Silovanje nikada ranije kao poslednjih par meseci nije bilo tema javnih rasprava u Srbiji.
Nekoliko žena, koje su se osetile spremnim da prijave seksualno nasilje koje su preživele i da javno govore o tome, pokrenule su čitavu lavinu i otvorile mogućnost da naše društvo promeni odnos prema žrtvama, nasilnicima i silovanju.
Prvenstveno Marija Lukić koja je kao službenica u opštinskoj upravi doživela seksualno nasilje, a zatim i glumice Milena Radulović, Iva Ilinčić i Danijela Štajnfeld, koje su sve takođe u poznatom i poslovnom kontekstu doživele seksualno nasilje.
Osim pojedinačnih slučajeva koji dospeju u fokus javnosti, važno je znati i podatke o svim žrtvama seksualnog nasilja u Srbiji.
Lepa Mlađenović, psihološkinja, feministička konsultantkinja za rodno zasnovano nasilje i autorka knjige “Emocije menjaju rad mozga - feministički pristup naurobiologiji traume silovanja" objasnila je kako funkcioniše mozak žrtve za vreme silovanja, zašto nastupa imobilizacija / kočenje / friz, zašto se ne veruje žrtvama, šta je to trauma, kako mozak žrtve ‘pamti’ silovanje i koje su to psihološke reakcije nakon silovanja, o prosečnom vremenu koje je žrtvama potrebno da bi prijavile seksualno nasilje, o zaveri ćutanja o seksualnim zločinima, ali i kako i kada se možemo nadati svetu bez muškog nasilja nad ženama.
Naime, poslednje OEBS-ovo istraživanje pokazuje zastrašujuće podatke. 40% devojaka i žena starijih od 15 godina doživelo je neki oblik seksualnog uznemiravanja, dok je skoro 20% žena u Srbiji doživelo seksualno uznemiravanje u najskorijem periodu. To je oko 550.000 žena u Srbiji koje su u poslednjih godinu dana preživele neki oblik seksualnog nasilja. Dodatno, prema poslednjim dostupnim zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji godišnje policiji bude prijavljeno oko 650 slučajeva silovanja. Međutim, na godišnjem nivou bude tek oko 35 presuda za krivično delo silovanja ili drugo seksualno krivično delo. To je samo 5% od prijavljenih slučajeva a 0.006% od ukupnog broja seksualnog nasilja koje se desilo u proteklih godinu dana.
Nasilje nad ženama najčešće vrše partneri ili drugi poznati muškarci, što dodatno komplikuje proces psihološkog oporavka. Napomenuto OEBS istraživanje podvlači da su posledice nasilja, uključujući i seksualno nasilje ozbiljne i dugotrajne. Stanje šoka prate osećanja straha, besa, ljutnje. Aksioznost i depresija takođe nisu retke pojave. Zbog kulture u kojoj su najglasniji oni koji osporavaju iskaze žena koje o iskustvu silovanja progovore javno, žene koje su preživele seksualno nasilje to najčešće doživljavaju kao sopstvenu sramotu i ustručavaju se da govore o iskustvu silovanja ili da prijave nadležnim institucijama.
Seksualno nasilje prate kompleksni i teški psihološki i emotivni procesi o kojima javnost vrlo malo zna. Kao doprinos razumevanju problema seksualnog nasilja, razgovor vodim sa Lepom Mlađenović, psihološkinjom i feminističkom konsultantkinjom za rodno zasnovano nasilje, koja se već tri decenije bavi temom nasilja, kroz naučni rad i direktan rad sa ženama koje su preživele muško nasilje. Osim prijavljenih slučajeva silovanja koja su u fokusu javnosti od početka ove godine, povod je i knjiga koju je Lepa Mlađenović pripremila a izdao Autonomni ženski centar 2020. godine - "Emocije menjaju rad mozga - feministički pristup naurobiologiji traume silovanja".
- Vrlo je važno javno govoriti o temi silovanja. Međutim, ako ne znamo ili ne razumemo šta se dešava na psihološkom i emotivnom nivou tokom i nakon ovog nasilja, najveća je šansa da će nam zaključci biti pogrešni. Šta to javnost ne zna ili ne razume u smislu funkcionisanja mozga za vreme silovanja?
Silovanje je čin ogromnog napada na nas, na naše emotivno biće, na naše telo i um. Mi feministkinje to zovemo zločin mučenja i uspele smo da u međunarodni statut ratnih zločina silovanje u ratu definišemo kao zločin protiv čovečnosti. Svako silovanje je zločin protiv čovečnosti. U tom napadu, već u trenutku naziranja takvog napada u potpunosti se aktivira deo našeg mozga - emotivni mozak kako bi se pripremio za opasnost. U toj situaciji ogromnog straha, naše reakcije rukovodi emotivni mozak, tada racionalni mozak ne funkcioniše, mi reagijemo automatski. Istraživanja kažu da od 70-90% devojaka i žena u situaciji silovanja reaguju emotivnim i telesim kočenjem, što se još zove reakcija imobilizacijom. To znamo ne samo iz neurobioloških istraživanja već i iz svedočanstava žena: ‘sledila sam se od straha’, ‘ukočile su mi se noge i ruke’, ‘grlo mi se steglo’... tada ne mogu da izuste ni jednu reč, ne mogu da reaguju fizički... ništa! Mozak je preko svojih brzih veza otkačio hormon iz grupe opijata koji deluju totalno, tako da smo mi u stranju FRIZA – kao u frizeru, sve je smrznuto, nema pokreta. To sve može da se snimi magnetnom rezonancom, MRI tehnikom.
Da žene uglavnom reaguju kočenjem u situaciji silovanja smo mi feminističke konsultantkinje znale još od prvog Centra za silovane žene u SAD, pre 50 godina, jer mi verujemo iskazima žena o preživljenom nasilju. Međutim, zakoni, standardi, javno mnjenje kreirani su od ‘muške svesti – muške norme’ a ona je zasnovana na muškom iskustvu. Dakle muškarci su odrasli socijalizovani da: Ako neko ide na tebe idi ti na njega, brani se, i tom istom logikom muško javno mnjenje pojašnjava silovanje, ako je on krenuo na nju – ona će se braniti, ako se ne brani, znači da je to htela. Dakle, to je potpuno pogrešna pretpostavka. Ako se žena ne brani znači da je u u užasavajućem strahu reagovala mehanizmom imobilnosti, tada je ćutanje jedini vid odbrane i preživljavanja.
- Vidimo da su i muškarci i žene, kada govore u javnosti, vrlo često skloni da osude žrtvu i da sumnjaju u njen iskaz. Zašto se ne veruje žrtvama?
Patrijahat ne veruje ženama, to smo oduvek ponavljale mi feministkinje, nama to nije novo. “Mi smo za njih nemi film” tako je govorila jedna spisateljica. To je klasični mehanizam ugnjetavanja, ne verovanje u iskustvo ugnjetenih – ne veruje se romskom narodu, ne veruje se Crnima u SAD, ne veruje se siromašnima. Na primer, kada bi Romkinja rekla da je silovana, bilo bi još više nepoverenja, ne veruje se osobama sa invaliditetom, to je društveni sitem diskreditacije. U slučaju silovanja ne samo da se ne veruje ženama, nego se veruje silovateljima, a silovatelji uvek lažu kako bi se odbranili. Patrijarhalno društvo ima posebnu naklonost muškom rodu i njihovim iskazima, što vidimo ovih dana u tri kampanje protiv silovatelja. Svaki od njih laže da nije silovao. Nama feministkinjama to ponašanje silovatelja nije novo – zapravo to je klasični odgovor mizoginičara, muškaraca koji imaju određeni pezir prema ženama, dok se u javnosti pokazuju kao džentlemeni koji poštuju žene.
- Silovanje je teška trauma. Šta znači trauma?
Trauma je automatski emotivni odgovor ljudskog bića na opasnost. Trauma je naš mehanizam odbrane na opasnost. To je normalna posledica na zastrašujuću situaciju. Neurobiološki posmatrano trauma je odgovor emotivnog mozga - limbičkog sistema, kako bi organizam uspostavio emotivnu osnovu da preživi napad. Napad može biti psiholoki, seksualni, fizički, bez obzira da li je to silovanje, ili neka druga situacija nasilja, straha, rat, policijsko nasilje, zemljotres, itd.
- Najveći deo javnosti očekuje da žrtva odmah prijavi silovanje. Molim te probaj jednostavnim jezikom, da svako, ko želi, može da razume koje su to psihološke reakcije nakon traumatskog događaja?
Oni koji misle da žrtve treba odmah da prijave silovanje ne znaju ništa o traumi silovanja. Recimo, poslednje istraživanje o seksualnoj zloupotrebi dece iz Britanije pokazuje da je prosečno vreme prijavljivanja ove vrste nasilja 24 godine! Za silovanje odraslih žena to prosečno vreme je nešto manje, oko 5-10 godina. Ali, najveći broj žena nikada ne prijave silovanje.
Šta je potrebno žrtvama da prijave silovanje: bezuslovno poverenje društva u svedočanstva preživelih. Pošto je silovanje težak traumatski doživljaj, on je u stvari mnogostruko teži nego što bi mogao biti da žene i deca imaju podršku i brižnu podržavajuću sredinu. U toj optužujućoj neprijateljskoj sredini žene ne mogu da prijave silovanje i takvom odlukom one štite sebe. U intenzivno patrijarhalnim zemljama žene uopšte ne prijavlju silovanje i ćute ceo život. U Švedskoj i Finskoj su od prošle godine uvedeni novi feministički zakoni koji nalažu silovateljima da se oni brane a ne žene, oni moraju da dokažu da su žene aktivno želele seks, što oni obično tvrde, a ne žene da dokazuju da nisu htele ništa. Već za godinu dana od ovog zakona u Švedskoj duplo je povećan broj žena koje prijavljaju silovanje, a povećaće se još.
- U jednom poglavlju knjige kažeš da mozak u jednom svom, posebnom delu smešta pamćenje o traumatskim događajima. To nije isto 'mesto' na kojem naš mozak čuva pamćenje iz svakodnevnog života i druge informacije. Kako žrtva silovanja pamti za vreme i nakon ove traume?
Da, to si precizno rekla. U emotivnom mozgu postoji deo koji se opisno zove ‘traumatska memorija’ – tu se pohranjuju sve naše telesne reakcije na opasne situacije od rođenja do danas. Kad smo male, onda je recimo opasna situacija ako roditelj/ka vikne na nas, mi recimo tada zadrhtimo, ili se preznojimo, ukočimo... ta naša reakcija je zabeležena u traumatskoj memoriji i ona će se ponoviti sledeći put kada se nađemo u situaciji opasnosti. Traumatska memorija se aktivira u opasnim situacijama ali aktivira se i kad nas nešto podseti na opasnu situaciju iz prošlosti, recimo glas nekog lika ili njegovi brkovi... nešto nas podseti na nekog od nasilika iz naše prošlosti i tada se aktivira traumatska memorija i mi zadrhtimo i javi nam se strah iako trenutna situacija nije opasna po nas.
Dakle, traumatske reakcije su pohranjene u delu emotivnog mozga, i tu su spakovane rekle bismo opisno kao u crnoj kutiji. Mi se sećamo traumatskog događaja fragmentarno, nema nikave hronologije, neki delovi su bolje zapamćeni od drugih, ali sve čega se setimo tako je bilo.
Pamćenje o svakodnevnim događajima koji nisu vezani za traumu su u delu mozga koji zovemo racionalni mozak, neokorteks, koji funkcioniše po drugačijim pravilima. Ovo pamćenje možemo hronološki poređati, dati mu smisao, etičku ili političku analizu, itd.
- Videle smo iz statističkih istraživanja da, iako se godišnje u Srbiji dogodi pola miliona slučajeva muškog seksualnog nasilja nad ženama, vrlo je mali broj prijava. U svojoj novoj knjizi "Emocije menjaju rad mozga - feministički pristup neurobiologiji traume silovanja" govoriš o ‘zaveri ćutanja’. O čijem ćutanju se radi - ćutanje žrtava, ćutanje okruženja koje zna da se nasilje desilo, ili ćutanje čitavog društva? Zašto se ćuti o seksualnom nasilju? Da li u našoj kulturi ne pravimo razliku između sramote i krivične odgovornosti?
Zavera ćutanja je jedan mehanizam društva kojim se zataškavaju zločini. Da se oni nikad ne otkriju. Nikad. U mafijaškom sistemu imamo famoznu zakletvu Omerta – to je “zakon ćutanja”, kodeks časti italijanske mafije koji nalaže mafijašima da, pod pretnjom smrtne kazne, nikada i ništa ne kažu vlastima o zločinima koji su počinjeni. Zavera ćutanja nije mnogo različita - to je društveni mehanizam i koristi se u mnogim dimenzijama društva... od zavere ćutanja o ratnim zločinima, državnom kriminalu, para-militarističkim zločinima do zavere ćutanja o svim vrstama muškog nasilja nad ženama i decom.
U kontekstu zavere ćutanja o silovanju ima najmanje tri društvena intenzivna pritiska koja formiraju muškarce da ćute i ne priznaju silovanje. Prvo, treba imati u vidu sve ovo gore rečeno, mafijaški zakoni su privlačni muškom svetu generalno, to su muški sistemi funkcionisanja, svi silovatelji su ionako muškarci. Druga dimenzija je istorijska - hiljadama godina patrijarhalni zakon određuje da žensko telo i njena seksualnost pripada muškarcima da s njima rade po svojoj volji. Žene su u Jugoslaviji dobile pravo glasa 1945. To je samo pre 77 godina u odnosu na par hiljada godina ropskog statusa žena u odnosu na muškarce. Dakle, muškarci generalno i dandanas u ovoj zemlji veruju da su ženska tela njihovo privatno dobro u oko 60-70% slučajeva, iako se smatra da je Evropa stigla blizu ravnopravnosti polova. Ali u domenu silovanja nisu ni blizu ravnopravnosti. Treće, društveni konstrukt heteroseksalnosti uvek sadrži dozu nasilja kao deo muškog uzbuđenja, dakle silovanje je deo konstrukta muškog heteroseksualnog uzbuđenja, muške seksualne fantazije. To su mnoga istraživanja već potvrdila. Muškarci vole silovanje.
Nama feministkinjama koje se bavimo ovom temom jasno je da će se ova trojica silovatelja, koja su trenutno u javnosti u Srbiji optužena za silovanje, boriti svim vrstama laži i konstrukcija kako bi se odbranili. I generalno patrijarhalna javnost će biti na njihovoj strani. Na nama feministkinjama je da ne prestanemo da govorimo da bezuslovno verujemo ženama i da menjamo javno mnjenje o silovanju.
- Do kojih si još važnih zaključaka došla u svojoj novoj knjizi o neurobiologiji traume silovanja, i da li je zaista potrebno da veliki deo javnosti razume psihološke i emotivne posledice traume silovanja, ili je ključno da pravosudni sistem svoj budući rad zasnuje na naučnim dokazima koji sada postoje?
Da, potrebno je da celo društvo ide u pravcu etike brige koja se zove trauma-informisana briga. Jer smo svi manje-više traumatizovani. Dovoljno je recimo da smo prežeivele razvod roditelja - to može biti ogromna trauma. Pristup ljudima principima trauma–informisane brige znači da naša komunikacija treba da ima cilj da uveća energiju onih sa kojima komuniciramo. To je već raširen pristup u nekim zemljama. Dakle, sve profesije koje unutar svoga opisa posla komuniciraju sa ljudima - a to je ogroman broj profesija, od obrazovanja do sudstva - treba da zna osnove komunikacije kako u toj poslovnoj komunikaciji ne bi ponovo traumatizovali ljude. Pravosuđe je prvo koje bi trebalo da prodje kroz ovu edukaciju i ne samo to, nego da proizvede protokole rada za policajce i sve ostale profesije pravosuđa, koji već postoje u nekim zemljama (Kanada, Australija, SAD). Deo edukacije su i osnove neurobiologije traume kao i insistiranje na principu verovanja u svedočanstva žrtava u cilju stvaranja uslova sigurnosti koje je najvažnije za žrtve kako bi trauma išla u prvcu isceljivanja a ne re-traumatizovanja.
- Neuronauka pruža dokaze koji nam mogu pomoći u daljem razumevanju i sankcionisanju krivičnog dela silovanja i drugih oblika seksualnog nasilja. Međutim, izgleda da ni nauka nije rodno neutralna i da su baš ovde nova polja borbe za ravnopravnost. Kažeš da je biološki determinizam konzervativni pristup prema kojem se mozak žene i muškarca razlikuje u odnosu na biološke karakteristike, implicirajući superiortnost muškog mozga. Tome se suprotstavlja stav o neuroplastičnosti mozga "po kome na razvoj mozga odlučujući uticaj ima okolina", odnosno društvene norme uključujući naučene očekivane muške i ženske rodne uloge. Obe struje se slažu da u sadašnjim društvima, generalno, devojčice ćute i trpe, dok se dečaci bore ili beže. Međutim, konzervativne struje kažu da je to prirodno zadato i da priroda određuje naše ponašanje, dok progresivne neuronaučnice dokazuju da razlike u socijalizaciji dečaka i devojčica kasnije određuju i različite reakcije mozga i ponašanje.
Ako pratimo konzervativnu struju možemo lako zaključiti da će muško nasilje nad ženama zauvek trajati jer je prirodno uslovljeno. Međutim, ako pratimo argumente neurofeministkinja možemo se nadati da će muško nasilje nad ženama prestati kada društveni uticaji prestanu da proizvode muške i ženske rodne krajnosti. Koliko je teška borba na polju naučnih dokaza, koliko je brz napredak i koliko je važan? Imaš li neku optimističnu perspektivu za kraj - kada se možemo nadati svetu bez muškog nasilja nad ženama?
Verujemo jedna drugoj. To je feministički put ka društvu bez nasilja. Kada proširimo bezuslovno verovanje u svedočanstva žena – žene će više govoriti o nasilju, društvo i institucije će više verovati žrtvama. Na osnovu svedočanstava i iskustva preživelih menjaćemo zakone i insitucionalne procedure, imaćemo više pravde. Tako trasnformišemo Kulturu silovanja u Kulturu verovanja. Solidarnost je naša snaga.
Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 35 00 36
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
