Prvi srpski ustanak je bio ustanak Srba u Beogradskom pašaluku i okolnih šest nahija protiv Turaka. Počeo je 15. februara 1804. i trajao do 7. oktobra 1813. godine. Ustanici predvođeni Karađorđem su uspeli da u značajnom vremenskom intervalu oslobode pašaluk. Prvi srpski ustanak otpočeo je kao lokalna pobuna protiv dahija, ali je s vremenom prerastao u revoluciju, u kojoj su udareni temelji srpskoj državi koja će biti rođena u Drugom srpskom ustanku 1815. godine.
Zašto se ratovalo
U trećoj godini Prvog srpskog ustanka, pošto je izostala konkretna pomoć Austrije i Rusije, Karađorđe je rešio da s Turskom sklopi mir. Na pregovore sa sultanom poslao je 1. jula 1806. Petra Ička. Ali pre nego što je Ičko stigao u Carigrad, turska vojska je prešla u napad, i to sa tri strane: od Vidina u Bugarskoj, Niša i sa Drine. Vidinsku vojsku suzbio je kod Poreča (blizu današnjeg Donjeg Milanovca) 24. juna Milenko Stojković, a Karađorđe je na Moravi čekao napad Turaka iz pravca Niša. Za to vreme Turci iz Bosne, predvođeni vezirom Sulejman-pašom Skopljakom prodrli su preko Mačve do Šapca i potisnuli ustanike. Turski plan je bio da se u Paležu, današnjem Obrenovcu, spoje sa snagama iz Valjeva i nastave ka Beogradu. Izvešten o ovome, Karađorđe je požurio u Podrinje, dok su Stojan Čupić i prota Mateja Nenadović pregovorima odlagali napad.
Pre bitke
Srpska vojska je 9. avgusta stigla na Mišarsko brdo, s kojeg se pružao dobar pogled na teren. Ustanici su podigli šanac, utvrđenje strana dugačkih po 300 metara, opkoljeno rovom i jamama s koljem na dnu. Znajući da su Turci mnogo brojniji i da u otvorenom sukobu nema šanse za pobedu, Karađorđe je uoči bitke naredio da 1.500 konjanika izađe iz utvrđenja i sakrije se u obližnju šumu, a da u dejstvo stupi tek na izričito njegovo naređenje.
Kako je tekla bitka
Turci su odlagali napad dok im ne pristigne celokupna vojska, da bi bitku započeli ujutru 13. avgusta. Prvo je nastupala konjica, a za njom je išla pešadija, dok je artiljerija prišla onoliko koliko joj je bilo potrebno. Ustanici su disciplinovano otvarali plotunsku paljbu, nanoseći znatne gubitke Turcima na otvorenom, a dosta napadača je stradalo i od jama s koljem. Presudan za pobedu bio je nalet skrivene srpske konjice: krilo kojim je komandovao Luka Lazarević zbrisalo je pešadiju, a drugo, s Lazarom Mutapom i protom Matejom Nenadovićem na čelu, saseklo je tursku artiljeriju i nateralo štab u bekstvo. Prilikom jednog naleta Turaka, Luka Lazarević izazvao je na megdan njihovog komandanta, ne znajući da je to znameniti Kulin-kapetan. Hroničar i savremenik ovih zbivanja Lazar Arsenijević Batalaka pisao je: „Njega je Luka na prevaru ubio; pozvao ga na megdan, a, međutim, zasedu naredio, te taman kad je Kulin na hatu s golom sabljom Luki na megdan, a zaseda, prikrivena, iz pušaka opali i Kulina ubije i obezglavi dve-tri hiljade vojske turske, koja je tek za njim i uz njega pristala.“
Šta je bilo posle
Na Mišaru su poginule vojskovođe Sinan-paša iz Goražda, Kulin-kapetan, kapetan Mehmed Vidajić iz Zvornika i njegova dva sina. Turci su se povukli u logor ispod Šapca i utvrdili se dubokim rovom. Odatle us pod okriljem noći pokušali da pobegnu u Bosnu, ali su ih presreli Stojan Čupić i Miloš Pocerac sa oko 2.000 boraca i naneli im teške gubitke.
Posledice
Bitka na Mišaru bila je najveća od Kosova. Nakon pobede u njoj, i u septembru iste godine na Deligradu, Carigrad je bio primoran da, uz posredovanje Austrije i Rusije, pregovara o miru sa ustanicima. Sultan je fermanom dao oproštaj Srbima za sve što su učinili u trogodišnjem ustanku, pokazao spremnost da im odobri autonomiju ako mu obećaju vernost, da prihvati ustanovljenje srpskog vrhovnog kneza i da Srbi plaćaju carske dažbine.
Momčilo Petrović/Kurir.rs, Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
