Povratnici iz Nemačke i drugih zemalja zapadne Evrope, kao i lokalno stanovništvo u potrebi za podrškom u Nemački informativni centar za migracije, stručno obrazovanje i karijeru (DIMAK) prvenstveno se javljaju kako bi se informisali i posavetovali o dostupnim merama podrške koje mogu da koriste kako bi se što bolje integrisali u društvo i na tržište rada, a kao jedna od mera podrške postoji psihosocijalna podrška, kaže za Kurir Ivana Ristićević, savetnica u DIMAK za povratak i reintegraciju.
- Marginalizovane grupe u Srbiji uglavnom nam se obraćaju i koncentrisane su na pitanja svoje egzistencije, interesuju se za eventualne mogućnosti za materijalnom podrškom i u toj svakodnevnoj borbi za egzistencijom zanemaruju svoje mentalno zdravlje. Onda kada je osoba preopterećena egzistencijalnim problemima, briga o mentalnom zdravlju nije na prvom mestu, a činjenica da postoje organizacije gde mogu da se obrate i zatraže besplatnu pomoć stručnjaka iz ove oblasti nije dovoljno poznata.
Uloga
Šta je DIMAK?
Nemački informativni centar za migracije, stručno obrazovanje i karijeru (DIMAK) posluje u okviru globalnih programa Migracije za razvoj (PME) i Migracije i dijaspora (PMD), koje u Srbiji sprovodi Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH. Uloga centra DIMAK je savetovanje, informisanje i upućivanje klijenata s ciljem poboljšanja uslova života i izgleda ljudi za ostanak u zemlji, kao i preveniranje nelegalnih migracija.
Ovo za posledicu ima to da su, nažalost, mnogi ljudi navikli da žive sa izazovima poput strahova, depresije, anksioznosti, paničnih napada, nesanice. Pre započinjanja s bilo kakvom psihosocijalnom podrškom, potrebno je da se uspostavi odnos poverenja sa klijentom kako bi se klijent uopšte otvorio i prihvatio da dobije podršku stručnjaka - objašnjava Ristićevićeva:
- U okviru centra DIMAK klijentima je dostupna usluga besplatne psihoterapije, takođe osobe u potrebi za složenijom medicinskom i psihosocijalnom podrškom upućujemo na partnersku organizaciju IAN - Međunarodnu umrežu pomoći / International Aid Network, kao i na ostale brojne organizacije koje nude podršku iz ove oblasti.
Ona navodi i da se ljudi po povratku u našu zemlju suočavaju sa brojnim složenim zadacima, poput regulisanja lične dokumentacije, upisa dece u školu, nerešenih stambenih problema, pa u toj konstantnoj egistencijalnoj borbi (i, posledično, velikom interesovanju za materijalnom podrškom) zanemaruju svoje mentalno zdravlje i signale koje organizam šalje.
Predrasuda
Klijenti se češće raspituju za pomoć za druge nego za sebe Ivana Ristićević kaže za Kurir da u našem narodu još uvek postoji predrasuda o mentalnom zdravlju, pogotovo o samom odlasku kod psihoterapeuta na razgovor.
- To je nekako i dalje tabu tema, pogotovo kod klijenata koji nam se javljaju u DIMAK. Zato često naglašavamo da je briga o mentalnom zdravlju veoma važna. Pokušavamo da normalizujemo brigu o zdravlju i naglašavamo da je terapija namenjena i zdravim osobama sa jednostavnim svakodnevnim problemima.
- U razgovoru sa klijentima primećujem veoma česte impulsivne reakcije, kao i da su preplavljeni strahovima, anksioznošću, a te svoje strahove ne iskazuju direktno. Zbog trenutne situacije i rata u svetu česta je retraumatizacija, podstaknuti ratnim katastrofama, pojedinci ponovo proživljavaju traume iz prošlosti. Strahuju da će se i kod nas zaratiti, a pogotovo oni koji su imali ratno iskustvo na području na kome su boravili ili gde su migrirali. Kao jedna od posledica rata javlja se trauma koja je nastala usled rata, a osoba koja se nađe u ratnim okolnostima nikada ne zna koliko će to da traje i ne može da predvidi krajnji ishod, pa to ratnu trauma čini jačom. Isto je i sa migracijama, ljudi u procesu migriranja nikada ne znaju koliko će dugo biti zadržani u nekoj zemlji, da li će stići do željene destinacije, kao i da li će se ikada vratiti u zemlju porekla - kaže naša sagovornica:
- Sva ova traumatična iskustva utiču na kvalitet života, često dovode do porodične disfunkcionalnosti, narušavaju poslovnu sferu, a mogu odvesti pojedince u alkoholizam i druge bolesti zavisnosti. Sa aspekta psihoterapije, jako je važno lečiti traumu, a u samom radu sa traumom i retraumatizacijom potrebno je mnogo strpljenja. Važno je da se pojedinci osveste da više nisu u istim okolnostima kao kada se trauma dogodila i da sada imaju drugačiji sistem podrške, npr., da su sada odrasli u odnosu na period traumatičnog iskustva i da mogu na drugačiji način da se sa njim izbore.
Ljudi često ne mogu da vide svetlo na kraju tunela, a to je više nego dovoljan razlog da se obrate za pomoć i ne dozvole da upadnu u klopku. Nakon dobijene psihosocijalne podrške, mnogi u prvi mah nisu svesni toga koliko im je to značajno, ali nakon nekog vremena uglavnom se javljaju da na veoma jednostavan način iskažu zahvalnost.
Kurir.rs / Aleksandra Kocić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
