12. jula 1942. godine u mestu Jastrebarsko kod Zagreba formiran je ustaški koncentracioni logor za decu, jedini takav u fašističkom delu Evrope i ostatku ratom zahvaćenog kontinenta.
U NDH državi postojalo je više koncentracionih logora, logora smrti, a neki od njih su u svojim kompleksima sadržali i odeljenja za decu, kao što su ona u Staroj Gradiški, Jasenovcu, Uštici, Jablancu; Gornjoj Rijeci kod Križevaca i Lobogradu u kojima su, po nepotpunim istraživanjima stradala deca i to 42.791 srpske, 5.737 romske i 3.710 jevrejske nacionalnosti.
Jedinstvenost logora Jastrebarsko, čak i za tadašnji fašistički svet, za formiranje njihovih logora smrti, jeste u tome što je ovaj logor formiran isključivo za decu. Odraslih zatočenika ovde nije bilo.
Ovakav fenomen svireposti izgleda se očitovao upravo kao posledica poltronstva i izdajništva NDH države, koje je težila, kako istorija govori na primerima osnivanja ovakvih i sličnih logora smrti, unijaćenja, progona, uništavanja imovine, uopšte, uskraćivanja svih ljudskih sloboda onima koji se nisu pokazali kao dobri građani države, beskrupuloznom delovanju na svim poljima kako bi uništila svaku moguću klicu koja bi mogla da izrodi slobodu i oslobođenje.
Deca ovoga logora su, do jednog trenutka kada se humanost nekih ljudi upustila u borbu za spasavanje onih koji su imali malo više životne snage ili sreće da prežive teror, u potpunosti bila prepuštena sebi, tačnije na milost i nemilost časnih sestara koje su vodile brigu o njihovom (pre)vaspitanjuj, ali krenimo redom, putem nekih dostupnih i poznatih činjenica.
"Ustaški logor za decu u Jastrebarskom, osnovan je po nalogu Ante Pavelića, glavno komandujućem NDH za decu Kozare.“ Tako stoji u članku o stradanjima dece sa Kozare objavljenim na internet stranicama sajta Udruženja za istinu o logorima Jasenovac.
To jeste tačno, međutim, nikako se ne sme zanemariti da u ovom logoru nisu bila samo deca stradalnice Kozare, već su tu svoje kosti ostavili i mali Ličani, Banijci i Kordunaši, kako i stoji uklesano na spomeniku u Jastrebarskom podignutom žrtvama u čast. Ne smeju se zaboraviti ova deca hrabre Kninske, starije nam Vojne, krajine, braniteljice i bedema očuvanja srpstva još za vreme Turske vladavine, pogotovo iz razloga njenog, nadamo se samo današnjeg prividnog, zaborava.
Svedočanstva starijih nam, baka i deka, ovih područja kažu, da se pored pogroma koji se za vreme neslavne nezavisnosti ove države dešavao, o potpunom uništavanju i zatiranju srpskih sela, koje su njihovi bivši žitelji kao mesta svog detinjstva, kasnije jedva prepoznavali. Ne smeju se, upravo iz ovih razloga, kada deluje da Krajina svojih branilaca više nema, zaboraviti deca ovih krajeva, mali stradalnici koji su osetili strašan teret unijaćenja od strane katoličkog sveštenstva i NDH države.
Ustaški logor za decu Jastrebarsko
Osnovan 12.jula 1942. godine koncentracioni logor Jastrebarsko postojao je nepunih mesec i po dana, tačnije do 26.avgusta 1942. Nedoumice, nedorečenosti, nepotpuna jasnost – takvo je stanje dostupnih podataka. Razumljivo naravno, usled nepostojanja sistematskih zbirki podataka. Pokušaćemo makar delimično da sistematizujemo one podatke na koje smo nailazili.
Tačno je da je logor osnovan tada, tačan je i datum njegovog rasformiranja, međutim, potrebno je da, koliko je to u našoj mogućnosti, posložimo neke podatke. Dakle, logor Jastrebarsko je bio smešten na tri lokacije u gradu, skoro pa u samoj gradskom jezgru, na nekadašnjim imanjima grofova Erdedijevih. Međutim, treba pomenuti postojanje još jednog logora, smeštenog u selu Reka udaljenom 3km od grada.
Prva lokacija jeste ona, gde se danas nalazi spomenik stradanja dece na gradskom groblju Jastrebarsko, tačnije, na poljani smeštenoj pored pruge ka železničkoj stanici, uz današnje groblje, a pre cistercitskog, ranije franjevačkog, samostana i crkve Sv.Marije.
Starija deca uzrasta od oko 10 do 14 godina, su bila smeštena u zgradama crkvenih ekonomata, ranije napuštenih italijanskih baraka. To je bilo mesto prevaspitavanja dece u ustašku mladež, mesto učenja ustaških pesama, prisilnog rada na crkvenim ekonomijama, mesto mučenja i svirepog kažnjavanja. Dečaci koji su boravili ovde, obučeni u crna odela sa kapama na glavama, sa prišivenim slovom U, određeni su bili da postanu novi ustaški "janjičari".
Ostala starija deca, uglavnom devojčice, bile su smeštene u tadašnji franjevački samostan, samo nekoliko stotina metara udaljenom od danas nepostojećih zgrada ekonomata, gde je bila druga lokacija logora. Devojčice su ovdje terane na rad ali i na redovnu molitvu kao i odlaske u crkvu, jer se prevaspitavanje i ovde podrazumevalo.
Zapisi o postojanju logora – gde su?
Ovaj samostan je kasnije napušten od strane franjevaca 1982. kada u njega dolaze cisterciti, tačnije od njih ga zakupljuju, a iz kojih razloga nije nam poznato. Na današnjoj spomen tabli ispred samostana i crkve, koje se nalaze jedna pored druge, u istome posedu, stoji tabla kratkog istorijata i istorije ovog samostana, njegovih istorijskih, kulturnih i umetnički neosporivih vrednosti, međutim, ne stoji nijedna crtica, niti jedno slovo istorije samostana koji je presuđivao sudbinu dece pripadnika druge konfesije.
Ono što se pak, može saznati o istoriji samostana i njegovom uticaju na ovaj grad jeste da je, delovanjem franjevaca ovog samostana, uticaj na barokni izgled nekih delova grada očigledan, na muzičku kulturu takođe, Jaskanska muzička škola je dokaz za to.
U posedu samostana, dok je bio pod vođstvom franjevaca, bio je veći broj umetničkih radova, skulptura, slika, postojala je biblioteka sa vrednim knjigama i spisima, čak vrlo retkih i vrednih primeraka inkunabula. Samostan je takođe posedovao orgulje još daleke 1690. Odlaskom franjevaca deo tog blaga je odnesen, ali danas postoji inicijativa da se blago vrati i da franjevci ovde ponovo pokrenu svoje delovanje.
Postoje li unutar samostana ikakvi zapisani podaci o delovanju franjevaca u ovom prevaspitavanju dece, postoje li ikakvi dokumenti o postojanju logora, nismo bili u mogućnosti da proverimo. U pokušaju da ipak nešto saznamo ušli smo u dvorište kapija širom otvorenih, dvorišta odišućeg mirom i tišinom sve do jednoga trenutka.
Uspeli smo samo da snimimo nekoliko fotografija pre nego smo neprijatno postali iznenađeni lavežom, a zatim i jurišem dva crna psa. U strahu su velike oči, te su psi delovali kao, u skladu sa situacijom, dvoglavi Kerber pri večernjem sumraku. Snalažljivosti nije nedostajalo, bicikl je poslužio kao savršena odstupnica i taman kada je srce počelo da silazi u pete, stali su, prekinuli juriš, da li na poziv čoveka kojeg smo tek kasnije primetili, jer od straha ništa nismo ni čuli, a možda se nije ni imalo šta čuti, nismo sigurni. Ipak, delovalo je da su psi istrenirani samo da zaplaše, ne i da naude. Potkrepljujemo to i činjenicom da je kapija bila otvorena, a oni napolje nisu izlazili, ipak sa pokušajima ponovnog ulaska, ustremljeno su čekali.
Istina i propaganda o logoru
Klerofašistička propaganda tadašnje države NDH u novinama je pak navodila da su na ovim mestima grada smeštena deca kako bi se oporavila od partizanskog ropstva, te da su se o deci brinule časne sestre. Na ulazu u logoru, ograđenom žicom stajao je bezazleni naziv – Sabiralište za decu.
Istinu su međutim znali, pored stradalnika i ostali humani ljudi, žene koje su prihvatale decu na pružnom putu koji je prolazio kroz Sisak, Samobor, Jasku i ostala mesta, izvlačeći ih iz ustaških kandži, dok im ni to nije bilo onemogućeno direktnim zabranama, ličnim terorom nad porodicama koje su se drznule da prihvate neko srpsko dete, ili strahom od priča koje su kružile o kažnjavanju takvih „loših“ Hrvata.
Prema podacima, u ovom logoru, tačnije na ove dve lokacije ukupno je stradalo oko 700 dece. Tačan broj naravno, ostaje pod znakom pitanja.
Sloboda za decu. Potpuna ili samo delimična?
Oslobođenje za one izdržljivije je stiglo 26.avgusta 1942. kada je IV Kordunaška brigada na čelu sa komandantom Nikolom Vidovićem u 5 časova ujutro započela napad na Jastrebarsko.
Partizani su uništili ustaško uporište, žandarmeriju, ali uništenje jedne druge lokacije pokazalo se daleko značajnijom. Uništenje železničke stanice, tada najefikasnijeg sredstva transporta oružja, municije a u ovom slučaju dece, koja su svoju smrt nalazila i u toku samog dopremanja u logor, u zagušljivim vagonima, pokazalo se kao jedan od značajnijih momenata za rasformiranje logora.
IV Kordunaška brigada je zauzela Jastrebarsko, oslobodila male logoraše, pri tome nalazeći u njima i svoju decu ili decu svojih bližnjih, te je rasformirala lokacije logora na području grada. Starije dečake, njih 727 partizani su poveli sa sobom, dok su manju decu morali da ostave.
Deca koja nisu imala snage za dugi povratak kućama, ostavljana su po okolnim selima, a neke je, prema postojećim podacima, oko njih 500, zbrinuo katolički Karitas ili su ih preuzimali građani Jaske i okolnih sela, ili su deca poslata vozovima do drugih mesta gde su preuzimana i smeštana u hrvatske porodice.
Međutim, neka deca su, kasnije u hrvatskim ofanzivama, ponovo vraćana, ali ni ovakvi podaci osim svedočanstava i nepotvrđenih izvora nisu u potpunosti jasni i verifikovani.
Možda su ipak najgore prošla u kompleksu logora Jastrebarsko, ako se to uopšte može i sme tako reći, deca smeštena u logor u selu Reka, jer partizani za ovu lokaciju, udaljenu 3km od grada, nisu znali, te u hrabrom, oslobodilačkom poduhvatu IV Kordunaške brigade koja je rasformirala logor 26.avgusta 1942, slobode i nade za decu ovoga logora nije bilo.
Logor u Reci je formiran kao svojevrsno rasterećenje onom u gradu, toliko dece je bilo, da je u njemu, kako stoji u podacima, stradalo oko 2000 koja su bila smeštena po štalama, dakle, daleko veći broj nego na lokacijama logora smeštenom u gradu Jastrebarsko.
Zaborav ili sistematsko zatiranje istine?
Lokaciju ovog logora nismo bili u mogućnosti da posetiti, istražimo postoje li ikakvi materijalni ostaci, spomen obilježja, a mora se reći da se ni starija generacija Jaskanaca, onih upoznatih sa istinom o postojanju logora, čiji su bližnji čak i učestvovali u oslobađanju logora, uopšte ne seća logora u Reci.
Da li je i to rezultat ranije spominjane propagande, potpunog zatamljivanja događaja, sputavanja širenja istine među ljudima, možemo samo da pretpostavljamo i nagađamo, jer sećanja ovih građana o tome ipak postoje, pitanje je šta vlastodršci čine da ona u potpunosti ne nestanu. Jedno je sigurno, generacije sa živim sećanjima tih događaja nestaju, a ko će, na koji način, i iz kakvih razloga preuzeti dešavanja toga doba, to pitanje ostaje da visi u vaduhu.
Fotografije, svedočanstva, dokumenti o ovim strahotama, o stradanju dece ipak postoje, te možda oni bace više svetla na razmere ovog zločina. Možda oni stravičnošću svojih prikaza, opisa i doživljajem zločina, donesu više svesti, brige i odgovornosti za druge, ne samo pojedince, one naše, "odgovarajuće", onima koji iole, makar i površno, budu sa njima upoznati.
Logor za najmanju decu
Treća lokacija logora u gradu Jastrebarsko, logora za one malene, najmanje, neke skoro pa otrgnute od majčinih grudi, bila je smeštena u istorijskom spomeniku ovog grada (pomenutog na početku reportaže), u gradskim bedemima podignutima u XV veku, divnom, ali danas potpuno trošnom zdanju dvorca Erdedi (Erdödy).
U stare, vlažne i memljive kamene prostorije bilo je smešteno, po dostupnim podacima, oko 200 dece, koja su usled takvih okolnosti, ali i izložena nemaru, slaboj, ako uopšte i ikakvoj, ishrani, zlostavljanju, batinama i bolestima, dizenteriji koja se širila, umirala na desetine skoro svaki dan.
Logore u Jastrebarskom su vodile časne sestre samostana sv.Pavla, dok je upravnica logora bila časna sestra Barta Pulherija iz reda sv.Vinka Paulskoga, osnivača Družbe milosrdnih sestara, koji bi da je znao da će se pod krinkom milosrđa za decu, odigravati takav zločin verovatno ponovio svoju izjavu, datu nakon nekoliko godina svešteničkoga iskustva, o sveštenstvu kao strašnom staležu.
Sve lokacije logora su obezbeđivale ustaše, a rezultate tog obezbeđivanja, čuvanja i prevaspitavanja broje se hiljadama, tačnije, navodi se, da je 3.336 dece stradalo u logoru Jastrebarsko, ukupno na svim lokacijama.
Danas ni na ovoj lokaciji, na ploči postavljenoj pored trošnog dvorca ne piše ništa o ovim događajima, njegovom sramnom korišćenju.
Novca za revitalizaciju dvorca grad nije imao, pa je aplicirao za sredstva iz fondova EU, tačnije za projekat „Probuđene istorijske baštine“ gde je kao jedan od uslova finansiranja navedena izrada kompletne dokumentacije dvorca. Da li će se i istina možda revitalizovati u obnovljenom dvorcu, hoće li neko "probuditi istoriju" radi trajnog pamćenja istine o ovom zločinu, ostaje da se vidi.
Morbidno svedočanstvo o smrti
Jedno svedočanstvo o broju umrlih, koje zapanjuje i dan danas svojom morbidnošću, jesu isečci, faksimili listova iz dnevnika, Franje Ilovara, gradskoga grobara koji je beležio svako umrlo dete, ciframa, a često samo reckama, iz jednoga razloga.
Pedantnost ovoga čoveka prikazuju brižljivo vođeni zapisi o svakoj smrti, tačnije o prihodu koje je ostvarivao od njih. Bio je zadužen da svakog dana obilazi lokacije logora i preuzima tela umrle ili ubijene dece i da ih, prevozeći ih svojim kolima, specijalno po uputstvima časnih sestra, sahranjuje što dalje od ograde gradskoga groblja, jer prema njihovim rečima "banditska deca nisu dostojna sahrane blizu ostalog katoličkog sveta".
Ilovar je sabirao svaku smrt, jer za telo svakog deteta bio plaćen. U njegovim dnevnicima piše: "Primio avans na račun kopanja grobova 10.000 kuna za sto komada sahranjene dece“. Dalje, na sledećim stranama piše: "Račun za sahranu dece – 243 komada dece a 150 kuna – 36.440 kuna". Vodio je računicu od 22.jula 1942., po čijim navodima je samo tog dana stradalo 107-moro dece, pa sve do oktobra 1942. kada stoji beleška, "ukupno 768 komada dece, 26.oktobar 1942.".
Stravično svedočanstvo dnevnika ovog čoveka govori da, po njegovim podacima logor nije rasformiran, da njegovo trajanje nije bilo, kako smo ranije naveli i kako se po izvorima nagoveštava, samo mesec i po dana, da logor nije raspušten 26.avgusta 1942., već ono govori da su daljnja stradanja u nekakom vidu, organizaciji ipak postojala.
Da li su to onda, bila stradanja dece logora u selu Reka za koje partizani nisu znali, te iz tog razloga deca ovog logora i nisu oslobođena, tako da je njih 2.000 prepušteno sigurnoj smrti? Da li je ipak ovo selo bilo suviše udaljeno za zaprežna kola grobara Ilovara, pa je svakodnevni put za preuzimanje tela, ponekad čak i više puta u jednom danu kao i njiho sahranjivanje na groblju bio naporan? Da li su deca onda sahranjivana na još nekim lokacijama? Ni ove brojke o sahranama i svim stradalnicima se ne poklapaju.
Ko je onda još sahranjivao decu, i na koji način? Da li je logor možda u nekakvom drugom obliku ponovo oformljen ili su deca netragom nestajala pod brzim potezima ustaških "srboubica" usled straha od nagoveštaja osnaživanja otpora režimu? Pitanja ostaju…
Strašna stradanja dece. Metode (pre)vaspitanja, ali i pokušaj pomoći
Strahote svirepog kažnjavanja dece kaznama poput "tavana i slane vode", „klečanja na pesku“,od kojih su deca masovno umirala ili bivala dovedena do granice ludila, ostavile su neizbrisiv trag u pamćenju preživelih. Najteža kazna, ipak, prema njihovim svedočanstvima je bila sahranjivanje bezimene dece, svojih drugova.
Otkriti makar približno tačan broj umrle dece ovog svirepog zločina, zaviriti u unutrašnjost dvorca i njegovu tajnu, u kojem danas osim zmija, guštera i rastinja izgleda nema ničega, ne samo kroz metalne rešetke (kao u našem slučaju) kroz koje su deca mogla da pruže samo poglede i ruke ka slobodi i životu, dug je nevinim stradalnicima.
Bitno je pomenuti još jednu činjenicu, a to je da je pokušaj pomoći deci ovog logora ipak postojao. Humanošću i izuzetnom hrabrošću određenog broja žena, njih oko 26 sestara Crvenog krsta na čelu sa Tatjanom Marinić, spašen je određen broj dece. U borbu za život dece su se uključili i tadašnji stanovnici Jaske, kao i neki istaknutiji ljudi javnog života. Neki od tih hrabrih ljudi i žena kasnije su streljani od strane ustaša upravo zbog tih aktivnosti.
Mnjenja i istina
Nekakav sigurniji sud javnog mnenja ovoga područja danas o ovim zločinima nemamo. Za kakav iole ozbiljan zaključak bi trebalo provesti više vremena i istraživanja, ali ono što ipak ostavlja nekakav trajniji utisak pri ponovnim dolascima u ovaj grad, za neke možda sasvim trivijalna stvar, ali fakat koji stoji i traje, jeste naziv ulice koja na većini kućnih tablica sa natpisima, odoleva zvaničnoj promeni već 10-ak godina.
Ni partizan, ni ustaša, ni pripadnik HSS-a, niti domobran, Franjo Brezar, obični građanin Jaske, seljak i istinski rodoljub svoje zemlje koji je nesebično pomagao u njenom oslobođenju, dajući joj i svoj život (strijeljan 4. avgusta 1942. u Maksimiru kraj Zagreba), i dan danas ponosno krasi svojim imenom, umesto državno određenog Franje Tuđmana, pločice Jaskanskih kuća, ostavljajući time još uvek otvoren prozor ka istini i slobodi.
Kojim putem poći ostavljamo volji drugih da odluče, nadajući se da će se, po željama onih koji su ovakva stradanja prošli, njihova nadanja tumačiti na način koji su to oni želeli.
Iz tog razloga prenosimo samo jedno svedočanstvo, pored mnogih drugih koji su važniji od svih naših pokušaja tumačenja podataka. Ovo svedočanstvo, nadanje i želja onoga koji, kako se navodi, nije bio veći od svoje puške kada je slobodu od strahota logora dobio, kaže:
"Ovde leže deca iz Španovaca i Turjaka, Vojnića i Sovjaka, Grđevca i Vojskove, Gudovca i Jablanice, Vrgin-Mosta i Miloševa Brda; ovde leže naša deca, naša braća i sestre. Ubili su ih, jer su njihove živote proglasili za zločin. Zbog ovih humki u kojima leže trogodišnji Milorad Švraka i dvogodišnji Ljubo Turudija; petogodišnji Lazo Šokčević i četvorogodišnji Radovan Stanić, gde leže Branko, Milorad, Persa i Slavko Babić, koji su svi zajedno imali 12 godina; zbog svih onih pločica sa brojevima oko vrata koje su sahranjene zajedno sa njihovim slomljenim krilima; zbog čudesnih zapisa Franje Ilovara i suze u oku Tatjane Marinić i svih majki kojima su oteti najmiliji; zbog onog tek sada završenog spiska od 11.000 ubijene dece sa Kozare, ja vas molim, u ime njih i u ime mojih drugova, čiji su snovi detinjstva ovde iskidani, da to nikad ne zaboravite. Nemojte nikada prestati, dragi moji mali drugovi, da gradite mostove prijateljstva, mostove bratstva i jedinstva, mostove sagrađene u vreme u kojem nikad više neće biti malih grobova, obeleženih i onih koje niko nije mogao da obeleži.
Budite tumači želja nas malih ratnika i logoraša: svi ljudi neka se vole, a deca u toj ljubavi neka grade svoj veseli svet pod zvezdanim nebom“.
Koliko ovakve namjre i dela, odbijanje državnog imena ulica, te želja učesnika, žrtve zločina, u svesti ljudi ostavljaju trag da država često, ili skoro nikad, nije isto što i njeni građani, da su njene intencije daleko od onih kojima ona "pripada", ostavljamo učiteljici" istoriji da nas nauči.
(Kurir.rs/intermagazin.rs/J.M.)
NE PROPUSTITE
