Kad si mali, kad si još dete, sve oko tebe ti je veliko, a kad se kao odrastao vratiš na mesto odrastanja, vidiš da je sve to mnogo skromnije, da nije to ništa ogromno. Jer dečje oči drugačije doživljavaju svet oko sebe. Mislim da većina ima tu impresiju iz detinjstva, a ono što je najbitnije za ovu priču jeste to da sam ja imao stabilno detinjstvo. Rođen sam 15. jula 1962. u Loznici, Vukov kraj.
Šta da ti pričam... Mi smo bili i ukaljani i umazani i prašnjavi i smrdljivi od igre i valjanja sa životinjama. Po travi, po zemlji, gde god... Mi smo bili deca! Loznica je bila za to vreme urban kraj, ali u suštini je bila malo mesto, gde smo se svi znali. I bilo je mesta gde su deca imala gde da se igraju.
Prvi nadimak
Roditelji su mi bili, kako se to kaže, pripadnici srednjeg staleža, koji je u to vreme bio stabilan. Tata mi je bio sanitarni inspektor, pa su mene kao malog, evo da ti otkrijem, zvali Sanitarac. To mi je bio prvi nadimak u životu. Onako, kod nas u kraju, zvali su me Sanitarac Mlađi. A mama je radila u zdravstvu. Ali bolje i Sanitarac nego da su me zvali...
Ali, evo, sad ozbiljno, mislim da sam nekako već u tom vremenu bio određen, sa nekih pet ili šest godina osetio sam da imam neki talenat. Mislim, nisam ja znao da se to zove talenat, ali bilo je to to, ovo danas. Uglavnom, bio sam kao i svi klinci, voleo sam pevače, i onda sam ja, kao neko ko ima malo talenta, pravio kao neke koncerte na otvorenom, a društvo kao kupuje karte i onda su to kao neki koncerti... Tako je to krenulo. Tad su se stvorile prve simpatije, preteče ovih danas, takoreći fan klub.
Držim stvari pod kontrolom
Ja ne doživljavam sebe kao javnu ličnost, nekako kad odem na pijacu ili na buvljak, koji obožavam, zaboravim da mene ljudi znaju po muzici. Volim da budem normalan, spontan, u tom smislu, i da mi nije važno jesam li poznat, a onda shvatiš da te ljudi znaju, prepoznaju, prilaze, i da je to takođe neko moje ja. Ja to nosim spontano i normalno, takva mi je i suština. Sociološki sam, što se kaže, nadaren; volim društvo, zezanje, lep provod. U ovom vremenu provod je sve ono što me prati kad nastupam, jer ostalo vreme gledam da odvojim za porodicu. Porodica je esencija, to sam shvatio mnogo kasnije u životu. Sam privatni život sigurno mora da trpi kada su u pitanju javna scena i javni život, zato što je normalno da imaš znatni deo bića koji je posvećen onome čime se baviš ako imaš jake kriterijume. Ti kriterijumi su se vremenom izgrađivali, a čovek sazreva sa njima i drugačija mu je vizura, drugačije posmatra. Normalno je da izoštravamo kriterijume, rekao bih da te ta životna i profesionalna kondicija obavezuje da moraš da imaš jedan normalan odnos prema svemu tome i da držiš stvari pod kontrolom.
Detinjstvo u Loznici
Ja sam u Loznici živeo do 13. godine i to je bilo bezbrižno detinjstvo, gde smo se mi kao drugari iz grada, svi tu iz okoline, družili, tu je bilo nas 30 ili 40, i dan-danas se sa nekima od njih vidim kad odem do Loznice. Imamo neke interne nadimke, ja sam bio Ivac, a kod starijih sam bio Sanitarac Mlađi.
Imam sestru Katarinu, koja je mlađa od mene šest godina, ona je profesorka baleta u baletskoj školi „Dimitrije Parlić“ u Pančevu, i to jako uspešan. Njene balerine su prvaci u nekim pozorištima u Kairu i Švajcarskoj.
Mlađa sestra
Uh, jaaaako sam zaštitnički bio nastrojen prema njoj! Kad je rođena i kada su je doneli - to mi je mama baš prepričavala - neverovatno je bilo da sam ja seo na neku malu sofu, ona je bila prekrivena nekim prozirnim čaršavom, i ja sam joj čuvao stražu, nisam dozvoljavao da muva sleti na krevetac. Ja sam jako vezan za nju, empatija između sestre i brata je nešto što je jako čvrsta veza i rekao bih da je ova naša plemenita na pravi način.
I dan-danas - majka je preminula pre tri godine, a tata 1992 - mi smo oslonjeni jedno na drugo, savetujemo se, godine polako brišu razliku u godinama i puno saveta mi daje iako mi je mlađa sestra. Vaspitani smo da budemo surovo realni, prvo prema sebi, a onda i prema onima koji su nam dragi.
Katarina i ja smo sa roditeljima došli u Beograd, ona je krenula u prvi razred, a ja sam sa 13 godina bio sedmi. E, u Loznici sam išao u nižu muzičku školu i pohađao sam klavir kod profesora Katića.
Na klackalici
Beograd je bio surov. Ja sam doneo drugačiji naglasak, dijalekt... Ja, na primer, kažem da idemo negde na žur, na neku zabavu, a oni kažu, kako to izgovaraš?! To su stvari koje su deca koja dolaze iz unutrašnjosti trpela, i ja sam bio deo toga, naravno, ali ništa strašno, ništa neuobičajeno za taj uzrast.
Govorio sam, u šali, ja sam dečak sa privremenim boravkom u Beogradu. A onda, kad odem u Loznicu, kažem da sam došao privremeno da se prisetim detinjstva, pa se vraćam u Beograd. U mojoj glavi bilo je - živim u Loznici, a odlazim u Beograd, a u stvari živim u Beogradu, a odlazim u Loznicu. Ma nekako sam bio na klackalici. To je vreme u kojem sam, kroz neka svoja druženja i komunikaciju sa društvom, nekako očvrsnuo. Kažu ljudi, omatorio je, ili - sazreo je pre vremena; to ti je kod ljudi koji imaju teške biografije i teška detinjstva, ali ne i kod mene. Bio sam u povlašćenom položaju što se tiče detinjstva; u redu, jesam imao ta neka klinačka prepucavanja jer sam došao iz druge sredine, iz provincije u velegrad, ali, kažem ti, ništa strašno. Kada dođem u Loznicu, bilo je, ajde, šta se foliraš, pričaš tu kao neki Beograđanin... Bio sam vaspitan da prihvatam stvari normalno i sportski.
Komšije u Beogradu
Komšiluk u Beogradu je znao da pevam, jer sam u to vreme skidao ABBA, Skorpionse, Prislija, Orbisona... Komšiluk je slušao i komentarisao mami i tati kako imam sluha, da i nisam tako loš... Mada, ja sam se pritajio zbog te promene sredine. Gledao sam prvo da se uklapam u one stvari koje život znače, kao što je drugarstvo, pre svega.
Tek pri kraju srednje škole, kad sam bio treća ili četvrta godina u Mašinskoj, pripremao sam se za pilotski poziv, koji sam jako želeo. Međutim, neko od mojih drugara je provalio da ja lepo pevam i rekao da bih ja mogao da pevam za dan škole, i tako je uopšte krenulo to moje pevanje. I tu sam nekako počeo da pokazujem svoj afinitet i talenat koje posedujem.
Tada sam pevao „Love me tender“, pratila me Milica na gitari. I pitaju me tad ljudi, profesori, kažu, kako nikad dosad nisi pokazivao to, a ja sam bio u fazonu, pa ne, ja volim da se družim, ne volim da se ističem.
Takav sam bio tad, takav sam i sad. I dan-danas se pojavljujem kad imam šta da kažem. Ako sam već javna ličnost, a ne da pričam po svaku cenu. Ovako ja to gledam: obavezan sam prema svom talentu da ga brusim i uzdignem, i kad delim svoj talenat s ljudima, ja ga uvećavam. Eto, to je tako. Misija čoveka je, barem ja to tako mislim, da oplemeni ljude svojim sadržajima na bilo koji način. Ja sam u muzici, jer sam talentovan i muzika boji moj život najlepšim notama, ali stvar je u tome da, ako ja to podelim sa ljudima, da ne ostane mrtvo slovo na papiru. Laže svako ko kaže da mu nije bitna potvrda javnosti. Ja sam neko ko je najbolji kada sam pred ljudima i kad delim sa ljudima to što imam, ne sad da bih ja tu kao nešto bio važan, već da bi i oni osetili to.
Visoka pilotska škola
I to ti je to.
E, posle srednje škole upisao sam Mašinski fakultet, nisam imao vezu da upišem Visoku pilotsku u Vršcu. Sad ćeš da čuješ priču...
Sećam se, ja sam spavao, a tata se javio na telefon. Tetka Lepa javlja da sam primljen. To je bilo novo rađanje za mene, kao da sam uzjahao kometu! Čoveče, škola za pilota! Od nas 16, ja sam bio deveti!
E, da bi posle nekih sedam dana, pomoću raznih gimnastika, drugi kandidati uspeli da izboksuju bolje pozicije i ja budem 17. na spisku... Šesnaest se upisivalo.
Bio sam jako ponosan na sebe zbog toga što sam upao, upao sam jer sam bio dobar, bez ikakve veze, ali nisam hteo da obaram konkurs.
To su neki ožiljci koje čovek doživi u životu. Ja sam tada imao 19 i nisam shvatao da je život mnogo drugačiji od onoga što ti u tim godinama misliš. Te stvari te jednostavno nateraju da sazriš mnogo brže. To je bio moj prvi susret sa ovozemaljskom nepravdom. Kada je vreme neke stvari ublažilo, prihvatio sam to.
Mašinski fakultet
Posle toga sam upisao Mašinski fakultet i bio sam visokorangiran. Onda regrutacija... Ja sam bio oktobarska. Moja dva ortaka i ja, za Makedoniju. Nisam pravio ispraćaj, kao što je to tad bio slučaj, sa šatorima i svim tim. Ja sam vaspitan da budem prizeman, normalan.
Ni moji roditelji nisu bili za to da mi nešto prave; bili su na zakletvi u Kičevu, doveli mi devojku. Bio sam tenkovska, ali sam bio položio pre vojske, pa su me prebacili da budem vozač pukovnika, a potom i generala Niške oblasti, kad sam prebačen u Zaječar. Vozim sve i imam dozvole za sve. E, jedino motor ne vozim.
Vratio sam se ‘83. iz vojske i krenuo na fakultet. Ali nisam ga završio, već Višu mašinsku školu, položio neku razliku ispita i postao inženjer energetike.
I sad dolazi ono najbitnije...
Opera
Bio sam u raznim KUD-ovima, pevao, ali sam bio krenuo i u operu. Uglavnom, kaže mi jednom otac: „Slušaj, mali, mogao bi ti nešto i da radiš. Voliš da pevaš, u redu je to, ali mogao bi da ideš na neku audiciju da pevaš.“
I odem ja na audiciju, primete me da sam za solistu, prime me i... Pevao sam u horu JNA, recimo. Profesor Ðorđe Minov, koji je bio i tenor, kao ja, pokazao mi je prve korake i pripremio me da odem u Beogradsku operu, gde sam dobio mesto prvog tenora.
Profesorka Biserka Cvejić je kod mene videla potencijal, koji nije samo za ovde već i za svet. Tako mi je govorila. Profesorka Biserka mi je rekla da se moje kolorature i tenor zlatom plaćaju u Evropi i Americi.
Ja sam tu dosta radio i sa Radmilom Smiljanić. Na internacionalnom takmičenju u Kolarcu 1993, recimo, uzeo sam četvrtu nagradu.
Legende
Paralelno sa operom i takmičenjima, krenuo sam i sa Legendama. To je tek posebna priča. Bora Čorba je bio deo te ekipe, pisao je i pesme. Valjda je taj pečat, kad je u pitanju moj vokal, pomogao ljudima da shvate da sam ja obrazovan pevač. Mislim da svako u životu mora da brusi svoj talenat, nebitno koji talenat imaš. Opera i rad na vokalu su uticali da ja, pored boje glasa, školovanim vokalom, determinišem i boju grupe u to vreme. Čuo sam od ljudi iz sveta kritike da su oni to determinisali kao neku specifičnu pojavu, koja je nova kod nas.
Nisam doživljavao sebe kao deo estradnog miljea, ja sam u ozbiljnim vodama bio što se muzike tiče, ali život se završi usput...
Moraš stvari da radiš usput da ne bi bio nedorečen i da bi mogao da definišeš sebe među ljudima. To je doprinelo da ja, kao neko ko je školovan vokal, doprinesem determinisanju grupe, što je meni drago. Malo je falilo da 30 godina budemo zajedno, ali ja sam želeo da malo proširim svoj opus i, da ne bi trpeo brend, rastali smo se. Nije bilo nikakve svađe, to svi mogu da ti potvrde. I Daša, naravno. Evo, skoro smo se čuli, pa pričali smo jedno sat vremena najmanje. Jednostavno, razišli smo se, i to je to, nije bilo potrebe da se pravdamo jedni drugima.
Privatni život
Pomenuo sam ti bio privatni život i kako ja na sve to gledam. Jedno je javnost, drugo je sve ostalo.
Sa 32 godine sam se prvi put oženio, Vesna je bila moja velika ljubav još iz KUD „Lola“, gde sam odlazio i pevao. Venčali smo se i bili u braku sedam godina i razveli smo se. Nismo imali dece. Da jesmo, verovatno se to tako ne bi završilo. Vesna je studirala književnost, italijanski i grčki. U Italiji sam završavao, od sedam nivoa, četvrti nivo znanja italijanskog jezika zbog želje da ga i privatno, a i zbog opere i profesionalno koristim, i tamo sam bio nekoliko meseci zajedno sa njom.
Posle dve godine od razvoda, sa drugom suprugom dobio sam sina Filipa. On je jako talentovan, bezobrazno talentovan, ima sluha, studira IT. Jako je lepo vaspitan, ima sestru po majci Anju. Supruga i ja smo na Kosmaju, tamo živimo.
Sin Filip i Anja
Kada se Filip rodio, bio sam tu, naravno. Moglo je da se desi da radim, ali mi smo bili jako saglasni u grupi i oni su znali da ću uskoro postati tata, pa je bila pošteda nedelju dana.
Suprugina ćerka Anja u to vreme je prešla kod nas i ona je na svoj način preživljavala te trenutke, ali sve je to sazrevanje, sve je to život...
Sećam se, smeštamo suprugu na GAK početkom decembra, i Filip se rađa drugog. U dva sata i dvadeset minuta. Dakle, 2. 12. 2002. u 2.20, sve je u simbolu broja dva.
Znam da smo Anja i ja kod kuće gledali film, sećam se i koji, „Velika avantura“, da bismo se malo razonodili, kad su mi javili.
Sa 40 sam dobio sina, to je život. U životu imaš neke planove, ali i život ima neke svoje. I sve on to poslaže, te kockice...
Tad sam shvatio da je Anja, koja u tom momentu ima deset godina, imala jako razvijenu empatiju prema majci, imala je jaku povezanost sa bolom koji je njena majka proživljavala. Stvarno sam to tad i video i shvatio. Sa deset godina devojčice imaju, mislim, zrelije stavove, zrelija razmišljanja, one svakako pre sazrevaju od nas. Inače, moja supruga ima običaj da kaže da ima treće dete - mene! Kad već pričam o sazrevanju...
Taj osećaj
Ali evo i ovo: pet minuta posle porođaja supruga je tražila telefon od doktora, sin joj je ležao na stomaku, i ona me je pozvala i rekla: „Ljubavi, dobili smo sina...“ Znali smo da ćemo dobiti dečaka mesec dana pre porođaja.
I otišli smo na GAK Anja i ja i... E, taj osećaj ne mogu da opišem... Neopisiva trema i neopisiva emocija. Ideš da vidiš svoje dete prvi put u životu. Ideš da vidiš nešto svoje, svoje najvažnije. Taj momenat kad sam ga video onako malog... E, to ne umem da ti opišem ovako, to je jednostavno - osećaj.
Od više ljudi sam čuo da je Filip lepo vaspitan, u fazonu, kao da je sa dvora sišao, morate da ga malo pokvarite da bi se lakše prilagodio ovom svetu. Takvi neki saveti. A ja mu kažem, sine, kroz život moraš da ideš srcem, mozak je tu samo da kontroliše situaciju, srce prepoznaje. Kada donosiš neke odluke, donosi ih trezveno, ali neka ti srce bude ispunjeno. Inače, ne mešamo mu se u njegov put, hoću da se sam odredi, a sve što bude želeo, otac će mu dati. Kao i meni moj što je.
Moj otac, moja majka
Moj tata je umro mlad, dva meseca je falilo da napuni 57 godina, kancer ga je odneo. Tata je bio neko ko je u životu rizikovao, bio je od te vrste ljudi, a mama je gledala da ga malo prizemlji i, kako bih rekao, slojevitije je prilazila stvarima. Mama je bila neko ko je bio staloženiji i, vidim, s godinama, majka radi u meni, postajem staloženiji, misli su mi složenije i staloženije.
Tata je otišao vrlo rano i onda je majka proživljavala to sa nama, s Katarinom i sa mnom; gubitak bračnog partnera je jedan od najtežih gubitaka... Majka je bila relativno mlada i kasnije sam kroz razgovore sa njom shvatio koju je težinu ona nosila nakon tatine smrti. Imala je stres kako opstati...
Kasnije smo i sestra i ja shvatili koliko je to uticalo na nju i da je to vrsta latentnog stresa. Život te kali na mnoge načine i ima mnogo izazova.
Majka, koju sam zvao Lela iz milošte, nije živa već tri godine. Otišla je na Svetog Savu 2019. Htela je da umre u stanu, ali, zbog nege koja joj je bila potrebna, morala je da bude u bolnici.
Kum, koji je radio tamo, rekao mi je da ona polako odlazi. I otišao sam da je vidim, još jednom... Sećam se, januar, hladno... Stajem kraj njenog kreveta i puštam joj pesmu koju je ona jako volela, da se uz tu pesmu od nje oprostim. To je bilo nešto naše...
Mama je mnogo volela Amaliju Rodrigez, ali sam joj pustio Terezu, pesmu „Moja prva i poslednja ljubavi“. To je odnos sina i majke, onoga ko ti je podario i život i talenat. Tereza je, nekako, sinonim emocije, ono što ja nosim u sebi.
Možda znaš tu pesmu, ono:
Zlato moje, sunce moje
Dušo moja, moj živote, ljubavi,
Srećo moja, tugo moja,
Moja posljednja i prva ljubavi...
Nakon dva dana moja Lela je zauvek otišla.
Zabeležio Branislav Bjelica
Bonus video:
