"Od Jasenovca počinjem da pamtim. Od patnje čovek brzo sazri. Strašni prizori. Posle rata, želeo sam da pričam i pričao sam o Jasenovcu, ali nije imao ko da sluša..."
- Zadah ljudskih tela koja gore u pećima Jasenovca i danas osećam u nozdrvama. Noću me posećuju jasenovačke slike. Žicom ograđena livada na kojoj žene, deca, stari i nemoćni čupaju i jedu travu i piju gadnu vodu iz crnih lokvi. Prizori ljudi naslaganih unakrst kao drva, čije grudi ustaše probijaju ćuskijama. Tela kako vise kao neki strašni plodovi na topoli užasa u Gradini i leševa u Savi.
Ovako govori Vlajko Kaurin, dok pogled iza zatvorenih očnih kapaka usmerava ka najstarijim sećanjima. Ka rodnom Knešpolju, Kozari i Jasenovcu.
- Imao sam šest, možda šest i po godina u leto 1942. kada sam u koloni mučenika sa Kozare, sa majkom, dve sestre i bratom stigao u Jasenovac. Detinjstva pre toga se gotovo i ne sećam, jer sam bio pravo dete. Od Jasenovca počinjem da pamtim. Od patnje čovek brzo sazri. Strašni prizori, od pokolja srpskog zbega, preko marša u koloni koju ustaše gone kundacima i bajonetima, do užasa u Jasenovcu, od tada me ne napuštaju. Posećuju me u snovima i prividima - govori pognuti visoki, mršavi osamdesetosmogodišnjak, prebirajući isečene novinske članke u kojima se žrtve Jasenovca tretiraju kao brojke, a ne kao ljudi.
- Gledao sam i izuzetni Zafranovićev dokumentarac "Krv i pepeo Jasenovca" i potresnu "Daru iz Jasenovca", koja je zaista prenela duh tog strašnog mesta, ali ni hiljade sličnih filmova ne bi mogli prikažu šta se tamo zaista dešavalo. Svaki trenutak proveden u kompleksu logora Jasenovac bio je beskrajni užas. Ljudi još ne razumeju da Jasenovac nije bio jedno mesto i stratište, već sistem mučilišta i gubilišta na nekoliko lokacija. Jasenovac, nije bio ni jedini logor u NDH, niti su Srbi ubijani samo u logorima. Oni su ubijani svuda, a moje sećanje na to počinje na Kozari - kazuje Kaurin.
Jake lokalne srpske ustaničke snage nisu dopuštale divljanje ustaša u zapadnoj Bosni, a Nemci nisu pomagali Paveliću jer su želeli mir na prostoru gde su se nalazili rudnik gvožđa Ljubija i strateške komunikacije važne za nemačku ratnu industriju. To se promenilo u proleće 1942, kada su partizani pod komandom hrvatskih komunista zauzeli rudokop i presekli komunikacije. Nemci su pokrenuli opštu ofanzivu sa tri svoje divizije i glavninom Prvog zbora (korpusa) NDH. Potkozarje i planina Kozara na kojoj su se krili zbegovi nejači su opkoljeni. Srpski seljaci mobilisani u partizane lavovski su se borili 10 dana, dok nije nestalo municije. Tada je počeo pokolj. Nemci su odlučili da se reše buntovnih Srba i prepustili ih nemilosti režima NDH.
- Sećam se kolibe od granja koju nam je napravio otac pre nego što je otišao u borbu. Sećam se i strica koji je dao majci sivo vojničko ćebe: "Maro, uzmi ovo za decu, meni više neće trebati". Više nikada nisam video oca. Sećam se kada su na Kozaru stigli ustaše i Nemci. Ubijali su žene i decu koji su pokušavali da pobegnu. Moja majka i nas petoro dece smo završili u masi zarobljenih. Ne znam koliko smo tako stajali, ali znam da je najmlađi brat, beba, umro i da ga je majka zakopala. Posle rata smo tražili njegov grob, ali ga nismo našli. Onda su nas ustaše poterale na marš - seća se Kaurin.
Starija deca su nosila mlađu, a i jedne i druge majka, kada bi se deca premorila. Ko je želeo da živi nije smeo da stane.
- Onoga ko bi zastao ustaše bi udarale kundacima da krene, a ako ne bi mogao ubijali su ga. Tako je mnogo dece ubijeno. Pustili su nas da odmorimo kraj spaljenog manastira Moštanica. Iako ogaravljen i bez krova zadivio me je, bila je to najveća zgrada koju sam do tada video. Prolazili smo pored sela pretvorenih u zgarišta. Stigli smo u Gradinu i video sam strašnu topolu na kojoj su visili ljudi. Prebacili su nas preko Save u kojoj su plivali mrtvaci. Doveli su nas u Jasenovac, na livadu ograđenu žicom. Kroz nju se videlo gubilište od brvana kao dok iznad Save. Gledao sam kako na njemu ubijaju ljude maljevima. Nije bilo vode ni hrane. Mnogi su jeli travu i pili vodu iz crne lokve, a posle toga su umirali od dizenterije - tiho Kaurin opisuje slike koje ga proganjaju.
On ne zna koliko je dana, nedelja ili meseci proveo na strašnoj livadi među žicama. Za njega je sve to jedan beskonačni niz užasa.
- Jednog dana su nas decu i žene poterali i strpali u stočne vagone, doslovno jedne preko drugih. Svaki čas je ta kompozicija zastajala i prebacivana na sporedne koloseke, a deca su se gušila i umirala. Stajali smo tako ceo dan kada se začula strašna galama na nemačkom. Kroz proreze među daskama videli smo nemačke vojnike kako urlaju na ustaše i ovi su otvorili vrata i počeli da iznose mrtve. Nemci su nam bacali hleb i biskvite. Tako smo preživeli do sela Toranj kraj Pakraca gde su nas rasporedili po kućama, da budemo sluge i da se pokatoličimo. Jedna moja rođaka je ostala katolik, što je značilo i Hrvatica. Njen sin je postao visoki katolički sveštenik. Saznao je da je poreklom Srbin i devedestih je pomogao mnogim Srbima da izvuku živu glavu - kazuje Kaurin.
Kada se rat završio on se sa majkom i preživelom rodbinom vratio na zgarište rodnog sela. Od ostataka nekoliko kuća njegov stric je napravio jednu prostoriju u kojoj su svi živeli. Završio je gimnaziju u Prijedoru.
- U Beogradu sam završio Mašinski fakultet, postao sam inženjer u IMT. O Jasenovcu se nije mnogo govorilo, valjda zbog bratstva i jedinstva. Želeo sam da pričam i pričao sam, ali nije imao ko da sluša - kazuje Kaurin.
Seća se poniženja i razočaranja kada su vlasti SFRJ napravile udruženje logoraša, za koje se plaćala članarina.
- Pitao sam rukovodstvo: "Zar ja treba da plaćam zato što sam bio zatočenik", što mi je zamereno, jer su na čelo udruženja stavljali uvek neke udbaše. Neki od njih nisu ni bili u Jasenovcu, već su dobijali titulu "počasnog logoraša". Pitao sam ih šta je to "počasni" logoraš, zar ih nije sramota? Nije ih bilo briga, jer ni Tito nikada nije bio u Jasenovcu, nije prisustvovao čak ni svečanom otvaranju spomenika "Kameni cvet". Nikada mi neće biti jasno zašto nije naredio oslobađanja logora, iako je to bilo moguće. Pre nekoliko godina sam išao u Jasenovac autobusom, u kome sam bio jedini logoraš. Ostali putnici su bili podmladak neke stranke. Uzeo sam mikrofon da im ispričam uspomene, ali one ih nisu zanimale. Tražili su muziku. Shvatio sam da je to posledica ćutanja o Jasenovcu. Imao sam tada utisak da sam ponovo bespomoćan među žicama - zaključuje Kaurin.,
Obe lepe, ali zver i anđeo
Vlajko Kaurin se seća dve lepe žene u Jasenovcu, od kojih je jedna bila zver iz pakla, a druga anđeo:
- Jedna je bila u ustaškoj uniformi, kasnije sam saznao da je to Nada Šakić, koja je svojom rukom klala, a za rođendan svog brata, patološkog ubicu i osnivača Jasenovca Maksa Luburića, ili možda svog muža Dinka Šakića, komandanta Stare Gradiške, pustila mnogo belih golubova iz kaveza. Sećam se belih ptica kako lete iznad pakla u kome smo bili zatočeni. Kakva je to morbidna perverzija bila. Druga lepa žena je došla i vikala na ustaše. Saznao sam da je to bila Diana Budisavljević. Ona je bila Nemica i ustaše su je se plašile. Tada nisam znao da nam je ona spasla glave, da ne budemo pobijeni.
Kada papa Pije govori o Bogu
U gimnaziji , mi maturanti, ni sam ne znam da objasnim kako, otišli smo na ekskurziju u Italiju. Bili smo u Rimu i odveli su nas u katedralu Svetog Petra, gde je misu u tom trenutku služio onaj zločinac papa Pije Dvanaesti. Ja, logoraš iz Jasenovca gledao sam kao se Bogu obraća čovek koji je stajao iza pacovskih kanala kojima su od pravde pobegli Pavelić i Luburić. Osećao sam se strašno - kazao nam je naš sagovornik.
(Kurir.rs/Novosti/Preneo: Đ. M.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
