U bolnici je, prema njenim rečima, puno novozaposlenog osoblja, a u pitanju je uglavnom mladi kadar koji nije do sada radio u struci, ali uz koje je stalno prisutno osoblje iz Kliničkog centra sa puno iskustva u radu.
“Emocije su nešto što je ovde jako prisutno, ne mogu se jednostavno isključiti. Ima puno tuge, suza, ali i radosti. Naš najveći uspeh i orden je svaki odlazak pacijenta iz bolnice. Kada se pojave posle par dana bez kiseoničke maske, bez gladi za vazduhom, sa rečima zahvalnosti. Sestre su prve koje imaju kontakt sa pacijentima, one su tu da im pruže utehu, da ih drže za ruku, da razgovaraju sa njima i da ih isprate kada krenu kući. To je naša najveća sreća, svaki zagrljaj i odlazak tih pacijenata nama jako puno znači. Naravno da tu ima i tuge i suza, ali mi smo uz njih u svakom momentu”, ispričala je Slađana.
Snežana ističe da se ovde ne zaboravlja nijedan pacijent niti njihove oči koje uvek sve kažu, kao i molba uz pitanje: ‘Je l moram na aparat?’.
“Nikada neću zaboraviti jedan bračni par u poznim godinama koji je istovremeno primljen u bolnicu. Oboje su bili za hospitalizaciju i njihova jedina molba je bila da budu do poslednjeg dana zajedno. Naravno da smo im to omogućili, bili su u istoj prostoriji, čak su ležali krevet do kreveta, ali isto tako su zajedno izašli iz ove bolnice. To je trenutak koji nikada neću zaboraviti, ali ni pitanje jedne majke koje je glasilo: ‘Da li mogu poslednji put da zagrlim svoje dete?’. Nakon toga je zagrlila svoje dete od tri i po godine, a ja nisam znala da li će ga ponovo videti. U tom momentu sam bila 32 sata u bolnici i isto tako sam želela da zagrlim svoje dete, ali moja najveća medalja stigla je mesec dana kasnije sa ogromnim buketom cveća i neizmernu zahvalnost”, ispričala je Snežana.
