JOVAN JE JEDINI NA SVETU KOJI IMA OVAKVU MUTACIJU GENA! Majka: Rekli su da neće hodati, pričati... A MI SMO U ŠAPCU ZATEKLI OVO!

Kad je došao na svet, Jovanu niko nije davao šanse - neće hodati, neće pričati, nikako funkcionisati. Jer on ima retku i tešku genetsku bolest - kornelija de lang, dete je sa smetnjama u razvoju, koje jedino na celom svetu ima jedinstvenu mutaciju gena. Ali iznad svega, Jovan je posebno dete koje te u srce dirne. Dete koje je pobilo sve crne prognoze i koje danas ide u peti razred! A odeljenje V/1, svi odreda su mali-veliki ljudi koji komotno mogu da nam drže lekcije o empatiji i čovečnosti u ovo zloćudno vreme.

Osnovna škola "Jevrem Obrenović". Šabac. Veliki odmor. Muzika preko razglasa. Gužva. Probija se ispred mame.

- Jovan voli da se elegantno obuče, ali danas ima fizičko, pa smo morali trenerku - smeši se majka Ana Vučinić.

- Ali je i dalje lep - na šta se dečačić ponosno isprsi.

Idemo na čas kod razredne Natalije Bajić. Nemački im predaje.

- Uči on i nemački i engleski - počinje Ana, a na naše razrogačene oči veli:

- Piše samo ćirilicu, pa mu nastavnice govore kako se koja reč izgovara. I on to zapiše.

Mališan sad već đuska.

Ulazimo. Ustaju svi. Seda Jovan u prvu klupu. Kraj svoje Oljke, kako zove Olju Gajić, ličnog pratioca. Ženu koja mu je druga majka. Ulazi i kamera naše, Kurir televizije. Mališani se utrkuju ko će pre pred nju.

- Naš Joja, kako ga zovemo, jer nam je tako simpatično, jako je dobar. Sećam se kako smo se u četvrtom razredu na fizičkom igrali kuvara jer bi hteo da bude kuvar kad poraste. Zamišljali smo hranu i pravili - priča drugarica Marta Ivanović, dok Petra Vuković nastavlja da je njen Joja tu i kad drugih nema:

- Kad niko neće da se igra sa mnom, hoću reći kad se svi igraju nečega što meni ne odgovara, Joja mi priđe, pita šta je bilo, usreći.

Baka Dragica

Čak je i sam bio po nekoliko dana u školi

Baka Dragica je Jovanova velika podrška od rođenja.

- Vodimo ga kod logopeda, defektologa, plaćamo i privatno da bi što više postigao. U bolnici je kratak termin, 15-10 minuta, a privatno sat vremena. Radim po smenama, pa smo uvek ćerka ili ja s njim. Ona radi više poslova da bi mogla sve to da finansira, a ima i još jedno dete. Cilj nam je da ga što više osposobimo da sam funkcioniše. Ipak je poslušan, razuman, mogu da mu dokažem mnoge stvari - priča baka Dragica i veli da je čak nekoliko puta bio bez asistenta u školi:

- Kad je Olja bila bolesna i nije mogla da ide s njim, po tri-četiri dana je bio sam u školi. I sve je bilo u redu.

Bio je s njima Joja i na rekreativnoj, na Tari.

- Kad ne možemo da ustanemo, Joja nas budi: "Ustajte, moramo da jedemo!" A i kad smo se šetali, pa ne možemo više, eto Joje: "Ajde, Tamara, moramo da nastavimo. Još malo" - seća se Tamara Ninković.

Prijateljstvo je zlata vredno, veli Tea Kostadinović, a Joja je više od zlata:

- Treba da ga čuvano i pazimo kao što on nas pazi i voli.

Majka Ana je sela u ćošak, u poslednju klupu. Suze već teku.

- Kad dobijemo lošu ocenu, Joja nas uvek bodri. Neki tad i plaču, a on kaže: "Nema veze" - Anja Pavlović će, dok Nika Aleksandra Marković priča kako mogu da mu se povere.

Javlja se i Nikola Živanović da priča kako je Joja pravi prijatelj, a dok i Sofija Šarčević veli kako je Jojino srce puno.

- Ja bih voleo da mi je brat - začu se s drugog kraja učionice.

Miholjdan je. I leto miholjsko. Lepo, toplo. U prvoj klupi, tamo gde ga samo prolaz deli od Joje je i Strahinja Tomić. Trebalo je ovog dana da ostane kući.

- Slava mi je, ali sam došao u školu da ispoštujem Joju - kaže sa osmehom, pa nastavlja:

- Najviše u odeljenju se družim s Jojom jer živimo blizu. Dođem kod njega, pokaže mi kako svira gitaru i trubu i posle vozimo bicikl - priča Strahinja, a na našu šalu, šapuće li Joji kad odgovara, pocrvene, zbuni se:

- Mi nismo takvo odeljenje da varamo.

Aleksandar Končar

Truba je baš zahtevna

- Nas dvojica radimo skoro dve godine zajedno i uživamo u tome. To što on radi je posebno. Ne forsiramo, gledamo da mu bude lepo, koliko hoće, koliko može, radimo po posebnom programu. Truba je i inače prilično zahtevna, traži rad čitavog tela, od stava, toga kako dete stoji, kako diše, do toga da muskulatura usana mora da bude postavljena u pravilan položaj, uopšte nije lako. Ranije je truba počinjala da se uči tek u petom razredu, a od pre nekoliko godina od trećeg. I Jovan je na trubi. Najvažnije za njega je da uživa u svemu - priča nam Aleksandar Končar.

S Jojom se, naravno, radi po posebnom programu. Ali to nije otežavajuća okolnost za V/1. Naprotiv.

- Svako odeljenje treba da ima svog Joju. Svi su oni različiti, svako nosi različito vaspitanje od kuće, ali je Joja taj koji ih spaja. Kada sam od učitelja Dejana Makevića preuzimala odeljenje, rekao mi je da je Joja taj lepak koji spaja sve. Joja izvlači iz svih ono dobro. Sada su kao neka školska porodica - veli razredna.

A oni i jesu porodica. Joja je njihovo dete.

- Kad smo se igrali porodice, ja sam mu bio deda, Tea baba, Petra tetka. Tea je kao pravila sarme. Uzme list i stavi neku travu, pa ih kao jedemo. Kad Joja ne može više, ja ga kao odvedem u park: "Da da deda malo para", a lišće nam je kao novac - ustaje Vukašin Pajić, pa još veli:

- Jednom je na fizičkom bila i svadba, kao su se Joja i Tamara venčali.

Javlja se i kum iz prve klupe. Eto i kume tamo negde.

Ali ne igraju se samo u školi.

- Joju svi zovu i na rođendan. Sve mu pomažu. Evo, neki dan su mu pomogli iz likovnog, crtali su drvo - priča mama dok ustaje iz klupe i izlazi pred odeljenje. Uzbuđena je, jedva govori.

- Jako sam srećna, jako ste me dotakli. Znala sam da ste divna deca, ali ovo... Zahvaljujem, najpre, roditeljima V/1, zato što su u ovu decu usadili dobrotu i empatiju. I učitelju koji je bio sjajan koordinator ove grupe u prva četiri razreda. Kao majka nekoga ko ima možda malo drugačije potrebe od ostale dece i izvesne smetnje u razvoju, srećna sam i zadovoljna što je prihvaćen. Naravno, ne bi mogao da se školuje da nema ličnog pratioca. Oljka je već četiri godine s nama, osoba je u koju imam poverenja, majčinski tip - priča Ana i kaže da nisu slučajno u OŠ "Jevrem Obrenović", birala ju je jer ima sjajnu stručnu službu psihologa, pedagoga, defektologa, kao i nastavni kadar, te je dečak stekao određeno funkcionalno znanje. Ali svega toga ne bi bilo da ova žena nije smelo krenula u borbu sa strašnom sudbinom - svojom i svog deteta. Psiholog po struci, radi nekoliko poslova da bi Jovan bio ovo što je sada, a što je, na čuđenje mnogih, izgledalo nedostižno. Kod kuće ima samo majku, koja je neizmerna podrška i ćerku od 18 godina. Tri žene koje mogu sve!

- Kad sam ga rodila, rekli su mi da neće hodati, pričati, da neće moći da funkcioniše. Gledajući tada tu bebu, majčinski instinkt mi je rekao da će to sve biti u redu. Uloženi su veliki trud i rad, i logoped, defektolog, motoričke vežbe, muzička škola. Mnogo je to odricanja i nas kao porodice, ali je za viši cilj. Izvukli smo maksimum od Jovana. Ponosni smo na to što je Joja - priča Ana, koja se i kroz fondaciju posvetila deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i koja sada svim roditeljima poručuje da osluškuju dete, prate njegove potrebe i sve će na kraju biti dobro.

Duško Bojić

Joja je simbol škole

Na pola časa izlazi i Duško Bojić, direktor OŠ "Jevrem Obrenović". Seda u poslednju klupu. Do pre neki dan nije znao ko je Jovan Vučinić. To je samo jedno od stotine imena učenika koje ne zna. Ali od prvog dana zna ko je Joja.

- Joja je simbol škole. Inkluzija je kod nas maksimalno zastupljena i Joja je najbolji mogući primer. Nije Joja jedini, niti prvi učenik koji je malo drugačiji od ostale dece, ali se prema njemu ponašamo kao da je obično dete - kaže Bojić.

Grli Ana Jovana, a mališan rukama pokazuje svojoj Oljki da dođe.

- Jovana ne možete da ne volite. Dete koje osmehom učini da zaboravite sve probleme. Oljka će sve da uradi za njega. Znate, pisao je sastav o magičnoj olovci i napisao da je njegova magična olovka Oljka - smeši se Olja.

Pa traži tako Jovan od svoje Oljke da radi vežbe na fizičkom umesto njega. Ne voli ih, veli mama. Došao je, ipak na radost mame, dotle i da zloupotrebljava dobrotu svih oko sebe.

- I tako, jedan drug mu nosi ranac, drugi jaknu, drugarica skače kad mu ispadne olovka. A on to sve zaista može da uradi. Ali je shvatio i da mogu drugi, ne mora baš on - osmehuje se Ana.

Već zvoni za kraj časa. Ispraćaju nas svi. Svojim telima u dvorištu prave srce. A u sredini je njihov Joja.

Rastajemo se tek na koji sat. Do časa trube. Nalazimo se ispred Muzičke škole "Mihailo Vukdragović". Dovodi ga baka Dragica Cvejić, a na spratu čeka nastavnik Aleksandar Končar. Jovan sam raspakuje trubu. Montira usnik.

- Hajmo, nota si - veli nastavnik.

Pritiska Jovan ventil. Idemo dalje.

- Malo teže. Nota sol. Prvi i treći ventil..

Sve radi dečak. Zoka fotka. Sad smo mu već domaći. Traži da vidi slike. Dobro je, pokazuje prstom. Pa traži da slika trubu. Pa mene.

- Dosta. Ajde, idite - počinjemo da razgovaramo.

Pozira za kraj. I šalje poljupce.

Obožava trubu. Hoće svoj čas nazad. Kad, konačno, krenusmo na vrata prekrsti se: "Hvala bogu".

Doviđenja, dobri dečače...

Jelena S. Spasić

OBELEŽITE DANAS PRAZNIK UZ KURIR! Poklanjamo vam ikonu POKROV PRESVETE BOGORODICE SA ZLATOTISKOM I MOLITVOM

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici sutra obeležavaju praznik Pokrova Presvete Bogorodice kao pomen na crkveni događaj kada se Bogorodica tokom bogosluženja javila narodu okupljenom na molitvi.

Crkva je oduvek proslavljala Presvetu Bogorodicu kao pokroviteljicu i zaštitnicu hrišćana, koja svojim molitvama umilostivljava Boga prema grešnima.

Mnoge žene koje nemaju decu poste pred Pokrovice kako bi se pričestile na sam dan praznika i mole se da im podari dete, a one koje imaju mole se Bogorodici za njihovo zdravlje. Praznik slave žene da bi lakše rađale i podizale decu.

Svi koji veruju u Bogorodicu i obeležavaju Pokrov Presvete Bogorodice na ovaj dan obavezno treba da izgovore reči: "Raduj se Radosti naša i prekrij nas od svakog zla časnim omoforom tvojim". Koga Bogorodica prekrije svojim pokrovom on postaje nevidljiv za zle duhove i nečastive sile.