Naša koleginica, novinarka Jelena S. Spasić dobitnica je nagrade za novinarsku humanost "Đoko Viještica".
Ova nagrada dodeljuje se za medijske priloge u štampanim, elektronskim ili onlajn medijima koji pokreću i motivišu pojedince i javnost za ostvarivanje humanih akcija i ciljeva, kritikuju socijalno neodgovorno ponašanje u društvu i podstiču solidarnost i uzajamnost.
Spasićeva je ovogodišnju nagradu zajedno sa koleginicom iz nedeljnika Vreme Jelenom Jorgačević Kisić dobila za seriju tekstova o bolesnom beskućniku Radetu Driniju.
- Topla ljudska priča, meni je značajna. Najpre da kažem da mi je neizmerno značajna nagrada Đoko Vještica. Zaista je velika čast nositi nagradu sa imenom tako slavnog kolege, koji je toliko ljudskih i humanih stvari uradio za ovaj grad, za ljude ovoga grada. A priča je krenula negde oko Božića ove godine. Moram pomenuti Ivanu Radoičić, ženu koja živi u jednoj zgradi u Beogradu. Beskućnik je tu povremeno dolazio i stanari su pokušali da mu na sve načine pomognu, ali to je jako bilo teško - počela je priču Spasićeva.
- Čovek nije imao nikakva dokumenta, a bio je u terminalnoj fazi bolesti, odnosno karcinoma pluća. Ona je alarmirala koleginicu Jelenu Jorgačević Kisić iz Vremena, jer su se znale odranije, i koja je napisala prvi tekst. Potom je to došlo do mene. Ja sam pisala tekstove i baš je bilo vreme odmora, zaista vreme praznika, gde sam i sama bila sa porodicom izvan Beograda, kada sam zasmetala tih božićnih večeri, prazničnih večeri, prvo direktoru pulmologije, doktoru Mihailu Stjepanoviću, koji je isto bio na odmoru. On je odmah smestio tog čoveka bez ikakvih dokumenata, a onda i Aleksandri Čamagić, gradskoj sekretarki, koja je urgirala da on dobije dokumenta - dodala je.
Rade je ubrzo preminuo u bolnici, a Spasićeva ističe da joj je bilo važno da mu je kraj života bio dostojanstven.
- Predstavnici MUP-a su došli u bolnicu, uručili mu dokumenta, bio je svestan da to uzme i šest dana kasnije je umro. Ali što je važno, on je umro kao čovek. Nije umro kao NN lice, nije sahranjen u nekoj zajedničkoj grobnici bez imena, bez prezimena i imao je bar tih poslednjih šest dana svog života adekvatnu negu i brigu, koju zaslužujemo svi i ne samo oni - rekla je i dodala:
- E sad, drugi aspekt te priče, koji je meni izuzetno važan i zato mi je drago što smo dobile nagradu baš na ovoj priči, jeste da ovom nagradom skrenemo pažnju javnosti na problem palijativne nege i palijativnog zbrinjavanja. A palijativnu negu ne zahtevaju samo ljudi koji imaju maligne bolesti, toliko je drugih bolesti i stanja koja su zaista teška, gde je umiranje teško, i gde je neophodna odgovarajuća nega i briga da bi mogli dostojanstveno da umru - ukazala je novinarka Kurira.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
