Putevima Starog Vlaha, u stvari puteljcima i stazama, od jaruga do gudura, od nemila do nedraga, od Velike njive do Ogorjele kose, od Krstate omorike do Vodene poljane, od Vraneša do Goračića i od Jadovnika do Čemernice, neki posebni ljudi, po svemu nesvakidašnji i izvanredni, posebni i neobični, ljubavlju ko lancima vezani za rođenu i voljenu, za milu i dragu, za svoju zemlju.
Na njoj se rode, na njoj provedu ono malo života, koliko im je određeno i dato, oru, kopaju, vlače i drljaju, sa nje skidaju onoliko koliko bog da. Sa nje ne odlaze nikad, a i kad odu, tamo gde svi moraju i tamo gde ćemo jednom svi, postanu deo te zemlje, prebace se samo, kao preko brega, pa umesto zemaljskih, pređu da oru nebeske njive po velikim šarenim selima.
Kao blagoslov
Ta zemlja, ne najčešće nego gotovo uvek i nije neka, prljuša najobičnija, po koji od kamena ili čečara iskrčeni do ili kosa, a njima najdraža. Kad se u šta kunu, ili kad niko ne vidi, uzmu šaku te zemlje pa je zagledaju, prebiraju, gledaju, zemlja pusta. I kad im, odozgo, preko sanduka bace tu šaku iste zemlje, ona im dođe ne teška, nego kao blagoslov. Zemlja pusta...
Jednom sam, davno, u Jablanici ispod Zlatibora, slučajno jeste, a opet božjim davanjem, upoznao Ivana Bujića. Ceo život orao i kopao ono malo siromašne zemljice i rabadžijao po potocima. Kad sam mu ispred zadruge, dok je sedeo na klupi, pogledao u šake, sklopljene u krilu, kao da ih krije, tvrde i žuljevite, crne od zemlje i borove kore, od lanaca i vlačega, jarmova i teljiga, bile su kao guvnene lopate.
Ove naše, gradske, svilene šake, shvatio sam tada, nisu one za zemlju, one zemlju samo namuče.
Kad god se setim Ivana, a davno je sa Zlatibora prošla vest da je prešao na nebeske livade, setim se šajkače, lica kao kora borova stolaša iznad sela i, pomislim, kako se moglo dogoditi pa je, kad je stigla vest da je Ivan umro, i meni i njegovim poznanicima i ispisnicima bilo žalije njegovih volova koji su ostali nego Ivana samog. Ivan umro, božje davanje, nego, ko će mu sad gledati mal, ko to ume kao Ivan. Ivan će se odmoriti, nego, žao nam volova, navikli na Ivana, na njegovu ruku, njegov glas... Šta će sad Ivanova zemlja bez Ivana?
Tako je bilo...
Duša kao pamuk
Miroslav i Ljubomir i Vjekoslav Matijević, sva trojica ispod brda Bistrovina, gore u planini iznad Nove Varoši, pre njih Sreto i Dragomir bili i kosni i vrletni svako na svoj način, a opet, svima njima duša bila kao pamuk. Nekom bog kroz život da nešto, nekom nešto drugo, njima odredio spočetka drvenu, posle gvozdenu ralicu, kosu, vile i grabulje, volove, kazan za pečenje rakije, i dao im zemlju. A oni, porane, jedva ujutru sakupe vlačege i lance, nađu ralicu i drljaču, pa povazdan oru i prevrću zemlju, a kad se umore, sednu u brazdu pa pevaju izvika, a njihova pesma lebdi nad onom zemljom kao izmaglica... Rođena, mila i draga zemlja. Zemljica. Voljena. Nikad je nisu ostavili, a i ona bila zadovoljna njima. Kolike su samo ruže cvetale u Sretovom vrtu ispod Bistrovine. Njemu ruže, velike, crvene i žute bile važnije od luka i kupusa, od krompira i pasulja, njih sejao i sadio po drugim mestima, pod prozorom brvnare držao samo ruže. A Ljubomir jednom rukom čitav život radio zemlju, odgajio sinove i nikad se nije požalio. Ko i Vjekoslav, bio tvrd ko kamen, a i kad je plakao, plakao je sam, da niko ne vidi, da svaka suza kane na zemlju, onu njihovu čiji su sad deo sva petorica.
A tek Ljubomirova zemlja. Gore na Pešteru. Tvrda i surova, divlja, nikad je niko nije ukrotio, a Ljubomir je voleo više no svoj život i svu decu. Kad ujutru ustane, milovao je očima, pa povazdan hodao njome, ponosan, kad se kleo, nije se kleo u oči nego u zemlju. A njegova zemlja, gledali smo je zajedno jednog julskog vrelog dana, počinjala je iznad kuće pa se spuštala niza stranu sve do potoka, sva u valovima i brežuljcima, očima da je čovek išteti. I, kako da je, pustu, ne zavoliš.
Ljubomir je čitavog života štedeo da kupi još koju stopu. Nije davao ni za duvan ni za rakiju, nego za zemlju. Sanjao je uveče kad zaspi. A ona se prostrla pod njegovim nogama, pod opancima pa je se teško nagledati. Te lepote i tog berićeta.
Šakom o sto
Kad sam požurio da idem, Ljubomir mi spustio onu svoju ručerdu na rame. „Stani, stići ćeš kud si krenuo, svi tvoji putevi su samo tvoji, neće njima niko drugi. Sačekaće te oni, kad stigneš na kraj, znaćeš, kao i svi mi. Stojo, stavljaj ručak, ovo što je bog dao.“ Mene bilo sramota. Da, svi moji putevi su samo moji, neće njima niko drugi. I kud ovaj pusti čovek žuri kad ga na kraju svega čeka zemlja.
Kad mu je Stoja za punom sofrom, oprezno, pomenula da bi valjalo prodati koju kravu, ovcu ili june, mnogo ih je za staračke ruke, treba toliku zemlju raditi, Ljubomir tresnuo šakom o sto, lako je rasprodati no je teško steći, zemlja se ne prodaje, zemlja se kupuje, radi i voli.
Zemlje, dece i česama nikad dosta. Kad je, odmah pošto se uzeo sa Stojom, kupio jedan poveliki komad, krišom se u zoru, dok se svetlo sa neba tek promaljalo, izvlačio iz kuće, pa posle sedeo na nekom skladu, uzvišici, i gledao je. Očima nije mogao da se nagleda te lepota. Ljubljene i rođene, zemlje.
Da prodaje, rekao mi je tada, neće, u inat. Tojagom sa leđa konja, pokazivao mi je svoje njive i livade, u svakoj, štapom da zakopaš, izvor.
„Volim je pustu“, rekao mi je on, Ljubomir, seljak sa Peštera, koji, je, dabogda, tu reč o ljubavi jednom ili dvaput u životu izustio.
A tek Kosan Lazović iz Tičjeg Polja ispod Jadovnika. Koliko je on samo znoja prolio i koliko će ga još proliti po onoj njegovoj zemlji po obroncima Ozrena, gore gde je više kamena nego zemlje, a ono malo prljuše može se sakupiti tek u dve dobre pregršti. Kosanova je zemlja sva u nekim kosama, teško je po njoj i hodati, proći, a kamoli je raditi, kositi, orati, plastiti, a Kosan se nikad nije predao. Odgajio decu od nje. Svako jutro kad ustane, izađe pred kuću da vidi svoju zemlju.
Sreća i radost
Lakše je iščupati urlik od kurjaka na Ozrenu nego reč od Kosana Lazovića. Opet, kad sam ga gledao kako volovskom zapregom privlači plastove sena na guvno i posle dene seno, sve mi je bilo jasno. Nema te sile koja ga može odvojiti od te zemlje. Prikovan za nju i vezan lancima. Voli je pustu. Da ide u grad, to mu niko od čeljadi kroz godine nije smeo ni pomenuti, a kamoli ga ubeđivati da je takva zamisao dobra.
Pred veče, kad sunce nagne zupcima crnogorskih planina koje su preko, Kosan, kad ga niko ne gleda, zasedne za kakav plast, zamirišu travke i gorsko cveće, pa gleda onu svoju zemlju i ne može da se nagleda. A lepota mu uđe u srce, dotera ga, srce, do samog grla, Kosan ponekad i zaplače pred tim čarobnim prizorom, njegove zemlje preko koje se spuštaju senke, čas crvene, čas žute i vatrene, mada to, da Kosan plače i da mu suze padaju na zemlju, nikad niko nije video.
Kad me pre neku godinu šumar Rajko Sović poveo šumskim stazama i puteljcima do svog šuraka Stanoja Ćurčića, čija je kuća na Goliji, u strančini, kao okačena iznad neke dubodoline, Stanoje me prvo poveo da mi pokaže jednu poveliku njivu, najobravnitiju na imanju, pa je zastao da gleda kako njegov unuk Uroš, kao i on, gazi tu istu zemlju, on će je i naslediti, raditi, kao i Stanoje. Oko njih bilo je i poveće stado goveda i kud ćeš veću sreću i radost.
Sve što ima, Stanoju tu oko njega, na njihovoj zemlji, i sin i snaha i unuk, koji će se posle škole vratiti na zemlju, neće se njegove njive još dugo, dugo parložiti, i bilo je jasno tog dana da je Stanoje srećan čovek u vremenu nesrećnih. I on i svi njegovi.
Ljubomiru sa Peštera, onih davnih dana kad smo pod kruškom pili rakiju, kurjaci, svake godine, znalo se, nosili po jednog ili dva brava. I oni živeli od Ljubomirove zemlje. A Ljubomiru nije to bilo krivo, nego je razumeo, pričao mi je to, da je takav poredak, da, kad imaš zemlju, od nje ima ko i živeti, pa makar i kurjaci.
A kad nemaš zemlju, onda nema ni za tebe, ni za kurjake.
Zoran Šaponjić
NE PROPUSTITE
