Nedavno je u Beogradu završeno snimanje poslednjih scena dokumentarnog filma “Svjedok” scenariste i režisera Denisa Bojića u kojim je učestvovalo više hiljada članova porodica, rodbine i prijatelja stradalih civila i vojnika tokom ratnih zbivanja u bivšoj Jugoslaviji.
Za ovaj poduhvat trebalo je više od godinu dana piprema i rada na terenu. Film predstavlja svedočanstvo o životu i radu dr Zorana Stankovića, specijaliste sudske medicine sa Vojno-medicinske akademije u Beogradu koji je obavio preko 7.500 obdukcija iz više od 50 masovnih grobnica i mesta stradanja srpskog naroda. Film je ujedno i svedočanstvo o progonu i stradanju Srba krajem 20. veka. Realizuje se u koprodukciji Radio-televizije Republike Srpske i Centra za istraživanje rata i ratnih zločina i traženje nestalih lica Republike Srpske.
Snimili ste dokumentarni film "Svjedok" baziran na biografiji i svedočanstvima doktora Zorana Stankovića. Šta nam možete reći o filmu?
- Film “Svjedok” nije samo film, on je po svim vektorima, testament srpskog naroda, ispisan krvotok ratne brutalnosti koji u sebi nosi sve fragmente ratnog užasa. To je evidencija srpske tuge i bola, ali i večni spomenik svim našim žrtvama te čoveku koji je na sebe preuzeo svedočenje o destrukciji ljudskog bića, o užasima individualne patnje, o posledicama raspada jedne zemlje i stradanju jednog naroda - počeo je razgovor za Kurir Denis Bojić.
Jeste li poznavali doktora Stankovića i koja je poruka vašeg dokumentarca?
- Sa dr. Stankovićem upoznao sam se 2015. godine na premijeri filma “Djeca”, koji potpisujem kao režiser. Emocija i iskrenost koju je prepoznao u filmu koji se bavi najtežom mogućom ljudskom temom, definisala je naš odnos koji se prvenstveno bazirao na ogromnom poverenju. Svako ko je poznavao dr. Stankovića zna da to poverenje nije bilo lako zadobiti. Od tada pa sve do njegovog odlaska, razvijala se ideja o tome kako da njegovo svedočanstvo uobličimo u filmsku formu. Nažalost dr. Stanković je preminuo 10 dana pre početka snimanja filma. Uz podršku njegove porodice nastavili smo sa radom na filmu, koji je ustvari postao misija. Raspon poruka u „Svjedoku“ obuhvata sve individulane i kolektivne vrtloge koje ratni i posleratni užas nosi sa sobom.
Kakav je čovek bio doktor Stanković, kako je on podnosio posao koji je radio? I da li vam je žao sto nije dočekao film?
-Ime dr. Stankovića ispisano je slavnim slovima istorije. On je bio taj koji je iz krvi i blata ovdašnjih grobnica izvlačio i identifikovao njihove najmilije ne pitajući za veru i naciju, omogućavajući porodicama da ih uz sav bol i patnju dostojanstveno sahrane. On je bio čovek koji se igrom sudbine našao u vihoru ratnih dešavanja, koji je radeći časno svoj posao, na sebe i kroz sebe preuzeo svedočanstvo o srpskom stradanju. Kao čoveku koji prema dr. Stankoviću gaji najdubulje ljudsko poštovanje, osećam nemerljiv žal za njegovim biološkim odlaskom jer je to nenadoknadiv gubitak u svakom smislu te reči, prvenstveno za njegovu porodicu, a onda za čitav srpski narod. Mislim da će se tek kroz film “Svjedok“ videti koga je srpski narod imao, i koga je ustvari izgubio.
Nema mnogo filmova koji se bave tematikom ratnih dešavanja, posebno vezanom za stradanje Srba. Zašto?
- Pitanje zahteva složen i kompleksan odgovor. Tema pre svega mora biti iskreno htenje autora i lični impuls koji će se preliti na društvo u celini. Uroniti u svet tuge, bola, stradanja, nacionalnog i istorijskog vremena i prostora, znači pristati dobrovoljno na ogromnu odgovornost, na lepezu samoodricanja, između ostalog i na odricanje od svega ostalog što tematski film može da ponudi. U umetničkom smislu dovoljno je da poštujemo sami sebe, činjenice o našem stradanju, te da pomenutu temu koristimo kao deo nacionalnog identiteta koji isključuje revanšizam. Dugoročno treba imati u vidu da je istina na većoj ceni ako nije usmerena protiv nečijih interesa, a poštovana je i uvažavana ako i kada se za nju pojedinac bori i na sopstvenu štetu. Kroz naš vekovni, istorijski odnos prema stradanju, otvara se pitanje koliko nam je stalo do istine o nama samima.
Zašto se Srbi gotovo ne bave tematikom nacionalne istorije, posebno stradanja, kroz dokumentarne filmove?
- Ne bih rekao da se ne bave, situacija ide nabolje, uzimajući u obzir da se u poslednje vreme i u Srbiji i u Republici Srpskoj snimilo niz odličnih filmova na pomenutu temu. Ipak,utisak je da sve to nije dovoljno uzimajući u obzir raspon našeg stradanja. Generalno, krajnja konsekvenca je istorijska i društvena posledica koja proizilazi iz vašeg dela, samim tim autor ima vrlo merljivu odgovornost. Iskustvo govori da je generalno film sa ratnom tematikom kroz interpretaciju dešavanja, idealno tlo za zloupotrebu materijala, prekrajanje i tumačenje istorijskih događaja. Za razliku od drugih tema, ono što ste u nacionalnom smislu uradili odmah ide na sveopšti sud javnosti. Da biste bili sigurni u delo i posledice koje ostavlja, vaš lični integritet i odnos prema samoj temi moraju garantovati da će film biti baziran na ogoljenoj istini, lišen bilo čega što može da naruši pijetet prema žrtvama i istorijskim činjenicama.
Film je sniman na pet masovnih grobnica gde su izvršeni ratni zločini nad srpskim narodom - Kravica, Mrkonjić Grad, Brod, Šekovici i Zvornik. Koliko je bilo teško snimati te scene? Kako vama zvuči podatak da je doktor Stanković izvrsio 7.500 obdukcija i to na 50 lokacija? Da li su tog podatka svesni Srbi?
- Izuzetno teško. Od samih činjenica da stojite na lokaciji gde je izvršen monstruozan zločin, da se ispred vas nalaze porodice žrtava, da je emocija opipljiva, a odgovornost pritiskajuća, zaključno sa činjenicom da ste svesni da kroz film ispisujete deo istorije. Ipak prisustvo više hiljada ljudi na lokacijama snimanja i njihovo pruženo poverenje, daje energiju koja neutrališe svako breme. Reakcije sa terena govore da ogroman deo ljudi širom Republike Srpske i Srbije nije znao o kojem broju obdukcija se radi, niti je bio detaljnije upoznat sa samim lokacijama stradanja. Nadam se da će film “Svjedok” prvenstveno činjenicama o stradanju srpskog naroda popuniti jedan istorijski prostor, i time onemogućiti da vremenom neka druga „istina“ postane zvanična.
Možete li da kažete nešto o slučaju iz Mrkonjić grada, o smrti tri rođena brata i o njihovim roditeljima?
- Od majke devet Jugovića, preko Stojanke majke Knežopoljke, generacijski, ciklično i po nekom crnom pravilu, u srpskom narodu ostaju upisane sudbine majki i očeva koji su u raznim bitkama i ratovima gubili po troje i više dece. Tako je i poslednji rat u BiH iza sebe ostavio pustoš u kojoj na poseban način svu srpsku tragediju simbolizuje 18 srpskih porodica koje su izgubile po troje dece koja su poginula kao pripadnici VRS. Majka Mileva Župić 1995, izgubila je tri sina u istom danu. Živka (24), Željka (26) i Stevana (28). Niti jedan nije bio oženjen niti je ostavio potomke. To je jedan od slučajeva koji je ostavio najsnažniji utisak na dr. Stankovića. Majka Mileva Župić je paradigma srpskog stradanja i mučeništva, ali njena sudbina otvara niz pitanja. Kada roditelj izgubi troje dece teško ćete pronaći čoveka koji neće zanemiti pred tom činjenicom. Često ignorisanje ove stvarnosti i jednoobrazno poimanje kompleksnosti ratnog užasa u BiH samo podseća da izvan naše svakodnevice postoje čitave nacije koje i dalje ne znaju ili neće da znaju da je najkrvaviji oblik rata, građanski rat, ostavio žrtve na sve tri strane. Nažalost, ignorisanje jednih, a favorizovanje drugih žrtvava nije samo iskustvo rata na području bivše Jugoslavije. I danas kada svet u kojem živimo sve više liči na vojni poligon, kad u ratnim sukobima i terorističkim napadima širom sveta ginu ljudi svih konfesija, stvari se nisu mnogo promenile. Jedna istina dominira nad drugom čime se stvara prostor za nove tenzije. Medijska neravnoteža i nedostatak mogućnosti da globalno i ravnopravno iznesete svoju stranu priče neminovno stvara trusan ambijent. Neprikosnovenost jedne civilizacije na istinu širi pukotine u savremenom društvu koje vremenom mogu dovesti do njegovog urušavanja.
Kako izgleda baviti se ratnom tematikom na objektivan način, verujem da nije lako, a izazov je ogroman. Šta ste želeli da kažete srpskom narodu ovim dokumentarcem? Da li ste želeli da utičete na svest u Srba?
- Ma kakav god događaj rat iznedrio njegova važnost i autentičnost biće određena snagom njegovog memorisanja. Tok vremena istim intezitetom umrtvljuje individulano sećanje i demonstrira superiornost snimljenog i zabeleženog. U tome je između ostalog snaga filma. Ovo je iskren pokušaj da se kroz priču jednog čoveka i ispovesti preživelih spasu ostaci jednog vremena, da se zabeleži i shvati patnja pojedinca, porodice i nacije pod čijom tragedijom i istorija ostaje postiđena. Ispred filma ne stoji bilo kakva želja već samo istina i njena snaga koja će sama otvoriti put za sve što ta istina nosi sa sobom.
Kakvi su odjeci u Republici Srpskoj i Srbiji povodom filma, ali i u BiH?
- Nakon 30 godina, uspeli smo da na jedan do sada neviđen način objedinimo srpsko stradanje, da žrtvu stavimo na mesto koje joj pripada, pijedestal časti. Jednostavno, osećaj je da su svi osetili snagu i iskrenost ideje koja je bila nužna da se možda u poslednjem trenutku i preživeli članovi porodica osete onako kako se moraju osećati.
Rekli ste jednom prilikom da je u filmu učestvovalo više od 7.000 ljudi? Neverovatan podatak, zar ne?
- Uzimajući u obzir “Povorku sjećanja” u Beogradu, to je i više od 8.000 ljudi. Neverovatan podatak za jedan dokumentarni film uzimajući u obzir da se ne radi o plaćenim statistima već o ljudima koji su dobrovoljno uzeli učešće u filmu. Radi se mahom o članovima i prijateljima porodica poginulih i nestalih civila, vojnika VRS. Produkcijski i režijski to je bio ogroman izazov za čitavu filmsku ekipu. Mislim da smo ispunili očekivanja.
Kako ste videli kolonu srpskog stradanja "Povorku sjećanja" koja je organizovana u Beogradu 22. maja?
- Istorijski događaj koji će zauvek ostati upisan kao dan ujedinjenja srpske tuge i bola. Okupiti ljude iz više od 30 gradova, organizovati jedinstvenu kolonu srpskog stradanja sa skoro 30 autobusa, zaustaviti saobraćaj na autoputu, blokirati glavne saobraćajnice u Beogradu, te nakon toga kroz “Povorku sjećanja” krenuti ka grobnom mestu dr. Stankovića predstavlja ljudski i produkcijski poduhvat čiji će se intezitet još dugo osećati. Ogromna zahvalnost ide Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, gradu Beogradu te ostalim institucijama Srbije i Srpske bez kojih ovo ne bi bilo moguće realizovati. Realizaciju filma pomoglo je Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske, te organizacije i udruženja proistekla iz Odbrambeno-otadžbinskog rata, načelnici i gradončelnici, opštinske i gradske uprave te javna preduzeća iz Mrkonjić Grada, Broda, Zvornika, Šekovića, Skelana, Bratunca, Srebrenice, Čelinca, Vlasenice, Milića, Istočnog Sarajeva, Banjaluke, Trebinja, Bijeljine, Višegrada, Nevesinja, Jelačića, Gacka, Ljubinja, Bileće, Berkovića, Prnjavora, Pala, Sokoca, Trnova, ... Dodatno realizciju filma pomogle su Uprave graničnih policija Bosne i Hercegovine i Republike Srbije, Uprave carina Bosne i Hercegovine i Republike Srbije, Predstavništvo Republike Srpske u Srbiji, Ministarstvo saobraćaja i veza Srbije, Ministarstvo finansija Srbije, , JP "Putevi Srbije", Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd, JKP Pogrebne usluge. Ove činjenice govore koliko je napora, sinhronizacije, ali pre svega ujedinjenosti u ideji bilo potrebno.
Snimali ste i dokumentarne filmove "Djeca", "Lica lafore", „Neki novi Brodvej“ šta možete o tome reći?
- Danas, kada se tragedija života naslućuje u svakom čoveku neophodna je snažna duhovna supstanca da bi se čovek vratio u ravnotežu i svoje biće postavio u harmoničan odnos sa okruženjem. Čini mi se da svi filmovi nude mogućnost za lične katarze iza kojih se ocrtava suštinska ideja vraćanja istinskim vrednostima koje će nas činiti boljim ljudima a čija će manifestacija biti u svakodnevnici.
Kako vi Denise posle svega gledate na život, da li se vaš život promenio, kako pronalazite balans, da li možete ostati imuni?
- Biti imun, znači biti neosetljiv i otporan, što u prožimanju sa najtežim ljudskim sudbinama nije i ne može biti slučaj. Mora se prihvatiti sve ono što tema nosi, a to znači otvoriti vaše srce i vaš um. Nakon svega, u prociscenju ipak ostaje samo istina ,ona je čovjekov vodic kroz sve lavirinte.Kroz tu istinu sazrijeva i moja promjena.Generalno,da bih se uhvatio u koštac sa nekom temom ona mora da ozivi u meni, postane dio mog bića.Treba slijediti iskrenu nit vašeg bića, nju i samu nju. Protagonisti mojih filmova su ljudi koji su dodirnuli vrhunac ovozemaljskog životnog iskustva, na ovaj ili onaj način. U njima se krije odgovor za sve nas – zaključio je Denis Bojić.
Na dokumentarnom filmu „Svjedok“ radili su direktor fotografije Dejan Račić, snimatelji Ljubomir Tesinić, Saša Vručinić, Aleksandar Zorić i Siniša Stojić, montažer Ognjen Bogdanović, snimatelji tona Željko Kalamanda, Srđan Radaković, Duško Jovanović i Aleksandar Vlajić, asistent snimatelja Milorad Rajlić, grafički dizajner Ognjen Radumilo, dizajner tona Vladimir Vladetić, producent Filip Mlađenović, promocija Margareta Zlatunić, vozači Miro Marković i Saša Popović, scenarista i režiser Denis Bojić.
Kurir/Aleksandar Radonić
NE PROPUSTITE
