KIKINDA - Humanost.Peter Binzberger (87), banatski Švaba, rodnu Kikindu napustio je kao golobradi sedamnaestogodišnjak, dok je ovim delom Evrope besneo Drugi svetski rat. Na tečnom srpskom jeziku vremešni Nemac kaže da je morao da napusti svoju domovinu.- Nakon svih ovih godina još doživljavam Kikindu i Srbiju kao svoju otadžbinu - kaže Peter i počinje priču o sebi i svom ocu, Francu Franji Binzbergeru, koji je kao ratni gradonačelnik okupirane Kikinde odbio da učestvuje u slanju Jevreja u koncentracione logore. Oko 300 Jevreja je tog 14. avgusta 1941. godine odvedeno u jezivi logor Sajmište. Preživelo je samo njih 16.- Sećam se, bio je petak. Tog dana u našu kuću došla je jedna starija Jevrejka da traži pomoć od mog oca, koji je tada bio gradonačelnik Kikinde. Nemačka vojska naredila je da se svi Jevreji okupe na jednom mestu u gradu. Moj otac je odmah sutradan otišao da od predstavnika vojne vlasti sazna o čemu se radi. Rekli su mu da se ne meša i da vodi računa isključivo o civilima. Kad je shvatio o čemu se radi, moj otac im je odbrusio da ako on ne može da brani nevine građane, onda kao Nemac više ne želi da bude gradonačelnik! Tako je i bilo. Podneo je ostavku. Bilo je to veoma hrabro za ono vreme - kaže Peter Binzberger.- Nakon toga je bio mobilisan, ali je uniformu nosio samo jedan dan jer su vojne vlasti uvažile njegovu molbu da ostane u Kikindi i servisira mlinove i vršilice. Izbegli smo 1944. godine.Peter je s ocem i još nekoliko Nemaca napustio Kikindu, a sada žive u SAD, Kanadi i Nemačkoj. Ipak, svaki put se rado vrati u Srbiju.
Izbeglu decu učio da govore nemačkiPorodica Binzberger nastavila je i tokom ratova devedesetih godina na Balkanu da pomaže ljudima s ovih prostora.- Oko stotinak dece iz BiH i Hrvatske koji su tokom devedesetih s roditeljima izbegli iz ratom zahvaćenih područja u Nemačku naučio sam da govore nemački. Neki od njih su tokom daljeg školovanja postali uspešni đaci u nemačkim školama, a kasnije uspešni ljudi - kaže Binzberger.
