Lazara. Tako se završio buran život jedne zanimljive ličnosti. Bio je to sasvim neuobičajen slučaj u istoriji Srpske patrijaršije. Jedan čovek je dva puta postavljan u zvanje patrijarha, u načelu doživotno, ali se oba puta povlačio. Ma kako ugledan monah bio, čovek se ne može oteti utisku da je Vuk, kod tolikih srpskih arhijereja, podržavao jednog Bugarina.
Lazar postaje Hristos, ko će biti Juda?
Izborom patrijarha Danila III nastavljeno je Spiridonovo delo. Zanimljivo je da episkop Marko, pisac Jefremovog žitija, koji je lično znao Danila III, ne kaže ništa o njemu, kao ni o Spiridonu. Novi patrijarh, kao i Spiridon, bio je jedan od glavnih nosilaca državne i dinastičke ideologije Lazarevića. Po njegovom savetu, preneto je telo kneza Lazara iz Prištine u kneževu zadužbinu Ravanicu. Knez je proglašen za sveca, a Danilo III bio je jedan od inicijatora i glavnih stvaralaca njegovog kulta, kao svetitelja i mučenika. Sam je pisao kultne sastave, među kojima je naročito poznato "Slovo o knezu Lazaru". Kao ranije Nemanjiće, on i drugi crkveni pisci, ovenčali su kneza svetiteljskim oreolom. Kako je, uz to, Lazar bio i mučenik, o njemu je sastavljeno više žitija i pohvalnih slova, nego o bilo kom drugom srpskom srednjovekovnom vladaru.
Kao stradalnik, prikazan je kao Hristos, njegova živa sli-ka na zemlji. Uz tu sliku dobro se uklapala ličnost Jude - večitog izdajnika.
U skladu s tadašnjom doktrinom o srpskoj državnosti i vladarskom legitimitetu, kanonizacije kneza Lazara, osim čisto verskih, imala je i duboke političke razloge. Digla je ugled kneževih naslednika. Uz pomoć crkvenih vrhova na čelu s patrijarhom Danilom III, Stefan Lazarević mogao je da produži očevo delo kao nastavljač nemanjićkih tradicija. Kako piše u "Povesnom slovu o knezu Lazaru", kada je postao punoletan, primio je očev skiptar blagoslovom, molitvama i rukopoloženjem patrijarha. Kanonizacija je poslužila Lazarevićima kao zaštita i od pretenzija Vuka Brankovića. Od toga vremena i Brankovići su morali da vode računa o kneževom kultu. Razumljivo, i dalje je bilo podele u crkvi.
Prema Konstantinu Filozofu, tek izmirenjem despota Stefana Lazarevića i gospodina Đurđa Brankovića 1412. godine postignuto je jedinstvo u crkvi - "i razdeljene udove crkvene u jedno sabra". Tek tada je završen decenijama dug i poguban period podela među Srbima. Kada je postignuto državno jedinstvo, ostvareno je i crkveno. Kada je u pitanju crkva, te deobe, dakle, nisu bile male i dosezale su do samog vrha. Vuk je u njima i te kako učestvovao. Ali, prvim povlačenjem patrijarha Jefrema izgubio je ideološku bitku, drugim povlačenjem i izborom patrijarha Danila III, izgubio je ceo ideološki rat. A ideologija je tada, kao i mnogo puta u istoriji, bila najvažnija stvar.
Telo Lazarevo, posla Kosova, ležalo je u Prištini, prestonici Vuka Brankovića. Vuk je učestvovao i u svečanom prenosu moštiju Lazarevih, i u opisu tog događaja pominje se pohvalnim i biranim rečima - teško da bi se sve to moglo vezati za nekog ko je bio izdajica na Kosovu. Možda su tek kasnije borbe za premoć Brankovića i Lazarevića, u kojima su se ovi poslednji oslanjali na Turke, doveli do svaljivanja krivice za kosovski poraz na Vuka Brankovića. Najzad, da je Vuk bio izdajnik, zar bi despot Stefan Lazarević usinio Vukovog sina Đurađa i predao mu svoju despotovinu?
Vuk je, ipak, nastavljao svoje delo, koristeći se posledicama Kosovske bitke. Već 7. jula 1389, tri nedelje posle boja, ugarski kralj Žigmund poslao je u Srbiju mačvanskog bana Nikolu Gorjanskog, Vukovog pašenoga, "plemenitom gospodinu Vuku vojvodi, zetu velmožnog muža Lazara, kneza Raške", s ovlašćenjem da pregovara i zaključi nešto što će biti "na korist vašu i zemlje Raške".
Ugarski kralj je već u septembru počeo ratne pripreme, a u novembru je provalio s vojskom, pre svega, u zemlje Lazarevića. Napadao ih je i slede-ćih godina. Vuk je za to vreme širio svoju vlast u Polimlju, sigurno uz pomoć vojske, koju je, prema kasnijim izvorima, sačuvao na Kosovu. Mada je i sam strahovao od Ugara, pokušavao je 1390. da od Đurđa II Stracimirovića preotme neki grad u Primorju, verovatno Ulcinj. Za bolje upoznavanje Vuka, zanimljivo je na koji je način želeo da to postigne. Pre juna 1390, nastojao je da nameru ostvari tajnim putem, uz pomoć pet stotina litara srebra, preko Filipa Barelija, visokog dostojanstvenika Đurđa II Stracimirovića. Čim je Đurađ II, inače Vukov šurak, saznao za to, bacio je Barelija u tamnicu. Nije, prema tome, bez razloga kod M. Orbina podatak da je Vuka ubio Đurađ II Stra-cimirović.
Vuk je, osim toga, prisvojio stari nemanjićki vladarski pridevak Stefan. U jednom zapisu, nastalom neposredno posle Kosovske bitke, na rukopisu Pećke patrijaršije, stoji da je pisan one godine kada "kneza Lazara Turci ubiše i Amurata cara Srblje... v dni blagovernago Vlka Stefana". U prizrenskom pomeniku Bogorodice LJeviške, posle pomena kneza Lazara i monahinje Jevgenije, navodi se "Stefana Vuka i monahinju Marinu". Na povelji, kojom je, preko brata, ustupio Hilandaru neka sela, Vuk se potpisao:
"V Hrista Boga blagoverni gospodin Stefan Vlk".
Prema tome, vladarski pridevak Stefan dodavali su Vukovom imenu i podanici iz njegove države i on lično. Saopštavajući i komentarišući podatke u vezi s poslednjim Vukovim potpisom, V. Mošin je naveo: "potpis napisan crvenim mastilom, povelja snabdevena srebrnim pečatom na crvenom gajtanu, i nemanjićko ime Stefan dodato uz Vukovo ime, jasno svedoče o njegovim pretenzijama na nasleđe nemanjićkog suvereniteta."
Zašto je despot Stefan usinio Vukovog sina Đurđa?
I pored svega toga, dok je Vuk bio živ nije bilo otvorenog neprijateljstva između njega i Lazarevića. Kao dokaz za to obično se uzima da je knjeginja Milica 1392. boravila u Prištini. Osim toga, Vuk se pridružio svečanom prenosu moštiju kneza Lazara. Sasvim razumljivo, uz njega je bila supruga Mara, jer je nošeno telo njenog oca. Po izričitim svedočanstvima izvora, s njim su bili i njegovi "blagorodni", tj. vlastela.
U skladu s navedenim, i do sada su uočavani razlozi koji bi teško išli u prilog Vukovoj izdaji. Pre svega, posle bitke na Kosovu, telo kneza ležalo je u Prištini, glavnom Vukovom mestu. Pisac Opisa prenosa Lazarevih moštiju naziva Vuka pohvalnim imenima, što se teško može reći za izdajicu. Možda su i kasnije borbe između Brankovića i Lazarevića, u kojima su se prvi služili turskom pomoći, uticale na svaljivanje krivice na porodicu Branković. Konačno da je Vuk izdao, teško bi bilo shvatiti despota Stefana Lazarevića, koji je usinio Vukovog sina Đurđa, predao mu svoju državu i tako porodicu Branković doveo na srpski presto. Ali, despot Stefan je bio dalekovid političar i veliki čovek. On se, pri tome, rukovodio najvišim državnim interesima.
Inače, moć Vuka u godinama posle Kosova bila je i dalje mnogo veća nego Lazarevića. To su osetili dobro obavešteni Dubrovčani, čiji je stav prema gospodarima u zaleđu verno odražavao stanje u njemu. Vuku su 1390, ako ustreba, nudili sklonište u svome gradu, ali su, istovremeno, od njega tražili i dobili potvrdu povelje o trgovini. Međutim, od 1389. do 1395. nisu tražili obnovu starog ugovora o trgovini od Lazarevića. Knjeginju Milicu oslovljavali su samo kao "počtenu gospođu", a njenog sina Stefana kao "počtenog gospodina", dok su se Vuku obraćali kao "slavnom i velmožnom gospodinu".
Nezavisno od Dubrovčana, na sličan način postupali su i Mlečani. Nalagali su 1392. svojim providurima koji su preuzimali Drač, da povedu pregovore "s gospodinom Vukom i ostalima". Jedino su njemu navodili ime, dok su svi drugi spadali u "ostale". Dve godine kasnije, dodavali su uz Vukovo ime zvučne titule, smatrajući ga gospodarem Srbije: "Magnificus et potens dominus Volchus de Brancho, dominus Rassie, Sclavonie et cet". Bez ikakvog dvoumljenja, može se tvrditi da su tada i Dubrovčani i Mlečani smatrali Vuka za prvu srpsku ličnost.
Vuk je postupao u skladu sa svojom snagom i položajem. Tražio je od Dubrovčana da mu isplaćuju "srpski" ili "svetodmitarski" dohodak, koji je ranije pripadao Nemanjićima. Bio je, međutim, odbijen, uz obrazloženje da ne gospodari celom Raškom i da ne može obezbediti slobodu trgovanja u čitavom Dušanovom carstvu, a upravo za to se plaćao taj tribut. Ipak, držeći dosta do njega, Dubrovčani su 1390. odlučili da mu obezbede sklonište, ako "ne uzmože gospodin Vuk držati zemlju srpsku". Dakle, uzimali su da vlada srpskom zemljom.
Stalno treba imati na umu da se sve to događalo u vreme kada su Lazarevići preživljavali teške dane. Sve do Bitke na Rovinama, u kojoj se istakao mladi knez Stefan na strani Bajazita I. Zato je Ivan Božić smatrao da "Vukova delatnost posle Kosova, s gledišta društva u kome se sve odigravalo, i s obzirom na činjenicu da su se Lazarevići održali, treba da se shvati kao izneveravanje politike koju je vodio knez Lazar. Ona znači neverstvo prema onima koji su sebe smatrali, i to ne samo oni, nosiocima srpske vladarske ideologije, obnavljane u duhu nemanjićkih tradicija".
Porazivši Vuka Brankovića, Turci su njegove zemlje dali Lazarevićima
Vuk se, ipak, lakše nosio sa svima nego s Turcima. To nije bio slučaj samo s njim, već sa svim tadašnjim hrišćanskim gospodarima. Pošto mu je oduzeo Skoplje, sultan je u njega smestio svoga zapadnog krajišnika. Ono je brzo postalo polazna tačka za dalje provale, sve do Bosne i Jadranskog mora. Kako su Turci tokom 1392. preduzeli dalje pljačke i osvajanja, begunci su stizali u Primorje, a Dubrovčani su od jula do oktobra zabranjivali trgovcima da odlaze u Srbiju. Kada je u junu 1392. jedan Drobnjak, ipak, zaključio ugovor s trojicom Dubrovčana o prenosu robe u Oblast Vuka Brankovića, predviđala se opasnost od napada Turaka. U tom slučaju, ponosnik je bio dužan da robu skloni na sigurno mesto, ili da je ponese sa sobom ako odluči da beži. Pošto je Vuk bio izložen neposrednom turskom pritisku, pre 21. no-vembra 1392. potčinio se sultanu i obavezao se da plaća godišnji harač.
Kakav je Vuk bio prema vrhovnom gospodaru, dobro pokazuje njegov odnos prema sultanu. U zimu 1393/1394. godine Bajazit I pozvao je svoje vazale u Ser. Stigli su vizantijski car Manojlo II Paleolog, njegov savladar Jovan VII, despot Teodor Paleolog, gospodin Konstantin Dragaš, knez Stefan Lazarević, ali Vuka nije bilo. U Bici na Rovinama, maja 1395, uz sultana su se borili kralj Marko, Konstantin Dragaš (obojica su poginula), Konstantin Balšić, Stefan Lazarević, ali Vuka opet nije bilo. Sledeće godine, u Bici kod Nikopolja Stefan Lazarević je učestvovao i, po izričitim svedočanstvima izvora, tako se hrabro borio da je najviše doprineo pobedi svog vrhovnog turskog gospodara. Vuka opet nije bilo. Kada je procenio da se Bajazit I našao u teškom položaju zbog rata na severnim granicama, Vuk je pošao putem otpora. Približio se Veneciji, sultanovom suparniku na Levantu i Balkanskom poluostrvu. Postao je njen vazal, dobivši njena građanska prava za sebe i potomke. Onda je sultan rešio da ga satre. Dok su mu Turci zauzimali zemlju, prebacio je, u toku 1395, porodično blago u Dubrovnik. Pružao je otpor sigurno do avgusta 1396, kada se još pominju njegovi ljudi u Polimlju. Ali, u toku te godine je satrven. Najveći deo njegove zemlje sultan je dao Lazarevićima, zadržavši za sebe samo neke strategijski važne tač-ke. Kao što je navedeno, prema M. Orbinu, knjeginja Milica se čak "obratila Turčinu, pa je on odu-zeo zemlju Vuku Brankoviću i predao je njegovim šuracima, sinovima kneza Lazara".
Pao u Bajazitove ruke, umro kao turski sužanj
Vuk je pao u sultanove ruke. Pošto je izgubio zemlju, nasilno je odvojen i od porodice, žene i dece, kojima je ostavljeno nešto malo poseda "da bi mogli nekako živeti". Bajazitov sužanj ostao je do kraja života. Šta je sve preživeo u turskoj tamnici, to je samo on znao. U njoj je i umro već 6. oktobra 1397. godine. Onda je sa Svete Gore došao njegov brat, kaluđer Gerasim, odneo njegovo mrtvo telo i sahranio ga u Hilandaru ili u Svetom Pavlu, u kome je i sam živeo.
Bez obzira na svoje ponašanje u Kosovskoj bici, Vuk je bio veliki protivnik Turaka. Ne manji od kneza Lazara. Vukov kraj to najbolje pokazuje. U stvari, obojici je došao glave isti neprijatelj. Postoji, ipak, neka razlika. Dok su Lazarevići posle Kosova bili lojalni turski haračari, Vuk je nastavio da kalkuliše kao i u prethodnim vremenima. Ma kako bio dobar diplomata, on se, ipak, prevario. S Turcima se nije moglo kalkulisati kao sa susednim hrišćanskim gospodarima. Vukova turska politika pretrpela je neuspeh iz prostog razloga što islamski sveti rat, koji je mlada osmanlijska imperija tako odlučno sprovodila u delo, nije mogao zaustaviti jedan srpski velikaš.
Posle smrti Vuka Brankovića nastali su pisani izvori koji svedoče o njegovoj izdaji na Kosovu. Ali, nisu nastali ni odmah ni brzo.
Posle smrti Vuka, njegovo ime se prećutkivalo. Konstantin Filozof ga ne pominje u Životu despota Stefana Lazarevića, možda baš zato što je pisao u vreme vlade Vukovog sina Đurđa. Pa i sam Đurađ, u povelji koju je 1428. godine dao Dubrov-čanima, navodi da im je zapisano što su imali "u prve gospode srpske i u cara Stefana i u gospodina svetoga kneza Lazara i u svetopočivše gospođe kir Efrosine i u svetopočivšega gospodina i roditelja mi despota Stefana", ali ne pominje oca Vuka, iako im je i on dao povelje. Tek u ispravi koju im je potvrdio 1445. naveo je i Vuka. Teško je preći i preko činjenice da je despot Đurađ, od četiri sina, dvojici dao imena svoje braće (Grgur i Lazar), a nijednom ime svoga oca.
Kako je vreme odmicalo, počinjale su i pisane vesti o izdaji na Kosovu. Neki istraživači su s pravom isticali da su "glasovi o neverstvu i izdaji kružili već prvih decenija posle Kosovske bitke". Sredinom XV veka Jerg iz Nirnberga, puškar hercega Stefana Vukčića, znao je za priču o sukobu dva zeta kneza Lazara uoči bitke. Ta priča je, očigledno, kolala među domaćim svetom. Zanimljiva je i njegova opaska da Srbi, iako su ubili cara Murata, nisu pobedili, jer "kako su se oni svi borili međusobno, Turčin ostade pobednik". Posle njega slede još podrobniji podaci o izdaji.
Konstantin Mihailović, Srbin iz Ostrovice, u svojim "Janičarevim uspomenama", napisanim u Poljskoj krajem XV veka, najviše pažnje posvetio je izdaji. Po njegovom mišljenju, knez Lazar pre bitke nije imao opštu podršku, jer "su mu jedni bili naklonjeni, a drugi ne". U samom boju "gospoda koja je bila naklonjena knezu Lazaru borila se junački i verno kraj njega, ali drugi, gledajući kroz prste, posmatrali su bitku, i zbog ove nevere i nesloge (i zavisti rđavih i nevaljalih ljudi) bitka je izgubljena". Tokom vremena, javila su se i imena izdajnika. Krajem XV veka nepoznati prevodilac istorije Vizantinca Duke, koji se služio i drugim izvorima, priča da se tokom bitke, posle prvog uspešnog srpskog napada, iznenada "proneo glas po čitavom bojištu da se Dragoslav Probišić, kapetan despotov, pobunio i okrenuo protiv hrišćana". Kada je za pobudnu saznao Vlatko Vlađević, koga je bosanski kralj Tvrtko I poslao u pomoć knezu Lazaru, povukao se s bojnog polja, zajedno sa svojom družinom.
Tako je, na kraju, srpski knez "napušten od svojih vojskovođa, bez borbe, živ uhvaćen sa svim plemićima svoje države i odveden u logor Murata". Do sada se obično uzimalo da se ništa ne zna o Dragoslavu Probišiću. Međutim, ipak se nešto zna. Nađen je njegov novac, koji je "po nekim svojim numizmatičkim odlikama sličan novcu Vuka Brankovića". Očigledno, Dragoslav Probišić bio je vazal Vuka Brankovića.
Tek u 15. veku Vuk Branković se pominje kao izdajnik na Kosovu
Polako su pristizale vesti i o Vuku kao izdajniku. Još početkom XV veka jedan Katalonac, koji je boravio na Istoku, u svojoj "Istoriji Jakuba Čelebi", priča da zet kneza Lazara, saznavši za smrt tasta, nije hteo da nastavi bitku i gubi ljudstvo, već se vratio u svoju zemlju da bude gospodar. M. Orbin u svome delu "Kraljevstvo Slovena", štampanom u Pezaru 1601. godine, navodi Vuka kao izdajicu. Pošto je najpre, po raznim predlošcima, opisao dobar deo Kosovske bitke, on nastavlja:
"Neki zapovednici se počeše bojati za ishod stvari i govoriti da ne vide mogućnosti za spasenje. Oni su nagovarali ostale da bi najbolje bilo izbeći borbu i položiti oružje, te se pokoriti neprijatelju."
Nešto kasnije, dok je knez menjao konja, njegovi ljudi "pomisliše da je pao mrtav na zemlju, te svi uznemireni počeše uzmicati i rastrojavati se. Pa, i pored toga što se Lazar pokazivao i nastojao da ih poveže i sakupi, oni su i dalje bežali". Na kraju, Bosanac "Vuković je s malo svojih ljudi pobegao posle pomenute bitke". Pošto je sve to ispričao, M. Orbin navodi i podatak o Vukovoj izdaji:
"Međutim, zet kneza Lazara Vuk Branković spasao se gotovo sa svim svojim ljudima, pošto je (kako neki kažu) imao tajne pregovore s Muratom da izda (kako je i učinio) svoga tasta da bi se dokopao njegove države."
Podaci o Vukovoj izdaji nisu nastali krajem XVI veka, kada je M. Orbin pisao svoje delo. Prema S. Ćirkoviću, Orbinova "stilizacija jasno pokazuje da je raspolagao izvorima koji su o tome govorili".
Posle M. Orbina, i drugi pisci pišu o Vukovoj izdaji. Dubrovčanin Jakov Lukarević, u svome delu o istoriji Dubrovnika, štampanom 1604. godine, priča kako je car Murat provalio na Kosovo "i ubio Lazara, kneza Srbije, pošto ga je izdao Vuk Branković, njegov zet". Za Lukarevića je Vukova izdaja opštepoznata stvar. On je pominje još na jednom mestu. Kada je, posle smrti Balše III, despot Stefan Lazarević poslao u Zetu Vukovog sina Đurđa, tamošnje stanovništvo je odbijalo da ga primi "zbog ljage izdaje njegovog oca".
O Vukovoj izdaji pišu i drugi pisci. Prema, na latinskom pisanom, "Brakovićevom letopisu", na Kosovu "vojvode, pak, izneverivši kneza, pobegoše, Vuk Branković i drugi". Što su izvori kasniji, lik Vuka Brankovića je sve negativniji. U "Priči o boju kosovskom" koja je gotovo vek mlađa od "Kraljevstva Slovena" M. Orbina, Vuk je lukav, neveran, spletkaroš, izdajica.
Pre početka bitke, pozvao je kneza da napusti bojno polje. Pošto je knez ponudu odbio, pobegao je sa sedam hiljada ratnika. Ostali junaci su mogli Turke pobediti "da ne izdade Vuk Branković sa svom svojom vojskom". I ostali izvori XVIII veka, sve do Tronoškog rodoslova, sastavljenog takoreći pred Prvi srpski ustanak, pišu o Vuku kao izdajici. Takvih spisa je zaista dosta.
Među piscima koji pišu o Kosovskoj bici može se uočiti jedna zanimljiva pojava. Oni učeni, čije sastave krase retorski obrti, misaone alegorije, blistav stil, ne pišu o izdaji. Pa i brojni kultni spisi više su izvor za vladarsku i državnu ideologiju nego za prikazivanje istorijskih događaja sa svim njihovim ovozemaljskim peripetijama. Nasuprot tome, pisci skromnijeg obrazovanja, ali bliži narodu, kao na primer Konstantin Mihailović iz Ostrovice, opisuju sa manje umetničke vrednosti, prostije, zbivanja oko sebe, pa i Kosovsku bitku. Kod njih ima više podataka o izdaji.
U narodnim pesmama pogotovo. U epskim pesmama kosovskog ciklusa Vuk je izdao svoga tasta, srpskog cara Lazara, i grobar je stare srpske države.
"Bog ubio Vuka Brankovića, on izdade tasta na Kosovu I odvede dvanaest hiljada Pobratime, ljuta oklopnika."
Pominje se još i dvadest pet hiljada pešaka, pa čak i da je Vuk pomogao Turcima "da nadvlada srpskog car Lazara". Pri tome su pomešana vremena i ličnosti, prepliću se istorijska i legendarna imena, nemoguće postaje moguće.
Narodni pevači su slobodno pomerali svoje istorijske junake u prostoru i vremenu, povezujući ih nemogućim genealoškim vezama. Kako je primetio S. Ćirković, doba srpske srednjovekovne države je "istrgnuto iz stvarnog vremena i prostora, pretvoreno u jednu idealnu ravan, u kojoj su svi junaci bili međusobno savremenici i, istovremeno, po mentalitetu, savremenici narodnog pevača i njegovih slušalaca".
Na kraju, želimo da napomenemo da brojni podaci koji su ovde izneti o Vuku Brankoviću mogu pomoći da se bolje sagleda njegova uloga na Kosovu. Ne smatramo da je to pitanje skinuto s dnevnog reda. U vreme nestanka nemanjićke svetorodne dinastije, među najkrupnijim srpskim velikaškim porodicama povedena je bespoštedna borba za njeno nasleđe. Međusobno zakrvljeni gospodari, rukovodili su se, prvenstveno, ličnim interesima. Vuk nije bio gori od ostalih. Ni njegov kraj među dželatima u turskoj tamnici nije bio manje tragičan od Lazarevog.
(Kurir.rs/.srpsko-nasledje.rs)
NE PROPUSTITE
