Ko je taj što sme da kaže da li nešto postoji ili ne postoji? Da ima ili nema? Ko je siguran da zna razliku između slučaja i namere više sile...
Ja tu ne bih presuđivao. Jer, eto, šta se nama desilo: pošli smo u Svilajnac, a završili u Dosijeu X.
Slučajno? Možda. A možda i... ne bih da završim ovu rečenicu!
Oni koji sa obe noge čvrsto stoje na zemlji ovde mogu da prestanu da čitaju. Ali ako ste nekad zatekli sebe s glavom u oblacima, slobodno nastavite. Pa presudite sami.
Bila je nedelja, ona prošla, i sad kad poređam činjenice, rekao bih da je sve počelo slučajno.
Odelo pola crveno, pola belo
Evo, ovako: osamdesetih godina pojavio se iznenada u predgrađu Beograda, u Velikom Mokrom Lugu, mršav čovek s bujnom kovrdžavom kosom, na priliku maslačka. Sašio je sebi odelo, pola crveno, pola belo... Desna strana sakoa i pantalona jedna boja, leva druga, tako i napred i pozadi. Objavio je da mu se Bog javlja radnim danom u devet, a subotom i nedeljom u deset, te da će ubuduće narodu prenositi te poruke s najvišeg mesta. I narod je pohrlio da čuje!
Ispred neomalterisane kuće u kojoj je taj šareni iznajmio sobu ni u jednom trenutku nije bilo manje od dve hiljade duša, sve jedna nesrećnija od druge. Nije im bilo do vesti u devet, već do leka za njihove boljke... Jer, verovali su da onaj što ima direktnu vezu sa Bogom sigurno zna i tajne isceljenja. Nije znao, ili bar nije pokazao da zna, bolesni su iz blatnjavog dvorišta odlazili onako kako su i dolazili, minus muka i pare za krevet u nekoj od susednih kuća (pola Velikog Mokrog Luga živelo je od tog „zdravstvenog turizma“), plus mršava nada koja je trajala do sledeće metastaze...
Sudbina ovog „proroka“, jednog od mnogih koji su nam nudili ovakav ili onakav spas, gubi se u magli zaborava: u Srbiji su u modu počeli da ulaze drugačiji masovni skupovi - radnici iz Rakovice, Srbi s Kosova, Vuk s Danom i drugim četnicima... pa je Udba raščistila onu gužvu u Velikom Mokrom Lugu, a vidovnjaka i iscelitelja proterala u rodno selo. Prvo je prekršajno kažnjen sa dvadesetak dana zatvora, iako je nekoliko stotina njegovih pristalica, onih koji još nisu bili stigli na red za lečenje, na silu pokušalo da ga izvede iz suda u Masarikovoj. Kad je odležao svoje, lepo su mu rekli da se više ne igra...
Ali nisu ga svi u prestonici zaboravili tako brzo. Boža Spasić, bivši udbaš i sadašnji televizijski analitičar, svedoči da je celo rukovodstvo Zvezde uoči finala Kupa evropskih šampiona u Bariju 1991. išlo kod ovog junaka naše priče! Ne znamo da li su se samo raspitivali za budući rezultat ili podvrgli seansi prizivanja Božje pomoći.
Taj se čovek zvao Dragan Marjanović, i to je bilo osamdesetih godina.
A ovih dana...
Baksuzno drvo
Ne diraj me, ne diram te!
Kraj puta između rekovačkih sela Belušić i Oparić decenijama raste divlja jabuka za koju se veruje da ima natprirodne moći. Smatra se, naime, da donosi nesreću svakome ko se usudi da je dodirne. Ili, još gore, da s nje odlomi granu. Zato je putari zaobilaze, a šiblje oko nje niko ne kreše, pa je jabuka zarasla u šiblje. Ni zemlja oko nje se ne obrađuje.
Državni prizivač duhova
Do pre događaja o kojem pričam, ja bih rekao: „A ovih dana slučajno“... ali sad, posle svega, uzdržao bih se od izjašnjavanja... ovih dana, dakle, tragajući za sudbinom tog proroka iz Velikog Mokrog Luga, nađem u Agenciji za privredne registre Dragana Marjanovića, preduzetnika, vlasnika - pazite sad! - vlasnika Salona za izvođenje astroloških i spiritističkih seansi!
Crkvenac kod Svilajnca, nije daleko, a i da je daleko... Ovlašćeni i od države priznati šaptač duhovima je to, kako odoleti!
Dragan Marjanović dočekao nas je u lepom dvorištu, ispred kuće na dva sprata, domaćinske. Unutra kožna garnitura, dvosed za njega, trosed i fotelje za posetioce salona, mušterije.
- I, kako ide posao s duhovima? - nabacio sam opušteno, povlačeći nogavice na kolenima da udobnije sednem. Ispozdravljali smo se prethodno, pa rekoh da pređemo na posao.
- Kakvi duhovi? - pogledao me je začuđeno.
- Pa duhovi... Mislim, duhovi...
- Nema duhova, to ne postoji!
Nešto nije bilo u redu.
- Duhovi koje prizivate u salonu, ti duhovi...
- Aaaa, na to misliš...
- Dabome!
Da skratim: naš domaćin nije bio spiritista. On ima retku sposobnost uništavanja negativne energije, ali poreski sistem države Srbije u svojoj sistematizaciji nema tu delatnost, pa su mu rekli da registruje salon za spiritizam. I dali mu fiskalnu kasu.
To nije bilo ono što smo tražili, ali kad smo se već našli...
Ako sam dobro razumeo: Dragan Marjanović iz Crkvenca uzima dobru energiju „odozgo“ i njome razbija (ili tera na daljinu, nisam baš sasvim shvatio) negativnu energiju koja čoveku pravi probleme, od zdravstvenih do poslovnih...
Da, i zbog poslovnih teškoća dolaze ljudi kod njega. Baš dok smo mi razgovarali, javio se jedan par kroz odškrinuta vrata, da je stigao. Bilo je očigledno da smo upali u njihov termin.
Dozvole
Radoznalost je bila jača od obzira:
- Zašto su oni došli? - pitao sam.
- Imaju dva sina, i otvorili su im jednu malu fabriku u Vojvodini. Ali u ministarstvu je zapelo s dozvolama - objasnio je Dragan.
- Pa?
- Pa dolaze kod mene da rasteram negativnu energiju kod ljudi koji treba da im daju dozvolu.
Posle ovoga nisam imao šta da pitam. A ne bih ni mogao, jer Dragan je odjednom upao u trans, ili se bar meni tako činilo: zatvorenih očiju, pomerao je ruke kao da gura nešto teško, a napor se ogledao i na njegovom licu, dok je odnekud dopiralo šištanje, kao da kroz pukotinu duva vetar ili se prazni boca pod pritiskom...
Potrajalo je, bogami, nekoliko minuta, a onda je naš domaćin izgovorio:
- Dva placa, jedan do drugog, jedan manji, drugi veći, i porodica sa troje dece.
Ćutao sam, a fotograf, moja koleginica koja je sedela pored mene, prestala je da snima.
- Je l’ ima toga kod tebe? - okrenuo se ka njoj.
- Nema.
- Jesi li sigurna?
- Jesam, nema.
- Razmisli... - uključio sam se i ja, da joj nagovestim da ne treba da kvari igru.
- Nema - ostala je ona uporna.
- Ima kod mene - rekao sam kao da mi je odjednom sinulo.
- Eto, znao sam - kazao je energetičar. - Sedite blizu, ne mogu da gađam u santimetar.
- Pa da - složio sam se.
Ali ponet prvim uspehom, on je nastavio.
- Ima li tamo krivina na četrnaestom kilometru?
- Nema toliko, recimo na dvanaestom...
- Približno, je l’ ima?
Potvrdio sam.
- I jedno stablo, ovoliko? - pokazao je rukama obim.
- Posečeno, ima panj - nisam baš hteo da popustim do kraja.
- Skoro posečeno?
- Skoro - nisam imao kud.
I tako... još malo smo razgovarali, pa smo pošli, da onaj par ne čeka.
Mada ne verujem da su bili umorni, pred kapijom je bio auto kojim su došli: veliki srebrni „mercedes“ s tablicama jednog vojvođanskog grada. Takav, valjda, voze svi vlasnici fabrika...
Hram na kraju sela
Put nas je vodio dalje, nastavili smo tragom onog Dragana Marjanovića od pre četrdeset godina.
Kad mu je Udba rekla da je dosta proricao drugima, i da malo pogleda svoju budućnost, vratio se u Vukmanovac kod Rekovca.
Ali to što je njega bilo uzelo pod svoj, nije htelo da ga pusti.
Dragan je nastavio da propoveda, i brzo je stekao sledbenike. Na jednom šumskom proplanku kilometar-dva od poslednjih seoskih kuća sazidao je hram, pola crvenom, pola belom ciglom. Tu je propovedao i lečio, pozivanjem zlih duhova: „U ime Gospoda Boga i Dragana, izađi!“, da napuste tela bolesnih. Već prve godine po povratku, 1987, na Uskrs se ispred hrama skupilo deset hiljada ljudi!
Od proleća do jeseni, u hramu ili na livadi, pod vedrim nebom, spavali su nevoljnici, kojima je Dragan objašnjavao da stradaju zbog grehova predaka. Najmanje petoricu je ubedio da su baš oni bili rimski vojnici koji su proboli Hrista dok je bio na krstu... i te stvari.
Eno hrama tamo i danas. Mora se priznati da mu vreme nimalo nije naudilo, kao da je juče sazidan, samo za to verovatno postoji i neko tehničko objašnjenje. Zaključan je, ali na praznike i dan-danas dolaze ljudi i pale sveće uz vrata. Zdanje je, inače, u celom rekovačkom kraju, i u Jagodini, poznato samo kao „Hram“, ali niko u selu nije hteo da nam kaže kad je Dragan Marjanović umro. Navodno, ne znaju...
Dva placa
I tako, obilazili smo oko hrama, odmeravali mu visinu, procenjivali koliko je mogla da košta gradnja, i čudili se što je toliko ljudi verovalo jednom prevarantu, ili ludaku, svejedno... a onda mi je koleginica, fotograf, pred crveno-belim vratima visokog zdanja, rekla:
- Moram nešto da ti kažem...
Čekao sam.
- Dva placa, jedan veći i jedan manji, i porodica sa troje dece... sve to ima kod mene.
- Šališ se? - pitao sam, ali po bledilu njenog lica i drhtanju usana znao sam odgovor.
- Ne!
- Pa zašto nisi rekla čoveku?
- Ne znam...
- Znači... - zaustio sam.
Ni ona ni ja nismo se usudili da izgovorimo šta to znači.
Tišinu oko nas, i oko hrama i na tom proplanku, tišinu svuda unaokolo, prekinula je kreštanjem neka glupa svraka. Poskočio sam. Živci!
Potrajalo je dok je srce prestalo da mi lupa.
U glavi mi je odjekivalo, kao u praznoj hali:
- I šta ćemo sad?
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
