Pamtim svoj život od druge godine. Rođen sam 1955. godine, a moj pradeda Mata, solunac, umro je 1958. Zašto pamtim pre? Dok je bio živ, baba me je vodila na bunar blizu kuće po vodu. Ubrali bismo po grozd i nosio sam ga dedi, a on me, sećam se, poljubi u glavu... Nosio je šubaru i roze šlofjanku, zavrnutu leti. Sećam se kad je umro, bila je neka lapavica, a ljudi su došli na sahranu konjima...
Bila su to drugačija vremena. Kad sam se rodio, bila je najveća glad, suša, ljudi nisu imali šta da jedu, a opet su se trudili da imaju po nekoliko dece. To su se zvale gladne godine, ti i ne znaš kako je to, i bolje što ne znaš. Svaka porodica posle rata, pogotovu na selu, živela je teško, uglavnom su bili nadničari.
Ljudi nisu bili toliko bogati. Imali bi jednu kravu ili konja, pa bi je spregli s komšijom da bi mogli da obrade zemlju i prehrane se. Pa ipak, sve se postizalo, radilo se, a odmaralo se svakog petka i nedelje. Igranke su bile nedeljom i družili bismo se. Danas ljudi gledaju samo u telefone, jer nemaju emocija. Dokle god nemaš čežnju za nečim, ne možeš da imaš želju ni da to ostvariš. Ubili smo emociju, a ona je za sve osnovni faktor.
Detinjstvo
Moji su roditelji bili sirotinja, a ja sam bio nadničar u detinjstvu. U petom razredu osnovne škole radio sam u radnoj zadruzi i ne stidim se toga. Nikome nisam ostao dužan, niti koga prevario i svakoga mogu da pogledam u oči. Odrastao sam u petočlanoj porodici, sa dve starije sestre, Zoricom i Jelicom. Sestre su me malo sažaljevale, jer sam rođen s hendikepom...
Zlatna ruka
Težak je život ljudi s hendikepom. Kad shvatite da vas svi na neki način sažaljevaju, to treba preživeti i ostati normalan. Detinjstvo je bilo teško, do momenta kad sam počeo da izlazim javno u narod. Bilo je situacija kad su druga deca ismevala moju šaku, ali kasnije su shvatili da su pogrešili, pa su se, verujem, na neki način i postideli... Počeo sam mikrofon da držim baš tom levom rukom, koju zovem zlatna. Nije bilo povratka nazad. Nije problem ako imaš hendikep na telu, ali ako nisi razvio mozak, tu već nema pomoći.
Neki dečko što lepo peva
Prvi javni nastup imao sam u mom rodnom Drugovcu, u drugom razredu osnovne škole. Pevao sam pesme "Ima jedna cura u sokaku mome" i "Volim, majko, siroticu". A prve pare sam zaradio kao ispomoć legendarnom Bori Spužiću Kvaki u rudnicima Kolubare. Velika je stvar kad ti Bata Kvale kaže: "Sine, bićeš veliki pevač." Prvu ploču sam snimio tek u 33. godini.
Od sedmog razreda osnovne škole sam pevao i narednih 20 godina sam bio neki dečko što lepo peva, dok nisam snimio prvi album. Od pevanja sam izdržavao porodicu. Kad sam počeo da pevam, roditelji više nisu morali da budu nadničari. Nisu imali više tu muku i ja sam srećan zbog toga. Znaš, kad nekog mrziš - ako si tako loš čovek - samo ga kuni da radi pod nadnicu i da se seli. Ništa gore od toga nema.
Nadimak
Sticajem okolnosti, kroz život mi je bilo najbolje u mom Drugovcu. To je 17 kilometara od Smedereva. Opevao sam ga za sva vremena. Tamo mi je najbolje, mir i tišina. Opušten sam i nemam stresa. Za pola sata sam u centru Beograda, a onaj što krene iz Rakovice, na primer, nekad ne može tako brzo da stigne kao ja. Pametan živi gde mu je lepo, a budala gde mora. Znam, kreativnije bi bilo da sam izabrao neki drugi nadimak, kao na primer Napoleon, ali to nisam ja. Ja sam Smederevac. To je moja lična karta.
Ekonomski fakultet
Bio sam vrlodobar đak, s tim uspehom sam i završio školu. Nisam polagao prijemni, jer sam imao dobar prosek. Nije mi bilo važno da li ću dobiti peticu ili ne, već da mi nešto ostane u glavi. Imao sam šansu da završim ekonomski fakultet. Upisao sam spoljnu i unutrašnju trgovinu u Subotici, ali sam prekinuo studije na drugoj godini. Ne žalim što nisam završio. Pet fakultetskih plata sam donosio kući od pevanja.
U životu je sve trud
Pevač se rađa, baš kao i likovni umetnik. Sad da ti kažem, Šaban i Cune, recimo, nemaju dana muzičke škole, a pevali su sve što čuju. Znam mnoge slikare koji nemaju dana škole, a nacrta čoveka kako ga vidi. Kolege koje su uspešne ne moraju da budu muzički obrazovane, već samo od boga obdarene. Kad sam otišao kod Koste Mihajlovića da doškolujem glas, rekao mi je na drugom času: "Sinko, nemoj da dolaziš. Bog ti je dao to. Postavio ti je dijafragmu i glas. Možeš da pevaš godinama, a da ne promukneš." Otkriću ti tajnu: onaj ko promukne za dva sata, taj ne peva iz stomaka. Što je najgore, ako nastavi da se muči, ostane kao mutava plovka u starim danima.
Prvi album
Mene je kao već stasalog pevača u PGP RTB doveo Mića Đorđević, koji je bio glavni urednik za narodnu muziku. Do boga mu hvala. Na jednoj tezgi me je čuo, prišao mi posle svirke i pitao me: "Sine, imaš li ti nešto snimljeno? Ko je sve snimao, žalosno bi bilo da ne ostaviš neki trag." Priznajem, bio sam zatečen pitanjem, a bio sam i zadovoljan tadašnjim zaradama od pevanja.
Kaže meni Mića: "Danas je subota, nemoj da dođeš u ponedeljak, tad je gužva. Dođi u utorak negde oko 12." Kad sam došao kod Miće u kancelariju, zatekao sam kompozitorsku elitu u punom sastavu: Doca Ivanković, Vukas, Peda Negovanović, Miša Mijatović, direktor Stanko Terzić. U jednom momentu ustaje Mića i kaže: "Mišo, ti, Peda i Doca, hoću za deset dana da napravite album ovom dečku, imate sve otvoreno i da ga šaljemo na Ilidžu kao novu nadu PGP."
Ilidža
To je moj prvenac, moj prvi hit bio je "Odnela si pola mog života", festivalska pesma sa čuvene Ilidže 1988. Nastupio sam kao debitant i nova nada PGP, iako sam, ironijom života, već imao 33 godine. Osvojim drugu nagradu publike. Prvu nagradu publike osvoji 15-godišnja devojčica Svetlana Veličković s pesmom "Cvetak zanovetak". Sećam se dobro, posle nastupa prilazi kolega Šerif Konjević, sav u belom odelu, pruža mi ruku i kaže: "Buraz, ti ćeš biti pjevač, to se odmah vidi!"
Uspeh
Od tada sam vrtoglavo krenuo nagore. Prvi album mi je izašao 1988. godine, dao sam 75.000 maraka da pojačam reklamu. Za godinu dana sam zaradio trostruko više. Do dan-danas sam uradio jedno 26 albuma, plus pesme na festivalima, ali sam bio u zapećku dok nisam sam sebi počeo da biram pesme. To sam shvatio onog momenta kad sam video da me kompozitori i tekstopisci foliraju. Daju pesme ispod žita.
Pokojni Miša Marković napravio je Lepi Lukić "Srce je moje violina". Tada sam već imao album s pesmom "Mrak, mrak" i pitao sam ga da mi da neku pesmu da imam kolaž za svakog ponešto, a on mi je odgovorio: "A ne, ne, ja radim ceo album, jer pravim samo hitove." Ti meni daj samo tu pesmu za koju smatraš da je hit i ja ću platiti kao da si mi uradio album. Misliš da mi je dao? Naravno da nije.
Najbolji kritičari
Onog momenta kad sam ja počeo da testiram pesme, kod naroda se sve promenilo. Pevam, a narod kaže: "Daj onu pesmu još neki put!" E, tu pesmu treba da staviš u album. Narod je najbolji kritičar. A dok sam nešto ne stvoriš, nema ništa. Desio se "Mrak, mrak", "Moj živote, životiću", "Ti si knjiga pisana za mene", "Repriza života" i druge.
Trudio sam se da mnoge velike hitove kolega koji su zaboravljeni, da ih otkupim i produžim im vek. Uvek sam birao da budem s velikim ljudima, kompozitorima i tekstopiscima. Srećan sam što sam bio u blizini Živadina Jovanovića. U poslednje vreme, kad već nije mogao, rekao mi je: "Daj moje pesme da snimimo na jedan album." I to je snimio kod mog prijatelja Zorana Jovanovića u "Melosu". Trudio sam se da ostavim što više dobrih pesama, izvedenih na najbolji mogući način, jer to ostaje za sva vremena.
Ljuba Zemunac
Trudio sam se da budem pošten profesionalac, da ispoštujem ljude s kojima se dogovorim i opravdam poverenje. U inostranstvu na veseljima pevao sam ljudima koji su na poternici, a bili su glavni gosti kafana. Ja sam došao da odradim svoj posao, da pevam i gledam svoja posla.
Ljubu Zemunca sam upoznao sasvim slučajno, ne znajući ni ko je ni šta je. Došao je u restoran gde sam pevao. Seli su tamo, naručili piće, i hteli su muziku. "Ajde, dođi ti ovamo, da sedneš kod nas, da nam pevaš." Otvori on akten-tašnu, a unutra šilinzi, marke, sve i svašta. Kaže mi da uzmem koliko hoću, i da pevam da im bude lepo. Ja kažem, nećemo tako, ja ću da pevam šta znam, vi naručite, pa koliko budete zadovoljni, vi ćete da date. Ili ako niste zadovoljni, ne morate da date ništa. Na kraju, on polazi, i kaže: "Jedini si koji me je kupio tako perfidno, al' ćemo da se vidimo mi još!" Uzeo je pare, nije ni gledao koliko je imao u rukama i dao mi.
Nisam ni ja gledao pare. Odnesem ih orkestru i dam. Uvek sam bakšiš ostavljao tamo, da mi bude mirna glava. Dao mi je broj telefona, i rekao mi: "Bilo ko da te zajebava nešto u Evropi, slobodno se obrati meni, i nikakav problem neće da bude."
Jedna pesma
Događalo mi se, recimo - evo ovo da ti ispričam - da na svirkama pesmu "Gde ste sada, prijatelji moji" pevam dva sata! U nekom selu kod Šapca, sećam se, pevao sam sa Sneki Babić i gazda me dva sata držao na ramenima da mu pevam. Bukvalno. Nosio me kroz šator i samo je ta pesma išla. Kad sam završio, rekli su mi da više ne moram da pevam. Eto, samo jednom pesmom isplatio tezgu i posle sam sedeo ko gospodin.
Pre dvadesetak godina bilo je mnogo para u narodu. Kad se setim 1996. godine, na primer, u avgustu sam imao 26 radnih dana, recimo. Nisu to bile male pare. Čovek mora da bude mnogo zadovoljan životom. Niko ništa nije mogao da napravi za dan, pa ne možeš ni da propadneš za dan ako si normalan. Dobro, sad kad me pitaš koliko sam najviše zaradio u jednom danu, evo da ti kažem, najveći bakšiš sam zaradio na jednoj svadbi u okolini Rabrova, kad sam za dan uzeo 20.000 maraka.
Tri braka
Iza sebe imam tri braka. Prvi put sam se oženio sa 23 godine i s tom ženom sam dobio prvog sina. Kaže narod prvi put je teško - ha-ha-ha! - a posle ide kao ladna voda! Sadašnju suprugu Zoricu sam upoznao sasvim slučajno, da li je to bilo neko predodređenje, ne znam. Ona je ekonomista po struci, nikad se nije eksponirala. U braku sa trećom suprugom sam dobio mlađeg sina, a ona je iz prethodnog braka već imala Jelenu. I ona je moja ćerka, tako je gledam, drugačije ne može i ne sme da bude! Radomir se rodio u Americi 1998. Čovek sve može da bira, a porodicu mu bog dragi podari.
Najveća radost
Imam troje dece, dvojicu sinova i ćerku. Najstariji sin je Vladan, ćerka je Jelena, a najmlađi je Radomir. Od Vladana imam dva unuka i unučicu, a od ćere imam malog unuka. Radomir je moj muzički naslednik, Vlada je završio školu unutrašnjih poslova i bavi se transportom novca, a ćera je magistrirala na FON. Deca se međusobno vole, a sve ostalo je relativno.
Naslednik
Srećan sam što mlađi sin Radomir može da me nasledi. On je mlad, lep, uporan i pismen. Njegovo društvo su Neda Nikolić, najbolja frulašica sveta, Dejan Kostić, violinista. Samo, takav treba da se rodi. Sa dobrom ekipom radi i rezultat ne može da izostane. Rekao sam mu: "Sine, da bi bio veliki, ne možeš da budeš moj sin, već moraš sve to sam." Narod može da priča protiv tebe samo onda kad ti ne može ništa. Zavist je opasna stvar, ali kad si ti veliki, mogu samo da te mrze, ali ti ne mogu ništa.
Priznanje
Imao sam tu čast da dobijem priznanje za svoj rad 2019. godine, kada sam postao nacionalni estradno-muzički umetnik Srbije. Ne možeš da budeš nacionalno istaknuti umetnik dok nemaš 65 godina, jer nisi stasao za to. Možeš da budeš umetnik i istaknut, ali da bi dobio to zvanje, treba da prođe vreme.
Nek smo zdravi
Čovek treba da bude srećan kad mu je porodica zdrava. Kad ima problem s kojim leže i ustaje, to nije dobro. Ima ljudi, nažalost, imaju bolesno dete, nekog nepokretnog u porodici... Teška je to muka... Ne može da mu pomogne, a oseća potrebu, želju, naravno... Sve bi dao da može da mu pomogne, a nemoćan je. E, to je muka, kad bi moglo da niko ne zna za to...
Smrt roditelja
I sad kad sam već krenuo da ti pričam te teške stvari, evo da ti kažem i ovo: najveća tuga je kad izgubiš roditelje, jer onda shvatiš da nemaš one osobe koje su ti drage i bile su ti najpouzdanije osobe u životu. Roditelji su najodaniji i najiskreniji prijatelji i najpokornije sluge, koji su u stanju da ti daju sve bez ikakve nadoknade. Otac Života je za vreme rata bio u partizanima i tu gde mu je prošao kuršum kroz plućno krilo stvorio mu se tumor. Poživeo je dosta dugo s tim. Ako to tako može da se kaže, sreća je da nije dugo bolovao pre nego što je umro, možda dva meseca, tri... Majka Verica je umrla 20 godina posle njega.
Kad se osvrnem...
Toliko sam proživeo da pojedini neće to moći za tri života. Čovek čim se rodi stane u red da umre, nekome je put duži, a nekom kraći. Treba da se trudimo da život provedemo s kvalitetnim ljudima i da nam prolazni deo života bude lep i da se ne opterećujemo mnogo. Kad se najmanje nadaš, dogodi se nešto lepo, ali i ružno. Čovek ako napravi za života spomenik sebi velikim delima, nikad ne umire. Ja sada da umrem, trajaću još dvesta godina. Pamtiće se pesme.
Kad ostaneš sam
I šta da ti kažem na kraju... Lako je slagati ljude, ali kad svi oni odu, ti ostaneš sam sa sobom, pa se preispituješ. U životu možeš da prevariš svakoga, ali ne možeš boga i sebe. Ima neki crvić koji ti govori: "U redu, slagao si njega/nju, ali ne možeš sebe."
(Kurir.rs / Andrijana Stojanović)
NE PROPUSTITE
