Preko radija sam saznao da mi je otac umro. Prijatelj je došao kod mene, bio sam tada u Nemačkoj na službi kao vojnik: "Aleksandre, molim te, dođi, moraš da čuješ neke strašne vesti." I tada sam čuo prenos na BBC u kome saopštavaju da je preminuo jugoslovenski kralj Petar II i da se "čekalo tri dana da se obavesti javnost, kako bi prethodno mogla da se obavesti kraljeva porodica". A ja, njegov jedini sin, čuo sam to preko radija. Odmah sam stupio u kontakt s majkom, kraljicom Aleksandrom, i stricem, kraljevićem Tomislavom, koji takođe ništa nisu znali. Ubrzo je stric i iz Jugoslavije dobio vest o smrti svog brata, što je bilo vrlo neobično, imajući u vidu tadašnju diktaturu u našoj zemlji. Ali nije bilo iznenađujuće što je Udba saznala za to mnogo pre porodice, imajući u vidu sve igre koje su pokušavali i igrali oko nas - kaže prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević u intervjuu za Kurir rađenom povodom stogodišnjice rođenja poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog.
Kada ste poslednji put videli oca?
- Tužno je to bilo, u maju 1970, u bolnici u Los Anđelesu, gde sam zajedno sa stricem Tomislavom došao da posetim oca. Nažalost, već je bio u komi, a lekari su me pripremili na najgore. Zato sam otišao u London, gde sam se sastao sa svojom kumom, pokojnom kraljicom Elizabetom II. Zamolio sam je da mi da dozvolu da, kada taj trenutak dođe, sahranim oca pored kraljice Marije, na kraljevskom groblju u blizini Vindzora. Bez oklevanja je pristala, ali mi je i rekla: "Nisam sigurna da će ti to biti lako." Nažalost, Njeno veličanstvo je bilo u pravu.
Poslednji razgovor sa ocem?
- Prilikom jednog od poslednjih puta kada sam ga video već se nije osećao dobro, a tada mi je ponovo rekao: "I ako sam mrtav, vrati me u našu Srbiju." Bar sam uspeo da ispunim njegov zavet pre 10 godina.
Preminuo je 3. novembra 1970, a vi niste bili na sahrani. Kajete li se?
- Mojoj majci i meni, kao i stricu, strini, jednom rečju celoj porodici, bilo je veoma žao što nismo mogli da prisustvujemo sahrani. Ali za nas je bilo veoma važno da tragičnu smrt mog oca niko ne iskoristi kao izgovor za nove podele, napade i probleme za naš narod i crkvu. Zato smo doneli tu tešku odluku.
NIJE MI MNOGO OSTAVIO. I NISAM LJUT. GLUPE SU PRIČE O ZLATNIM POLUGAMA
Testamentom vam je ostavio samo 5.000 dolara. Jeste li zato bili kivni?
- Ne bi bilo umesno da govorim o tačnom iznosu (nikada pre nisam, držim se principa), ali istina je da zaista nije bilo mnogo. I ne, nisam bio ljut. Znao sam da nije imao mnogo stvari u posedu, osim onih koje su konfiskovane u Jugoslaviji (i još uvek su). Ostavio mi je mnogo više u smislu onoga šta sam i ko sam danas - sin svog oca sa svim obavezama koje jedan Karađorđević ima. I ostavio mi je smernice kako da ispunjavam te dužnosti prema našem narodu i zemlji. Ali kada govorimo o materijalnim vrednostima, zar vas ovo ne navodi da se upitate; zar to ne dovodi u pitanje bajku koja je izmišljena i plasirana o mom ocu - da su mu "zlatne poluge ispadale iz džepova dok je napuštao Jugoslaviju", da je "u džakovima izneo iz zemlje milione tona zlata i to sve sam poneo" (ovo više zvuči kao da je bio pod maskom Klarka Kenta jer samo bi Supermen mogao da ponese toliku težinu). Optuživali su ga da je uzeo više zlata nego što je Jugoslavija ikada proizvela i da je "živeo lagodno od novca koji je ukrao od naroda"... Kad vidite koliko je malo materijalnih vrednosti ostalo posle njega, kako su skromno živeli moji roditelji, kada se vidi da nije menjao odela kao maramice, zar onda ova priča koju su namerno plasirale komunističke službe ne deluje šuplje i, otvoreno ću reći, glupo. Za one koji žele da misle svojom glavom i da ne veruju u svaku izmišljotinu, očigledno je šta je istina.
Mislite na raskolnike?
- Moj otac je u SAD bio okružen raskolnicima, dok smo stric Tomislav i ja bili veoma čvrsti, nepokolebljivi u stavu da postoji samo jedna sveta majka crkva i njen patrijarh u Beogradu. Pošto smo videli da će zbog veoma neprijateljskog stava raskolnika u Americi biti nemoguće preneti telo mog oca u Ujedinjeno Kraljevstvo, pristali smo na sahranu u Libertvilu. Ali smo želeli da se sahrana obavi tako što će i episkop Firmilijan Ocokoljić, kao predstavnik majke crkve, služiti opelo. Kako je dužnost krune da ujedinjuje, želja nam je bila da ujedinimo narod oko odra mog oca. Nažalost, i to je bilo nemoguće. Bilo je reči i o zabrani i odustali smo jer nismo želeli da dozvolimo incident. Moj otac je imao veoma težak život i nije zaslužio da njegova sahrana bude mesto nedoličnog ponašanja i tenzija. Ponekad, da bismo odali počast najmilijima, moramo doneti teške odluke.
Važan faktor u porodici Karađorđević i vašem odnosu sa ocem bila je Mici Lu, kraljeva bliska prijateljica, koja se potom udala za vašeg strica Andreja. Jeste li se susretali s njom?
- Da, više puta sam se sreo sa Milicom Anđelković - Mici Lu i moram da kažem da je tokom tih susreta uvek bila veoma ljubazna. Bila je prilično zanimljiv lik, neobična, specifična osoba. Dobro ste to rekli, svakako faktor koji je uticao na našu porodicu. Bilo je toliko mnogo faktora koji su pokušavali da utiču, a najzad i uticali na naše živote, pa nije uvek bilo lako razdvojiti šta je sve bila igra sudbe, a šta igra Udbe.
Velika zamerka kralju Petru II je i ženidba u nevreme - usred rata i u izgnanstvu. Je li moralo tako?
- Ne možemo da biramo kada će nas zadesiti prava ljubav... Tačno je da se vlada u Londonu nije složila da se moji roditelji venčaju u najtežim vremenima, ali je prelomni momenat da moj otac sprovede želju o venčanju u delo bilo pismo generala Dragoljuba Mihailovića, koga je inače veoma uvažavao i poštovao. General mu je pisao da narod Jugoslavije podržava venčanje, da je pitao svoje komandante iz svih krajeva zemlje, narod, sveštenstvo... i da svi podržavaju kraljevu ženidbu. Pisao je i o povelji koju će sačiniti Jugoslovenska vojska u otadžbini, a koja će kralju i kraljici biti uručena kada dođu u oslobođenu zemlju.
Ključan pogrešan državnički potez kralja Petar II?
- Ne bi bilo korektno govoriti o pogrešnim potezima kada je veoma upitno koliko su ti postupci zaista činjeni voljom mog oca, a koliko su u stvari bili iznuđeni, silom mu nametnuti. Nije želeo da ide u izgnanstvo, ali su vlada i kraljica Marija insistirali da napusti zemlju. I objektivno gledano, to je za njega bilo jedino moguće rešenje s obzirom na okolnosti. Ključan pogrešan državnički potez bio bi ostanak u Jugoslaviji. Ko zna koliko bi još divizija Hitler poslao da ga zarobi ili ubije i koliko bi još ljudi poginulo.
VODIO ME JE U MUZEJE, GALERIJE, NA IZLOŽBE...
Vaša prva sećanja na oca?
- Bio je veoma dobar otac, brižan i nežan, što je bilo prilično neobično za ljude tog vremena koji su više verovali u princip "teške ljubavi", to jest strogog vaspitanja. Voleo je automobile (to je nasledio od svoje majke) i donosio mi je automobile igračke kao poklone, što sam jako voleo. Vodio me je svuda, u muzeje, galerije, na izložbe... Kada sam imao osam godina, nas dvojica smo išli na izložbu o svemirskim istraživanjima u Londonu, obukli smo se kao astronauti... Lepe su to uspomene.
Ali vi ste stalno bili po internatima, a ne sa ocem ili majkom?
- I on i moja majka verovali su u vrednost dobrog obrazovanja i činili sve što su mogli da mi to obezbede. Bio sam u internatima, a on je uvek bio okružen našom dijasporom, koja ga je doživljavala kao figuru oko koje su se okupljali. Mnogo je radio na tome da ih ujedini i okupi, pa nismo mogli da provodimo toliko vremena zajedno koliko smo želeli. Pokušavali smo da to nadoknadimo kad god je bilo moguće.
Odnos sa ocem u jednoj reči?
- Ne mogu u jednoj, moram u dve - ljubav i poštovanje.
Nije se baš ništa pitao o sudbini Jugoslavije, ni pre puča 27. marta, ni tada, a ni kasnije?
- Volja velikih sila upravljala je točkom sudbine mog oca, ali i naše zemlje. U vreme kada je Petar II otišao u zvaničnu državnu posetu SAD 1942. i svim silama nastojao da motiviše Amerikance da podrže ratne napore Jugoslovenske vojske u otadžbini, u britansku komandu za specijalne operacije u Kairu (SOE) već su bili infiltrirani komunisti koji su počeli da šire laži i propagandu. Hteo je avionom da doleti do Jugoslavije, iskoči padobranom i pridruži se svojim trupama, ali Čerčil je uhapsio oficire koji su mu pomagali da to organizuje i uradi. Oštro je odbijao da podrži Broza i partizane, ali je bio ucenjen da će Crvena armija ući u Jugoslaviju, fizički eliminisati generala Mihailovića i zbrisati njegove trupe... Stavite se u njegov položaj i zapitajte se, objektivno, da li bi vaši potezi bili drugačiji i da li bi ih bilo lako povući.
ISTINA SE VIŠE NE MOŽE UGUŠITI
Kralj Petar II u očima Srba 100 godina nakon rođenja - jeste li zadovoljni?
- Raduje me što je situacija danas mnogo bolja nego pre 20-30 godina. Komunistička diktatura htela je mog oca da baci u zaborav i da o njemu postoji lažna slika. Ali istina je nastavila da tinja, kao komad žara zatrpan pepelom, i trebalo ju je malo rasplamsati da bi opet zasijala. Istina je izašla na videlo, oslobodili smo je i sada je više niko i ništa ne može opet ugušiti.
Kralj Petar kao vladar nije imao nikakve šanse da prođe bolje, kao ni država?
- Nažalost, ne. Teheranska konferencija, sastanak velike trojke na Jalti, komunisti u SOE, interesne sfere koje dele Evropu na pola između SSSR na jednoj i Velike Britanije i SAD na drugoj strani - faktori su koji su oblikovali sudbinu naše zemlje i mog oca. Ni mnogo iskusniji vladari u takvim uslovima ne bi i nisu mogli drugačije da postupe od njega.
Kurir.rs/Jelena S. Spasić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
