Najnovije vesti

JU GRUPA MU BILA PRATEĆI BEND, A JEDAN OD NAJVEĆIH OVDAŠNJIH ROKERA MU LAJAO NA ALBUMU: Neobična životna priča Srđana Marjanovića
Foto: Edin Karahusić

kantautor

JU GRUPA MU BILA PRATEĆI BEND, A JEDAN OD NAJVEĆIH OVDAŠNJIH ROKERA MU LAJAO NA ALBUMU: Neobična životna priča Srđana Marjanovića

Moja životna priča
13:55h

Mi smo jedno drugom uvek govorili vi... Po toj strofi je najpoznatiji. Prijatelj je s većinom rokera nastalih u Jugoslaviji. Zahvaljujući tom prijateljstvu, legendarna Ju grupa mu je - spletom okolnosti - bila prateći bend, a jedan od najvećih ovdašnjih rokera lajao je na njegovom albumu. Zaslužan je za prvi album EKV, za pojavljivanje Kerbera. Imao je prvi privatni butik u Beogradu. I pored svega što rokenrol nosi sa sobom, ostao je čvrsto na zemlji i - neprirodno skroman

Rođen sam u Banjaluci, u klasičnoj komunističkoj porodici, to je tad tako bilo; sad mi je žao što pojma nemam o crkvenim slavama i praznicima, jer se to kod mene u kući nije slavilo.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

Imao sam najbolje roditelje na svetu. Bio sam jedinac, ali mislim da me nisu razmazili. Morao sam uvek da se borim za sve u životu, iako sam uvek imao podršku. U kući nismo imali previše para, ali smo imali dovoljno. Otac je bio istaknuti član Komunističke partije, a mama učiteljica u osnovnoj školi.

Tata je imao dva fakulteta, završio je filozofiju i istoriju umetnosti. Bio je načelnik za opšte službe Novi Beograd, a kasnije je bio gradski sekretar za socijalnu i dečju zaštitu. Bio je ubeđeni komunista i nije ga interesovalo da pravi karijeru od toga. Bio je ilegalac još pre rata. Otac i deda su iz Užica i učestvovali su u ratu. Bio je častan, pošten i dobar čovek. Naučio me je mnogo toga.

Novi Beograd

Imao sam devet godina kad smo se iz Banjaluke preselili na Novi Beograd, jer je tata dobio novi posao. To je bilo iznenađenje za mene. Nisam voleo Novi Beograd, zgrade sam doživljavao kao male spavaonice, kao golubarnik gde ljudi žive kao u malim krletkama. Kako sam rastao, rasla je i čežnja da pređem reku i dođem u stari deo Beograda, koji je za mene bio pravi Beograd. Danas je Novi Beograd pravi, veliki grad, a kada sam ja došao bilo je puno peska, nekoliko zgrada, fontana i robna kuća... I to je sve.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

Susret s muzikom

Već sa 14 godina sam imao svoj prvi bend, s drugarima iz razreda, zvao se Svici. Inače, po dolasku u Beograd otkrio sam u ormaru očevu gitaru. On je svirao ruski štim, potpuno drugačije od italijanskog, što svi štimaju. Sam sam učio da sviram. U to vreme se slušao Radio Luksemburg. Imao sam i drugove čiji su roditelji radili u inostranstvu i donosili im male ploče.

Moj drug iz razreda je stalno dobijao singlove Bitlsa iz Londona i ja sam pokušavao da to skinem. Bilo je teško, ali mic po mic sam počeo da sviram. Nisam je svirao bog zna kako, ali je to bilo bolje od drugih samoukih. Znanje sam prenosio drugarima iz razreda i imali smo bend, u kome sam jedino ja znao bar nešto da sviram.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

Sine, završi fakultet

Otac je uvek bio zauzet i radio je puno. Roditelji su bili divni ljudi i zahvalan sam im na svemu. Nikada me nisu sputavali u svemu što sam želeo. Kad sam porastao i počeo da se bavim muzikom, majka mi je stalno govorila "Sine, divno je to što se baviš muzikom, ali to je nesiguran posao. Ti moraš da završiš fakultet da ne bi jednog dana umro od gladi!" To mi je ceo život ostalo u glavi i imao sam patološki strah da ću ostati gladan.

Zato sam i završio žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka i ništa mi je nije bilo teško u životu. Razmišljao sam šta da upišem, pa sam konkurisao na Pravnom fakultetu i na političkim naukama. Primili su me na oba fakulteta, te sam paralelno studirao i jedan i drugi, dok na kraju nisam ukapirao da mi je žurnalistika bila mnogo lakša.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

A onda sam kupio kuću...

Prve pare od muzike zaradio sam sa 22 godine. Bio sam u Švedskoj godinu dana. Svirao sam u raznim bendovima i smučilo mi se da stalno učim nekoga i da sve organizujem. Skontao sam da postoje frajeri koji sviraju potpuno sami, kao što su Bob Dilan i Donovan, recimo. To što su oni svirali i ja sam mogao da sviram sam.

Čulo me je nekoliko ljudi i jedan mi je ponudio da odem u Švedsku da sviram u Helsinborgu. Bio sam tamo oko godinu dana i zaradio sam ozbiljne pare, a sebi doneo dobre instrumente. Od tih para sam sebi kupio kuću u Lipovačkoj šumi, sredio je i opremio da živim u njoj. I jedan dan stavim mamu u auto, odvezem je i pokažem joj kuću. Kažem: "Vidi." Pita me čija je to kuća. Kažem: "Moja, kupio sam je od gitare." Otad mi ništa više nije govorila.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

Atelje 212

Inače, kad sam se vratio u Beograd, bila je velika audicija u Ateljeu za mjuzikl "Isus Hristos superstar". Tu su glavne uloge igrali Zlatko Pejaković iz Korni grupe, Zlatko Golubović, Azra Halilović i još mnogo poznatih muzičara iz tog vremena. To je bila super ekipa.

Atelje je raspisao audiciju za pleme, odnosno hor, i javilo se toliko ljudi da je bila zakrčena cela ulica ispred Ateljea! Bora Đorđević i ja smo prošli na toj audiciji, kao i mnogi budući umetnici. Iz ovog Ateljea sam poslao i svoju prvu ozbiljnu muzičku kompoziciju "Tražim" na Subotički festival.

Peca Popović
foto: Printscreen/Youtube/RTS

Festival u Subotici

Peca Popović je strašno verovao u moje pesme i sve što sam radio u to vreme. Putovali smo zajedno za Suboticu i on je slušao. Bio sam pesimističan, jer je pesma bila za to vreme kao džez numera i mislio sam da je ljudi neće razumeti. Peca je stalno govorio: "Pesma je strašna, veruj mi. Napravićeš dobru kombinaciju i uspećeš."

Rekao mi je tad, i ja sam to dobro zapamtio: "Ako ti ne pobediš, ja ću da pojedem ovu čizmu!" Stvarno sam pobedio i smejao sam se, jer nije morao da jede čizmu. Zahvaljujući Nikoli Karaklajiću i njegovoj emisiji "Veče uz radio", napravio sam i prve snimke za Radio Beograd, a posle Subotice sam dobio priliku da snimim svoju prvu ploču.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

Prvi singl

Na prvom singlu je sa jedne strane bila pesma "Tražim", a sa druge "Moja mala", sa kojom sam nastupao na Beogradskom proleću. Vrlo brzo posle toga sam dobio ponudu od "Jugotona" da snimim singl. Tada nisam imao prateći bend, ali sam bio dobar prijatelj sa Ju grupom i onda sam ih zamolio da me prate.

Na tom singlu je bila pesma "Idi", koja je bila veliki hit u to vreme. Legendarni Bata Kostić je snimao solo za tu pesmu, i to mi je stvarno bio veliki vetar u leđa. Kasnije sam dobio ponudu od PGP da snimim prvi album, što je u to vreme bila velika privilegija. To je bio jedan od prvih albuma na rok sceni. Grupa 220 je imala prvi album koji je izašao u Jugoslaviji, Ju grupa, Korni grupa i ja.

Bora Čorba, Bora Đorđević
foto: Damir Dervišagić

Bora Čorba

Bora Čorba i ja smo se upoznali u Ateljeu 212, bili smo, to sam ti već ispričao, deo mjuzikla "Isus Hristos superstar". A da mi je neko tada rekao da će on imati ovakvu karijeru, ja bih rekao da je to nemoguće! On je tada bio... kako to da ti opišem... toliko skroman i zbunjen da ja nisam verovao da takav pesnik čuči u njemu.

I sad slušaj ovo, zanimljivo je, često se nas dvojica šalimo na ovu temu kad se sretnemo. Dobijem priliku da snimim prvi album "Srđan Marjanović i prijatelji", ali trebao mi je neko da peva prateće vokale. Bora je tada imao bend Zajedno, gde je pevao sa tri devojke, i ja ga pitam da li bi hteli da mi pomognu, da mi pevaju te prateće vokale. Pristanu, naravno. I sad, na albumu je bila jedna numera, "Vau vau" se zvala, koja je govorila o psu i bilo je potrebno da se u pesmu ubaci lavež psa zbog opšteg utiska, što se kaže. Ali nismo imali psa. A i da smo ga imali, ajde ti nateraj psa da laje baš kad ti treba u pesmi! Znači, nemoguća misija.

Bora Čorba
foto: Vladimir Šporčić

Kaže Bora, ajde, šta ste se smrkli, evo, ja ću da lajem! Šta ćeš da radiš?! Pa da lajem, ajde, snimajte! I mi krenemo da snimamo, pevamo, a Bora dobacuje ono "av, av!". Ima to u pesmi, ma... bombona kako je ispalo! Možeš da nađeš na Jutjubu. I danas kad se sretnemo, kažem ti, peckamo se, u fazonu, o čemu ti, bre, pričaš, pa lajao si mi na albumu, ha-ha-ha! A sad ozbiljno - za sve što je uradio skidam mu kapu. A volim ga najviše od svih kolega.

Butik i "S klub"

Ja sam stalno paralelno ulagao u druge poslove kako bih imao para sa strane, ako propadne muzika. Tako sam otvorio prvi privatni butik u Beogradu. U to vreme Jugoslavija je bila socijalistička zemlja, a privatna inicijativa je bila u povoju. Otvorio sam privatni butik na Čuburi, u prvom tržnom centru u Jugoslaviji, u Gradiću Pejton. Imali smo svoju malu privatnu proizvodnju od 12 ljudi, modele smo uzimali iz Italije.

Srđan Marjanović
foto: Printscreen Facebook

Ne mogu da ti dočaram kako je to dobro išlo! Evo ti samo jedan primer: dešavalo se da otvaramo radnju u devet ujutro, a napolju stoji pedeset i kusur ljudi, čekaju da kupe jaknu "spitfajer"! Mi smo je pravili od satena. Original je bio od nekog plastificiranog materijala, ali nismo imali pristup tom materijalu, nego smo ga zamenili satenom i te jakne su stvarno bile hit. Butik je radio 12 godina jako dobro, dok se ljudi nisu dosetili da krenu da uvoze odeću, a mi smo se trudili da održimo domaću proizvodnju.

Pored butika, otvorio sam i kafić "S klub", nalazio se u Ulici 27. marta. Osamdesetih su to bile dve najšminkerskije stvari u gradu, butik i kafić, a ja sam jedno vreme imao oboje. Još sam bio i muzičar koji je snimao i radio muziku. I zarađivao.

Odlazak u vojsku

Čekao sam do koske da odem u vojsku. Bio sam u Rusiji na velikoj turneji od tri i po meseca kada mi je otac poslao telegram u kome me obaveštava da mi je stigao poziv za vojsku i da moram da odem, jer imam 27 godina, nema više odlaganja. Napisao sam mu pismo kako se neću vratiti iz Rusije.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

S vrha sveta, gde sam bio bog, gde me je slušalo po 5.000 ljudi, imao sam dva koncerta dnevno, nekada i po tri, dolazim u Bitolj, gde sam niko i ništa. Imao sam dugačku kosu, koju su mi ošišali. Gledao sam pramenove kako padaju na zemlju i umalo nisam zaplakao. To je za mene bio smak sveta. Stvarno sam u kasarni tražio drvo za koje mogu da se obesim. Ali da me spasu nekako! Sad kad se setim toga, drago mi je što sam to preživeo. Posle mesec dana mojih Tantalovih muka u vojsci su me zvali u Dom JNA da sviram i pevam. Gitara me je spasavala ceo život.

Prijatelji iz JNA

Nisam bežao nikad, savetovao sam druge da beže, ali ja nisam želeo da napuštam kasarnu. Svojoj ženi, a tada devojci, bio sam zabranio da dolazi jer nisam hteo da me niko vidi u tom stanju. To je za mene bio totalni debakl. U vojsci sam upoznao ljude sa kojima se i danas čujem. Najjači u celoj spavaonici bio je jedan Albanac koji je izgledao kao trokrilni ormar, stvarno je bio krupan čovek i svi su ga se plašili. Imao sam sreće da ga jedno veče čujem kako plače.

Pitao sam ga što plače, a on mi kaže: "Plačem zato što sam ostavio devojku." Ispriča mi svoju ljubavnu priču i ja mu pomognem. Posavetujem ga da pobegne kako bi je video. Kažem mu: "Odeš lepo da je vidiš, šta te briga; posle će oni da te uhapse, ali šta ima veze, neće te ubiti. Rešićeš problem i biće ti puno srce!" On stvarno preskoči žicu i pobegne, a u ponedeljak ga vrate vojnim džipom. Dobio je sedam dana zatvora i, kad je izašao, kaže mi: "Srđan, nemoj više nikad da stojiš u red za rućak. Stani uvek prvi, samo kaži da sam te ja poslo." Posle toga sam bio zaštićen i mnogo su me voleli.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

Izlazak iz vojske

Prvi sam izašao u klasi. Komadant puka je imao ćerku koja je želela da bude pevačica. Pukovnik je hteo da se za nju nešto uradi i ja sam skontao da tu imam šansu da izađem ranije. Napisao sam joj pesmu za Subotički festival, ali se nisam potpisao imenom, već pseudonimom i pesma je prošla. Odem kod pukovnika s novinama i kažem mu: "Ja sa uradio nešto za vašu ćerku, nadam se da ću dobiti malu zahvalnost." Dobio sam neko veliko odsustvo, međutim, pogodilo se da je festival bio u maju i ja sam rekao da ću, ako se pojavim tamo, njoj pomoći da prođe u finale. Tako sam izašao posle 11 meseci iz vojske.

Biljana

Biljana i ja smo zajedno išli u školu. Upoznao sam je u prvom razredu gimnazije i od tada smo se zabavljali. Milion puta smo se rastajali, pa se ponovo vraćali jedno drugom. Bili smo nespojiv spoj. Bili smo najbolji dokaz da se suprotnosti privlače. Bila je mirna, tiha devojka, dobrica, a ja sam, s druge strane, bio đavo. Ceo život je nosila naočare i ja sam zbog nje počeo da volim devojke koje nose naočare.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

Uvek sam joj govorio: "Ti si mene zavela svojom dobrotom, ne atributima." Manijak sam za automobile i uvek sam davao ozbiljne pare za automobile. Jednom sam imao nedoumicu da li da kupimo stan ili da ja kupim svoj prvi "porše". Pitao sam je šta misli o tome, a ona je rekla: "Kupujemo 'porše'!"

Venčanje

Svirao sam u Baškim Vodama sa bendom kada je Bikica došla i donela mi odelo za svadbu da se venčamo. Bili smo dugo zajedno i dogovorili smo se da ćemo venčati. Venčanje se održalo u Makarskoj, tako što sam otišao u opštinu i pitao kad je prvi termin za venčanje, a oni su mi rekli da dođemo sutra. Na svadbi su bila četiri člana mog benda, Maja Odžaklijevska, koja je bila sa nama na tezgi, Bikičin brat Voja i nas dvoje.

Nisu znali ni tata ni mama. Vratili smo se u Beograd i pokazali burme. Niko ništa nije smeo da kaže, jer ja nisam dozvoljavao to. Kumovi su nam bili klavijaturista iz mog benda i legendarni Rade Atić, koji se zatekao tu sa suprugom. Bilo nas je ukupno desetak, posle toga smo ručali u Tučepima, a uveče smo svirali.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

Ljubljana

Želeo sam da sam produciram svoj album, te sam posle vojske otišao u studio "Tetrapak" u Splitu. Oduševio sam se studiom i doveo bend Puma, platio hotel i studio sedam dana i snimio album "Kod mene imaš veliki plus". Hteo sam, kao što se to radilo u fudbalu, da prodam album velikoj diskografskoj kući. Razmišljao sam kome da ga prodam i skontao da najveću ekspanziju u to vreme ima "Založba kaset in plošč" RTV Ljubljana.

Seo sam na avion i odneo im snimke. Rekao im da ne mogu da čekam 15 dana da oni to slušaju, već da to poslušaju sad ako mogu i da se dogovorimo. Njima se svideo album i želeli su da sarađuju. Dogovorio sam se za dobru cifru, potpisali smo ugovor i posle tri dana su me isplatili, zaradio sam desetostruko. Taj album je ubrzo posao zlatna kaseta, pa su me oni pozvali da opet sarađujemo. I tako tri puta.

Vlada Divljan
foto: Vladimir Šporčić

Ekatarina Druga

U RTV Ljubljani su me voleli i predložili su mi da budem muzički urednik njihovog predstavništva u Beogradu. Jedan od prvih angažmana koje sam uradio je bila Ekatarina Druga. Čuo sam numeru Milana Mladenovića na "Diskomeru" i zvao sam menadžera Grgu da ih dovede. Milan je bio jedan skroman momak, pitom, totalna dobrica. Dopala mi se ekipa, muzika, sve što su radili. Poslao sam snimke u Ljubljanu i tražio da se objave, a oni su prihvatili. Slovenci su razumeli moju priču i uvek su prihvatali moje predloge.

Bir Fest, Kerber
foto: Nemanja Nikolić

Kerber i Ju grupa

S grupom Puma sam svirao u jednom klubu u Nišu, gde su gostovali razni bendovi. Na tonsku probu su došli neki klinci i pitali me da sviraju kao predgrupa, ja sam pristao, ali da ih prvo čujem. Svirali su jako dobro, meni se to baš dopalo. Rekao sam im da dođu u ponedeljak sa snimcima kod mene u Beograd. Poslao sam to u Ljubljanu i tako je krenuo uzlet Kerbera, kasnije smo im platili i snimanje u Engleskoj. Ju grupa je u to vreme bila baš utihnula, kad sam tražio da se izda album "Od zlata jabuka". Tim albumom su se vratili na scenu u velikom stilu. Oni su legende.

Marinko Rokvić

Bavio sam se rok muzikom, ali su Slovenci tražili da se ubaci i narodna. Razmišljao sam koga da dovedem... u to vreme je Marinko Rokvić bio u velikom uzletu. Marinko je bio mnogo drugačiji od većine ondašnjih narodnjaka, bio je pravi gospodin. Pozovem ga da dođe kod mene na razgovor i ponudim mu da uradimo album. Pitam ga koliko para traži, on reče sumu i mi mu uradimo album za RTV Ljubljanu. Slovenci su pristali, iako je to bila ozbiljna cifra, baš ozbiljna. Velike pare i za današnje vreme. Naravno da neću da ti kažem koliko, nije pristojno. Uglavnom, čoveka smo isplatili u roku od tri dana, a njegov album je dva puta bio dijamantski.

Marinko Rokvić, Suđenje
foto: Dragana Udovičić

Cepelin

Ukapirao sam kako stvari funkcionišu i odlučio sam da napravim svoj studio - "Cepelin". Pokojni Luis, koji je bio moj jako dobar prijatelj, doneo mi je kompletan studio iz Nemačke. Radio sam za RTV Ljubljanu i mnoge druge, nisu me sputavali u tome. To je bio jako dobar period za mene i lepo se zarađivalo. To je trajalo sve do rata, kada je sve otišlo dođavola.

Kritika

Paralelno sa poslom muzičkog urednika radio sam i u novinama. Prvi moj ozbiljniji novinarski tekst bio je u magazinu Reporter, rok kritika. U to vreme tu je radio i jedan od najpoznatijih jugoslovenskih rok kritičara, koji je napravio karijeru pljuvanjem rok bendova i grubim kritikama. Ne bih da mu pominjem ime... S tim čovekom sam bio mnogo dobar prijatelj i o mojim albumima je pisao sve najbolje.

E, ja sam u tom svom prvom tekstu parafrazirao nekoliko njegovih recenzija, jer mi je bilo krivo mladih bendova koji ulažu toliko truda. Napisao sam da smatram da kritika mora da bude razložna i afirmativna. On se prepozna u tom tekstu i sledećeg dana me sačeka i kaže da više nismo prijatelji i da će svaki moj sledeći album uništiti! Ubrzo nakon toga, ja izdam album i on me unakaradi svojom kritikom. Načisto! Pozovem ga i pitam zašto, a on mi kaže da nije to ništa šta će tek da mi uradi!

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

Voja Pauk

Imao sam šuraka, koji je bio legenda u to vreme, Voja Pauk. Jednog dana sam ga pozvao i ispričao mu šta se desilo, a on mi je rekao da će srediti sve. Bio sam ubeđen da će ga samo malo isprepadati, ni na kraj pameti mi nije bilo da će ispasti takav epilog. Sedeo sam sa Rašom Đelmašom u "Šumatovcu" kad je taj kritičar izašao s koncerta, a ovi Vojini ga sačekali.

Objasnili su mu to malo grublje nego što sam ja očekivao. Svi su saznali da je kritičar premlaćen i tragalo se za počiniocem. On je imao spisak ljudi koji su mogli to da mu urade, ja jesam bio na tom spisku, ali na nekom petom mestu. Nekoliko dana kasnije, kad se situacija smirila, odlučio sam da priznam da sam ja to uradio, to jest šurak Voja, jer koja je poenta ako niko ne zna.

Posle nekog vremena sam došao u "Šumatovac" na sastanak sa Rašom Đelmašom, ali nisam video ko sedi sa njim za stolom i, kako sam prišao, video sam kritičara. To je bila pat-pozicija, nije bilo izlaza. Pružio sam mu ruku i rekao: "Što je bilo, bilo je. Svako je od nas dobio ono što je tražio. Da zakopamo ratne sekire i gotova priča." On mi je pružio ruku i tako smo se pomirili. I dan-danas kad ga se setim, on je meni mnogo drag, bez obzira na naše prepirke i čarke.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

Auto-mehaničar

Uvek sam voleo automobile i obožavam da radim oko njih. Napravio sam malu garažu i kupio alat. Uvek se šale moji drugovi sa mnom da sam jedini čovek koji voli kad mu se auto pokvari. Uživam u tome da ležim ispod auta. Kad uspem da ga popravim, ne postoji srećniji čovek od mene. Ranije sam se manijačio i trkao se, a sada mi je važno da znam da oni to mogu, onda ja ne moram. Ponekad isteram jedan od auta, skuvam kafu, sedim i gledam ga.

Smrt supruge

Moj život je bio lep zahvaljujući muzici. Kada bih se ponovo rodio, opet bih sve isto uradio. Ceo život sam se pitao kako će mi ovaj odozgo to naplatiti. Znao sam da će doći dan i vreme kad ću to morati da platim. Sada je došlo to vreme. Prošle godine sam izgubio ženu, koja mi je značila sve. Bikica me je pobedila dobrotom. Naučila me je da je najjače oružje dobrota.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

Dugujem joj toliko da nikada neću moći da joj se odužim. Svojim poslednjim albumom "Sve moje pesme su o tebi" želim da joj se odužim, jer svoje moje pesme su o njoj. Ja sam kao mačka sa devet života, dočekaću se na noge, ali sada kad nemam nikakvih problema i imam sve što mi je neophodno, nemam onog s kim bih to mogao da podelim. Sad kad treba da uživam, ne znam da uživam kako treba. Drago mi je što sam nju imao tokom svih godina.

Rođenje sinova

Dugo smo čekali da se rodi Miloš, iako su svi rezultati bili u redu. Mnogo sam se radovao Milošu, bio sam u bolnici, šetao sam dok sam čekao da se Bikica porodi. Znao sam da će biti sin, iako sam samo želeo da se dete rodi živo i zdravo. Niko nije bio ponosniji od mene kada se rodio. Petar se desio sasvim slučajno četiri godine kasnije. Miloša sam tada poveo sa sobom na more da ne bi smetao Bikici, da može da se odmara. To je bilo jedno od najzanimljivijih letovanja, vukao sam ga svuda sa sobom.

Uveče bih svirao na jednoj terasi i vodio bih ga sa mnom. Imao sam dušek na naduvavanje, koji sam stavljao iza pojačala i, kada bi Miloš zaspao od umora za stolom, odneo bih ga na dušek, pokrio ćebencetom i vratio se da sviram. Posle svirke prebacio bih ga preko ramena, a u drugoj ruci bih nosio gitaru. Kad se Petar rodio, otišao sam avionom za Beograd samo da ih vidim i odmah sam se vratio uveče da sviram.

Srđan Marjanović
foto: Privatna Arhiva

Unuka

Moji sinovi su sada veliki momci, imaju svoj život. Miloš se bavi marketingom, a Petar je apsolutni sluhista i magistrirao je klavir, želja mu je da predaje klavir u školi. Postao sam deda jedne male Ane, Miloš i Marijana su mi podarili tu sreću. Plašim se da je držim dugo u rukama jer je sićušna. Žao mi je što ne mogu da je vodim sa sobom jer je malena. Jedva čekam da poraste da je provozam svojim automobilima, da je vodim u "Šumatovac" i da svima odgovaram na pitanje: "Da, to je moja unuka!" Drago mi je da sam tu radost dočekao, daće bog možda dočekam još neko unuče.

Rečenica

Misao kojom se vodim u životu je: "Pobednik je onaj ko savlada svoje alavo dupe!" I to svako jutro govorim sebi pred ogledalom. Uvek sam znao sebi da kažem - dovoljno je. Ne moram da budem Goran Bregović ili Zdravko Čolić, dosta je ono što sam uradio u životu. Imao sam zlatni album, srebrni, bio u Rusiji, zaradio novac, vozim "porše". Ne treba mi ništa osim moje Bikice koje nema, nju ne mogu da kupim. Dovoljno je što sam je imao tih pedesetak godina, mogao sam da je nemam uopšte, a šta bih onda?

Srđan Marjanović
foto: Edin Karahusić

Kad se osvrnem

Drago mi je što se nisam promenio, što sam održao put koji sam sebi zacrtao. Emocije su mi najvažnija stvar. Nemam ništa protiv tehnologije, ali koliko dobra je donela, toliko je donela i zla. Muzika nisu samo note, ona ima svoju priču. Beskrajno sam emotivan i uživam u tome kad sam tužan. Nema ljubavi bez tuge. Kako god izgledalo i tuga zna da bude radost. Proklet sam tip, jer beskrajno verujem u ljubav. Čovek bez ljubavi ne vredi ništa, ne može da procveta.

Kao da je poslednji...

Toliko brzo sam živeo da sam se trudio da ne pamtim. Uvek sam smatrao da će mi se lepe stvari tek dešavati. Sad, nažalost, kapiram da mi je ostalo mnogo malo vremena. Trudim se iz petnih žila da mi svaki dan bude lep, da sve što pričam izaziva osmeh ljudima na licu. Živim svaki dan kao da je poslednji, jer ne znam da li ću se sutra probuditi. Počeo sam da dajem savete, pa bih svima koji su mladi rekao: "Ako imaš nekoga koga voliš, voli ga do koske! Svaki dan pokaži da voliš!"

Doći će trenutak kada ćeš imati potrebu da kažeš nekome da ga voliš, ali nećeš imati kome, a ja to najbolje razumem. Moj novi album je dug nekome kome sam mnogo dužan. Možda nisam dovoljno puta rekao te dve slatke reči, možda je trebalo mnogo više da govorim. Ja sada pevam u nadi da će moje pesme odleteti do neba, da će ih neko čuti, a pitanje je da li će...

(Kurir.rs / Andrijana Stojanović)

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track