Boban Glavaški iz Novog Sada sa suprugom i dvoje male dece jedva je izvukao živu glavu iz pakla Rodosa, a sada za Kurir priča kako je horor krenuo i kako su uspeli da se izbave.
Savršeni odmor, u savršenom lancu hotel Mitsis u mestu Rodos Vilidž pretvori se u noćnu moru za tili čas. Porodica Glavaški je na odmor odletela čarter letom u ponedeljak 17. jula, zajedno sa prijateljima iz Beograda, koji takođe imaju dvoje male dece i s kojima zajedno letuju godinama. Bobanova ćerkica ima osam i po godina, sin četiri i po.
- Sve je bilo super, savršen hotel, savršena usluga, uživanje. Ali već nakon dva-tri dana videli smo da ima dima na nebu. Niko nam ništa nije govorio, a i svi smo mislili da je daleko od nas, znali smo da su tamo negde požari. Međutim, u petak je taj dim bio gušći i veći, približavao se, pakao je bi koliko je bilo toplo - priča Boban za Kurir.
Ipak, sve je i dalje bilo normalno - kupanje i uživanje. U hotelu su, kaže, sve vreme govorili da je sve pod kontrolom, da požar nije nije lokalizovan. Ali niko nije govorio da je alarmantno.
- Međutim, u subotu oko 13:15 bio sam sa decom na plaži, a taj moj drugar u hotelu na ručku, kada sam primetio da je dim baš gust i crn. Poslao sam mu poruku da vidi na recepciji da li smo bezbedni jer ne ide na dobro. Rekli su mu da ne brine, da pokušavaju da obuzdaju vatru i da će nam javiti ako bude potrebe da nas evakuišu. A na mapi koju smo pratili videli smo taj veliki požar i te crvene tačke kako nas se brzo približavaju i za kratko vreme prelaze velike razdaljine. Odjednom je počeo da pada pepeo po nama, garež svukuda po plaži - seća se Boban.
Tada ga je i pozvao prijatelj da dođu u hotel jer počinje evakuacija. - Trčao sam s decom sa plaže, sirene za uzbunu već su se upalile. Jezivo, alarm, metež na sve strane. Kako je to ogroman rizort, bili smo nekih 200 m od ulaza u hotel, pa mi je to u toj gužvi izgledalo predugo. Otrčao sam u sobu, uzeo za decu gaće, čarape, patike, za ženu majicu, pasoše, pare iz nesesera. U dva dva ranca sam natrpao šta sam mogao, na leđa dva-tri peškira. I otrčao na plažu. Delili su nam maske, one hirurške, koje znamo iz korone, vodu, stvarno su se sjajno organizovali ljudi iz hotela - priča Boban. Kad su došli tu, na plažu, video je nekih 300-400 m iza njih vatrenu buktinju. Ai morali su da sede i čekaju instrukcije Nisu znali gde da se denu, ni šta je iza ugla, brda...
- Nakon desetak minuta odjednom smo videli da sa druge strane, odakle dolazi dim, trči horda ljudi prema nama. I mi smo onda uzimali decu pod ruke, crn dim svuda, sunca nigde, ništa se ne vidi, ne možeš da dišeš. Trčali smo uz more. Ne znaš kuda ideš. Dolazi jedan trajekt, ljudi se guraju, bitka da se ukrca. Nismo uspeli ni da priđemo. samo smo uzeli decu u ruke, bojali smo se da neko ne strada. Trčali smo na glavni put s hordom ljudi, popeli se gore. Ogroman broj ljudi, iz tri velika htela, svi smo bežali. Jedino se tim putem moglo, dim svukuda - priča Boban, pa nastavlja:
Ćerka plače, sin misli da je lava
- Ne znaš šta te čeka iz ćoška. Usput, sa strane, pobacani koferi. Decu smo polivati vodom, i po glavi i pojili ih. Ulazili smo u kuće pored puta da uzimamo, da ih kvasimo i trčali dalje. Sigurno smo nekih dva i po kilometra trčali s decom. Ćerka je plakala, imala je napad panike, bio je strašno, istraumirano dete. Sin je manji, on nije ni shavato sve, mislio je da bežimo od lave. Kad su malo odmakli, kad su videli da je malo bezbednije, svako je tražio neki hlad da se skloni i predahne.
- I tad sam video pik ap vozilo. Zamolio sam čoveka da nas pusti unutra sa decom, da nas poveze što dalje, na bezbednije. Svo osmoro smo ušli u taj pik ap sa nekim strancima. Bukvalno je dao pun gas. Odvezao nas je do neke taverene nekoliko kilometara dalje, gde je vazduh već bio drugačiji, moglo je da se diše - kaže Boban.
Tu su čuli da treba još da pešače da bi stigli do organizovanog prevoza za dalje.
- Čekali smo neka dva sata, naišli smo na osoblje iz našeg hotela, poznata lica. Organizovali su autobuse. Nismo uspeli da uđemo u prvi autobus, prednost su naravno imale bebe i najmanja deca, ali smo ušli u drugi. Inače, naš hotel je 62 km udaljen od glavnog grada Rodosa i u redovnim okolnostima, kraćim putem putuje se 40 minuta. Sada su nas vozili skroz okolnim putem, tri sata i 15 minuta je trajao put. Smestili su nas, obe porodice, u hotel koji pripada njihovo grupaciji hotela. Odmah su nam dali vodu, hranu, restoran je radio sve vreme. Stavili su pomoćne ležajeve u hol, maksimalno su bili pristupačni. Dobio sam od njih i majicu. Dali su nam da uđemo u zauzete sobe, da se bar istuširamo - veli Boban s osmehom: - Sad se možemo smejati. Pakao je prošao.
Poziv Huseina Memića
I bez požara i katastrofe sve na Rodos je bilo krcato. U toj gunguli je stigao i poziv iz Beograda.
- Pozvao nas je gospodin ministar turizma Hisein Memić. Kakvo lepo iznenađenje. I on i njegova pomoćnica su bili predivni. Da njih nije bilo, ne znam šta bi bilo. Ponudili su nam svu moguću pomoć, sve opcije su bile otvorene, samo da izaberemo - da li da se vraćamo kući, nastavljamo letovanje, koje je inače do četvrtak. I odlučili smo se za ovo drugo. Kasno sinoć su nas prebacili u hotel koji je 13 km od centra Rodosa, Pegazus hotel. Ne pripada našoj grupaciji, sve je bilo popunjeno, ali se ne bunimo, hvala im do neba. IMa smostalnu komunikaciju sa njima, maksimalno su se angažovali na našem zbrinjavanju,. Oko jedan noćas smo došli u hotel i već smo se odmorili. Sve je sad super, bezbedno, normalno. Deca se kupaju, uživaju. A dole negde, nažalost, vatra i dalje gori - veli Boban.
Povratak u pako
Boban je čak uspeo juče da ode u hotel iz kog su pobegli glavom bez obzira, da pokupi kofere, uz pratnju policije, kao i neki drugi gosti.
- Dve ogromne dečje igraonice napolju su totalno spržene, sportski tereni, restoranski deo uništen, svi mobilijari napolju spaljeni. Sve je sivo, suda garež, dim se i dalje oseća, ja sam smrdeo kao da sam izašao iz roštilja. Ali uspeo sam sve da uzmem. Ispričali su i da je u subotu momak, koji je radio u bič baru, doživeo panični napad kad je video vatru, onesvesti se, tu su ga oživljavali. Kasnije sam ga sreo kad smo bili na bezbednom mestu. I posle svega je nastavio da vodi računa o gostima - priča Boban i dodaje da je žena, dok je on čeka da ga voze u hotel po stvari, decu odvela na sladoled, na plaži, da im stvori rutinu, da zaborave
Kurir.rs/Jelena S. Spasić.
NE PROPUSTITE
