Novinari, kad umru, ne odlaze u nekakvu nebesku redakciju... nego su kao i svi drugi ljudi.
Onako kako je opisano u Svetom pismu:
„Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.“
Ne ostaje, dakle, ništa, osim sećanja.
Jedina privilegija koju novinar ima, kad umre, je - nekrolog.
„Znaš kako...“, počeo bi Drčela, smešeći se samo očima, „i železničari džabe putuju vozom...“
Toliko godina u jednoj redakciji, onoliko u drugoj, urednik ovoga, glavni urednik onoga... Večernje novosti, Frankfurtske vesti, Blic, Nin, Pres, Kurir, Nova... sve je to bilo teranje vetra kapom. Sve je to, sad, pleva i prašina.
Stojan Drčelić je bio odličan novinar. Zaista: odličan! Lepo je pisao. Rečenica mu je bila jasna i izbrušena, ne kitnjasta, ali sa finim ukrasima, baš tamo gde treba. Kao urednik, imao je osećaj za pravu temu - brže i bolje od drugih video je kako je treba obraditi, koga zvati, šta istaći...
Ali, sada, kad je umro, sve je to nebitno.
Kao mudar čovek i iskusan profesionalac, Stojan Drčelić nije imao iluzije o snazi i dometima novinarstva u Srbiji danas.
I baš zato - taj paradoks nepogrešivo odvaja retke novinare koje treba pamtiti, od onih drugih - baš zato je novinarstvu služio posvećeno, dajući mu se bez ostatka.
Tekstovi ne pomeraju planine, ne izazivaju prevrate, ne talasaju javnost... ali dobar novinar svaki put mora da učini sve što je do njega da se to desi, jer jedino tako može da sačuva smisao svog posla, i svog postojanja. Poput monaha kojima se Bog nijednom za njihovog veka nije javio, ali mu oni i dalje svakog dana upućuju usrdne molitve.
Stojan Drčelić držao se u novinarstvu kao vojnik što poslednjom snagom čuva zastavu iako mu je vojska poražena.
„Što je do mene, ja sam učinio...“
Novine ne traju, računaju se samo odgovori na pitanja: Da li se novinar o nekoga ogrešio? Da li je čoveka, ženu ili dete, onim što je napisao, rasplakao? Da li se svojim tekstom ikada obrukao?
Kad je Stojan Drčelić u pitanju, jemčimo: nije, nije i nije!
Novinara, kad umre, čitaoci zaborave već dan nakon poslednjeg nekrologa.
Pamte ga samo prijatelji.
Ali tome nije mesto u novinama.
„Znaš kako, brate...“, rekao bi Drčela, krupna nasmešena dobričina uvek spremna na šalu, osim kad je lov u pitanju, „ne treba baš sve jeftino prodavati. Nešto treba i zaceniti.“
Zato o Drčeli, kao prijatelju, kratko, samo vest: Bio jedan dobar čovek...
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
