KRALJ PETAR HTEO DA DOLETI U JUGOSLAVIJU I ISKOČI PADOBRANOM! Karađorđević: Za smrt oca saznao sam posle 3 dana i to preko radija!

Preko radija sam saznao da mi je otac umro. Prijatelj je došao kod mene, bio sam tada u Nemačkoj na službi kao vojnik: "Aleksandre, molim te, dođi, moraš da čuješ neke strašne vesti." I tada sam čuo prenos na BBC u kome saopštavaju da je preminuo jugoslovenski kralj Petar II i da se "čekalo tri dana da se obavesti javnost, kako bi prethodno mogla da se obavesti kraljeva porodica". A ja, njegov jedini sin, čuo sam to preko radija. Odmah sam stupio u kontakt s majkom, kraljicom Aleksandrom, i stricem, kraljevićem Tomislavom, koji takođe ništa nisu znali. Ubrzo je stric i iz Jugoslavije dobio vest o smrti svog brata, što je bilo vrlo neobično, imajući u vidu tadašnju diktaturu u našoj zemlji. Ali nije bilo iznenađujuće što je Udba saznala za to mnogo pre porodice, imajući u vidu sve igre koje su pokušavali i igrali oko nas - kaže prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević u intervjuu za Kurir rađenom povodom stogodišnjice rođenja poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog.

Kada ste poslednji put videli oca?

- Tužno je to bilo, u maju 1970, u bolnici u Los Anđelesu, gde sam zajedno sa stricem Tomislavom došao da posetim oca. Nažalost, već je bio u komi, a lekari su me pripremili na najgore. Zato sam otišao u London, gde sam se sastao sa svojom kumom, pokojnom kraljicom Elizabetom II. Zamolio sam je da mi da dozvolu da, kada taj trenutak dođe, sahranim oca pored kraljice Marije, na kraljevskom groblju u blizini Vindzora. Bez oklevanja je pristala, ali mi je i rekla: "Nisam sigurna da će ti to biti lako." Nažalost, Njeno veličanstvo je bilo u pravu.

Poslednji razgovor sa ocem?

- Prilikom jednog od poslednjih puta kada sam ga video već se nije osećao dobro, a tada mi je ponovo rekao: "I ako sam mrtav, vrati me u našu Srbiju." Bar sam uspeo da ispunim njegov zavet pre 10 godina.

Preminuo je 3. novembra 1970, a vi niste bili na sahrani. Kajete li se?

- Mojoj majci i meni, kao i stricu, strini, jednom rečju celoj porodici, bilo je veoma žao što nismo mogli da prisustvujemo sahrani. Ali za nas je bilo veoma važno da tragičnu smrt mog oca niko ne iskoristi kao izgovor za nove podele, napade i probleme za naš narod i crkvu. Zato smo doneli tu tešku odluku.

Mislite na raskolnike?

- Moj otac je u SAD bio okružen raskolnicima, dok smo stric Tomislav i ja bili veoma čvrsti, nepokolebljivi u stavu da postoji samo jedna sveta majka crkva i njen patrijarh u Beogradu. Pošto smo videli da će zbog veoma neprijateljskog stava raskolnika u Americi biti nemoguće preneti telo mog oca u Ujedinjeno Kraljevstvo, pristali smo na sahranu u Libertvilu. Ali smo želeli da se sahrana obavi tako što će i episkop Firmilijan Ocokoljić, kao predstavnik majke crkve, služiti opelo. Kako je dužnost krune da ujedinjuje, želja nam je bila da ujedinimo narod oko odra mog oca. Nažalost, i to je bilo nemoguće. Bilo je reči i o zabrani i odustali smo jer nismo želeli da dozvolimo incident. Moj otac je imao veoma težak život i nije zaslužio da njegova sahrana bude mesto nedoličnog ponašanja i tenzija. Ponekad, da bismo odali počast najmilijima, moramo doneti teške odluke.

Važan faktor u porodici Karađorđević i vašem odnosu sa ocem bila je Mici Lu, kraljeva bliska prijateljica, koja se potom udala za vašeg strica Andreja. Jeste li se susretali s njom?

- Da, više puta sam se sreo sa Milicom Anđelković - Mici Lu i moram da kažem da je tokom tih susreta uvek bila veoma ljubazna. Bila je prilično zanimljiv lik, neobična, specifična osoba. Dobro ste to rekli, svakako faktor koji je uticao na našu porodicu. Bilo je toliko mnogo faktora koji su pokušavali da utiču, a najzad i uticali na naše živote, pa nije uvek bilo lako razdvojiti šta je sve bila igra sudbe, a šta igra Udbe.

Velika zamerka kralju Petru II je i ženidba u nevreme - usred rata i u izgnanstvu. Je li moralo tako?

- Ne možemo da biramo kada će nas zadesiti prava ljubav... Tačno je da se vlada u Londonu nije složila da se moji roditelji venčaju u najtežim vremenima, ali je prelomni momenat da moj otac sprovede želju o venčanju u delo bilo pismo generala Dragoljuba Mihailovića, koga je inače veoma uvažavao i poštovao. General mu je pisao da narod Jugoslavije podržava venčanje, da je pitao svoje komandante iz svih krajeva zemlje, narod, sveštenstvo... i da svi podržavaju kraljevu ženidbu. Pisao je i o povelji koju će sačiniti Jugoslovenska vojska u otadžbini, a koja će kralju i kraljici biti uručena kada dođu u oslobođenu zemlju.

Ključan pogrešan državnički potez kralja Petar II?

- Ne bi bilo korektno govoriti o pogrešnim potezima kada je veoma upitno koliko su ti postupci zaista činjeni voljom mog oca, a koliko su u stvari bili iznuđeni, silom mu nametnuti. Nije želeo da ide u izgnanstvo, ali su vlada i kraljica Marija insistirali da napusti zemlju. I objektivno gledano, to je za njega bilo jedino moguće rešenje s obzirom na okolnosti. Ključan pogrešan državnički potez bio bi ostanak u Jugoslaviji. Ko zna koliko bi još divizija Hitler poslao da ga zarobi ili ubije i koliko bi još ljudi poginulo.

Nije se baš ništa pitao o sudbini Jugoslavije, ni pre puča 27. marta, ni tada, a ni kasnije?

- Volja velikih sila upravljala je točkom sudbine mog oca, ali i naše zemlje. U vreme kada je Petar II otišao u zvaničnu državnu posetu SAD 1942. i svim silama nastojao da motiviše Amerikance da podrže ratne napore Jugoslovenske vojske u otadžbini, u britansku komandu za specijalne operacije u Kairu (SOE) već su bili infiltrirani komunisti koji su počeli da šire laži i propagandu. Hteo je avionom da doleti do Jugoslavije, iskoči padobranom i pridruži se svojim trupama, ali Čerčil je uhapsio oficire koji su mu pomagali da to organizuje i uradi. Oštro je odbijao da podrži Broza i partizane, ali je bio ucenjen da će Crvena armija ući u Jugoslaviju, fizički eliminisati generala Mihailovića i zbrisati njegove trupe... Stavite se u njegov položaj i zapitajte se, objektivno, da li bi vaši potezi bili drugačiji i da li bi ih bilo lako povući.

Kralj Petar kao vladar nije imao nikakve šanse da prođe bolje, kao ni država?

- Nažalost, ne. Teheranska konferencija, sastanak velike trojke na Jalti, komunisti u SOE, interesne sfere koje dele Evropu na pola između SSSR na jednoj i Velike Britanije i SAD na drugoj strani - faktori su koji su oblikovali sudbinu naše zemlje i mog oca. Ni mnogo iskusniji vladari u takvim uslovima ne bi i nisu mogli drugačije da postupe od njega.

Kurir.rs/Jelena S. Spasić

Bonus video: