Murino, Crna Gora. Malo, gotovo zaboravljeno mesto. Niko nije slutio da će se upisati u crnu istoriju, tokom NATO agresije na Jugoslaviju. Šest civila, od čega troje dece poginulo je kada je zasuto bombama. Mirko Knežević je tada izgubio sina (13). U ispovesti za medije otkrio je više od 2 decenije sve o tom danu, i životu posle.
- To je bilo dete kakvo se više ne rađa. Bog ga je obdario bio svim i svačim, nikad bolestan nije bio. A onda, samo sam čuo da ga više nema. To me toliko pogodilo, da ni sam ne znam kako opstajem - kaže Mirko, sa ranom za sinom, koja ne prestaje da boli.
Danas bi Miroslav imao 36 godina, da se tog kobnog dana, na meti NATO napada nije našlo jedno malo, nikom krivo i dužno mestašce u Crnoj Gori.
- Ti su avioni prolazili svakakog dana, niko nije obraćao pažnju, niti se nadao da će se ovo desiti. Čuli smo preko štampe da će da gađaju samo vojne ciljeve, a oni gađaše naše civile u Murinu. Nenajavljeno - govori Mirko, a svaka reč mu oplakuje sudbinu koja ga je snašla.
- Nisam bio tu, došao sam uveče, nisam ni znao da mi je dete poginulo. Bila je straža na Murine, jedan kilometar udaljeno, rekli su mi da mi dete nije poginulo, nego je sklonjeno kod nekoga u šume. Tražili smo ga, ali ga nismo našli - seća se kobnog dana.
Onda ga je vojna komisija odvezla za Berane, gde je saznao da mu je sin (13) u mrtvačnici.
- To je teška priča, kao u najgorim filmovima, ne dao Bog nikome da doživi što sam ja doživeo, ali šta mogu. Sve je sprženo bilo, samo jedna noga zdrava, nisam mogao da ga prepoznam, samo po patici. Sve je bilo unakaženo, ni glave, ni ruku, ni nogu, samo jedna je ostala sačuvana.
Lako je moglo da se desi da Miroslav ne pogine, smatra Mirko, ali se sudbina poigrala.
- Bio je sa decom na košarci, preko mosta, kad su pale borbe upozorenja u Žanjici (obližnje mesto). On je pretrčao preko mosta, ali je prodavnica bila na samom kraju mosta, a tu su bile neke učenice sa kojima je išao u školu. Vrištale su, kao da su predosećale. Ostao je sa njima da vidi šta se dešava, zašto vrište toliko i u tom momentu je pala bomba i sve troje pobila. On je mogao da pretrči, da se spasi da nije bilo tih devojčica - tvrdi Mirko.
To su bile Julija Brudar (10) i Olivera Maksimović (13). Njih su sa Kosova poslali u ovo selo, da ih zaštite od haosa koji je tamo vladao. Kobnog dana su krenule u prodavnicu - htele su da pripreme kolače za svoje, koji su sa KiM trebalo da dođu u posetu.
- Nije bilo sirena! Jeste u Plavu, ali nismo mi to čuli. Mi smo toliko puta bili u Plavu, i tog dana je on (Miroslav) bio sa nama u Plavu. Meni je majka bila bolesna, i morao sam da idem da joj odnesem lekove, a on je produžio sa društvom na Murinu. Niko se nije nadao ovom zlu. Ja pitam ove u Plavu što se ne sklanjaju, kažu: ma neće nas. Navikli smo se bili na sirene...
On je bio za sve, dete kakvo se ne rađa - zaključuje Mirko.
Čak 18 bombi bačeno je krajem aprila na ovu varošicu, i time uništilo živote njenih meštana zauvek.
Knežević i ostali bliski srodnici poginulih, njih 27, i jedan preživeli, tužili su 2008. godine državu Crnu Goru, tražeći naknadu nematerijalne štete u pojedinačnim iznosima od 13 do 20 hiljada eura.
"Najviše me boli taj ignorantski odnos prema žrtvama u Murini, kao da su paščad poginula, a ne ljudska bića - građani Crne Gore", rekao je Knežević.
Kurir.rs/SrbijaDanas/Vijesti
NE PROPUSTITE
