MAJKA JE MOLILA DA POSLEDNJI PUT ZAGRLI TROGODIŠNJE DETE, A POSLE MESEC DANA DESILO SE ČUDO: Potresne priče medicinskih sestara
Društvo -
- Nikad neću zaboraviti mladu majku, drugi-treći put došla je ovde i više nije mogla da se vrati kući. Pitala je može li poslednji put da zagrli svoje dete. A ja sam u tom momentu ovde bila neka 32 sata i isto tako sam želela da zagrlim svoje dete. Moj najveći orden je kad sam unela dete od tri i po godine i rekla: "Da, zagrlite ga". Nisam znala da li će se ponovo videti. Ta ista osoba je došla posle mesec danas s detetom i ogromnim buketom cveća i rekla: "Da, ja ću imati možda drugo, treće dete, ali nikad više neću naići na to da ću patiti da li ću moći ili da zagrlim dete, da li ću se vratiti ili ne - priča za Kurir Snežana Stanić, glavna sestra prijemno-trijažne ambulante kovid bolnice Novi Sad baš za pultom na kom je brodić sve sa imenom "kapetana" Sneže, koji će, kako veli, ploviti sve dok ne isprate i poslednjeg kovid pacijenta.
foto: Promo
Slađana Lončar
Iscrpljeni, ali puni snage
Šest meseci je prošlo od otvaranja ove najnovije kovid bolnice u Srbiji, a glavna sestra Slađana Lončar ističe da su ljudi umorni i iscrpljeni, ali da svi dolaze s puno snage, volje i energije, iako ostavljaju kući porodice i borave tu po 12 do 24 sata.
- Emocije su jako prisutne, ne mogu se isključiti. Ima puno tuge, suza i radosti. Najveći uspeh i orden za sve nas je odlazak pacijenta iz bolnice. A jako je teško kad pacijenta ne pratimo kući i kad dođu njihove porodice. Tada ne postoje reči utehe, ali tu smo uz njih u svakom momentu - priča Slađana.
Više od 5.000 hospitalizovanih pacijenata iz cele Vojvodine prošlo je kroz ovu ambulantu, ali i većina njihovih porodica.
- Volim da kažem da smo mi srce ove bolnice, da smo prvi koji dočekamo sve te pacijente, bilo na mehaničkoj ili nemehaničkoj ventilaciji, bilo za prijem, ili možda čak što je najlepše da ih vratimo kući pa da ih pozovemo na kontrolu za tri dana - kaže Snežana i dodaje:
1 / 11 Foto: Promo
- Ono što ostaje večno i što nikad nećemo zaboraviti su reči: "Molim vas je l' moram ići na aparat". "Ne, niko ne mora da ide na aparat. Idete smo tamo gde će vam biti bolje", uzvratimo. Ali, naravno, neko ipak završi na aparatu. Kad nam uđu pacijenti koji vape za vazduhom, za pomoći, koji su u ležećim kolicima s lekarom, s tri-četiri čoveka iz hitne... I kada za dve-tri nedelje dođu na vrata: "Gde je ona sestra s velikim, crnim očima, samo da joj zahvalim, rekla mi je da ću doći da joj zahvalim... ",
Nikad neće zaboraviti ni bračni par u poznim godinama.
- Došli su zajedno, oboje su bili za hospitalizaciju. Njihova jedina molba bila je da do poslednjeg dana budu zajedno. Naravno da smo im to omogućili. Čak i krevet do kreveta. Ali, isto tako su zajedno i izašli iz ove bolnice - seća se Snežana.
