U Specijalističkom timu za spasavanje iz ruševina Sektora za vanredne situacije MUP Srbije, pored vatrogasaca spasilaca iz Beograda, Novog Sada, Bora, Valjeva, Niša i Kragujevca, u Turskoj su se posle zemljotresa našla i petorica iz Užica. Među prvima je otišao Raško Smilanjić, vođa smene u užičkom vatrogasnom bataljonu, a tamo je imao zadatak da uspostavi vezu i pripremi uslove da dolazak tima iz Srbije.
- Naš tim je bio raspoređen u Hataju, gde nema objekta koji nije oštećen, gde su razmere katastrofe ogromne. Ono što smo prvo videli je prašina, ruševina, gomile kamenja i gomile nečeg što je nekad bio prelep grad, lepo mesto u blizini Mediteranskog mora, sa fenomenalnom klimom, plodnom zemljom, velikim ravnicima na kojima se gaji voće i povrće, ali čija je podloga na granici dve tektonske ploče - bili su prvi Smiljanićevi utisci po dolasku u Tursku.
Na aerodromima su sretali ljude koji su dolazili iz raznih zemalja, od istoka do zapada, od severa do juga, raznih kultura i vera, ali svi okupljeni u jednom cilju, a to je da se spase što više ljudi. Raško kaže da je tu bilo preko stotinu ekipa iz celog sveta, medicinskih timova, ekipa iz oblasti građevine, sanitetskih i vojnih timova.
- Turska je velika zemlja sa ogromnim sistemima, ali bez pomoći ne može da se izbori sa katastrofom, koja je zahvatila teritoriju veličine zajedno Srbije i Crne Gore. Naš tim je bio smešten pored ogromnog novog stadiona, koji na žalost nije više u funkciji, jer je na njemu sve oštećeno. S jedne strane smešteni su bili ljudi koji su preživeli, a na prakingu sa druge strane stadiona bio je stacioniran deo snaga za spasavanje i evakuaciju. U sredini je bio prostor za magacin gde dolaze svi šleperi i kamioni sa opremom, hranom i drugim potrepštinama - dodao je Raško.
On je posebno istakao jedino dobro u celoj toj katastrofi, a to je da su svi došli da pomognu, što je bilo dosta dobro obučenih volontera, pa i samo stanovništvo, koje je i pored muke koja ih je snašla, ipak sarađivalo i pomagalo.
- Imali smo dobre vodiče, prevodioce. Gužve su bile neopisive, na sve strane su saniteti, radne mašine, teška mahinazacija i prvih nekoliko dana 24 sata čule su se sirene. Bilo je jake tenzije da bi se što više uradilo za što kraće vreme. Ipak, svi ti ljudi su bili smireni i obučeni za posao. Prihvatili su tu katastrofu kao nešto što se dogodilo. Dosta volontera je pomagalo u saobraćaju da bismo se mi što bolje snašli, manervisali, jer su na ulicama bile itekakve gužve. A ulice su bile zakrčene ruševinama, komadima betona, oštećenim vozilima - kaže Smiljanić.
Rad na ovim terenima se znatno razlikovalo od dosadašnjeg rada, pa su često modifikovali stečeno znanje.
- Sada je bio neprekidan rad, neprekidna potreba da se neko spasava i nepostojanje izvesnog kraja. To nas je pokretalo. Prvo su ulazile građevinske mašine da sklone ogromne betonske ploče koje su pokrivala sav taj šut, pa se polako kreće u otkopavanje i prilazak do prostorija gde bismo eventualno našli nekog koga bismo spasili - priseća se Smiljanić.
Vatrogasci spasioci iz Užica su pronašli i spasli iz ruševina jednu sedamnaestogodišnjakinju. Dejan Matović kaže da je na njega i na sve njih najveći utisak ostavila ta spasena osoba.
- Nailazili smo na mnoga mrtva tela, ali smo sve to ostavljali iza sebe i potiskivali u cilju da pronađemo žive. Nakon petog dana pronašli smo prvu živu osobu, koja je čudom ili srećom ostala živa. Ona je bila u jednom malom džepu pored osobe koja nije preživela. Akcija spasavanja je trajala više sati. Posle svih obijanja blokova oko nje, ispod nje i poštovanja svih bezbedonosnih procedura, izvikli smo je živu i dopremili do saniteteskog vozila koje ju je odvelo u bolnicu - kaže Matović.
On kaže da su neposredno pored ruševina stajali ljudi kojima je tu nekada bio dom.
- Danima se čekali da saznaju bilo kakvu informaciju vezanu za njihove članove porodice, za ljude koji su tu bili zakopani. Od njih smo dobijali pomoć u smislu prepoznavanja stvari, da li smo na dobrom tragu po nekom delu nameštaja, ćebeta, pločice... I pored nesreće koja ih je snašla bili su zahvalni i smireni - dodao je Matović.
U kampu gde su bili stacionirani Užičani, bili su i Italijani, Britanci, Kinezi, Francuzi, vojnici iz Bahreina i Omana.
- Sa svima smo imali odličnu saradnju. Kada nekome nešto zafali, menjali smo se i dopunjavali. Mi smo jedini imali vatrogasno vozilo koje je imalo cisternu vode, i zahvaljajući našem oficiru za vezu Rašku Smilajniću, snašli smo se za snabdevanje vodom. Išli smo 20 km od našeg kampa u jedno selo i našli izvorište vode ispod nekog brda, tako da smo mi snabdevali ceo kamp tehničkom vodom. Određene ekipe su imale mobilne tuševe, pa smo mi njih snabdevali vodom, a oni su nama za uslugu ustupali te tuševe u određenom terminu. I verujte da posle napornog dana, znoja i prašine vrlo je rehabilitujuće je bilo stati ispod tuša - dodao je Matović.
Njegov kolega Aleksandar Karadarević kaže da je tim iz Srbije bio potpuno nezavistan što se tiče opreme i svega drugog.
- Svakodnevno smo ulagali ogromne fizičke napore da pronađemo, lociramo i spasemo što više ljudi. Atmosfera je bila haotična, grad je bio bukvalno bio u oblaku prašine i dima, svuda naokalo su se čule sirene hitnih službi, zapomaganje onih koji su tražili svoje najmilije u ruševinama. Radili smo što duže i više samo da bismo još nekome pomogli i spasili život. Nekada smo se delili i u dve ekipe, jedna na terenu, druga odmora, pa tako u krug - priča Karadarević, za koga je takođe najveća sreća bila kada su pronašli živu devojku, što je malo ublažilo sliku ljudi na ulicama koji su ložili vatru da bi se ogrejali, jer preko dana je bilo donekle toplo, a noću se temperatura spuštala i nekoliko stepeni ispod nule.
Prvi utisak iz Turske Milana Sinđića bile su nepregledne kolone vozila koja su se kretala ka mestu nesreće.
- Ta vozila su bila najčešće hitne službe, kako domaće tako i strane, zatim veliki broj šlepera sa humanitarnom pomoći, vozila koja su vukla teretne i radne mašine, a koje su bile neophodne za delovanje većine timova na samom terenu. Tamo na terenu bili smo svesni da svaki sat koji prolazi umanjuje šanse da pronađemo nekog živog. Gde god smo imali neku sumnju da postoji živa osoba, na osnovu uređaja ili stanovništva, trudili smo se da ostanemo tu da pronađemo tu osobu - kaže Milan Sinđić.
Najmlađi član je bio Milan Penezić. On kaže da je tim iz Srbije pomoću spasilačkog psa i opreme za vizuelnu i zvučnu detekciju uspeo da locira još dve žive osobe, koje nisu oni izvukli, već lokalno stanovništvo.
- Non stop je podrhtavalo tlo. Osećali su potresi, nekad jači, nekad blaži. U jednom treutnku smo bili na ruševini kada je bio zemljotres jačine 4,7 ruhtera. Uspeli smo da to prevaziđemo i niko nije bio povređen - kaže Penezić.
I bez obzira na sve, ova ekipa kao iz topa kaže da je ponovo spremna da ide bilo gde samo da pruži pomoć kome je potrebna.
Kurir.rs/Zvezdana Gligorijević
NE PROPUSTITE
