ON JE POSLEDNJI KOJI JE VIDEO MILOŠEVIĆA ŽIVOG U HAGU: Ušli smo u Slobinu ćeliju, ruka mu je visila, ležao je dopola pokriven! Znam da je večerao palentu, a onda je PRONAĐEN MRTAV

Danas se navršava 13 godina od smrti bivšeg predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića, koji je preminuo od infarkta u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala.

On je nekoliko dana kasnije sahranjen ispod lipe u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.

Komandant koji je prvi ušao u Srebrenicu jula 1995. godine general Vinko Pandurević, ispričao je ranije za srpske medije nepoznate detalje iz Haga o tome kako je umro bivši predsednik Slobodan Milošević.

Privilegiju, a ujedno i nesreću da bude poslednji čovek koji je video Slobu živog, a potom i prvi koji ga je video mrtvog, Pandurević opisuje kao pravu noćnu moru s obzirom na to da je primetio tragove koji verovatno potvrđuju tezu da je otrovan. Kobna subota 2006, ističe general, urezana mu je u sećanje.

- Izgledao je kao i svaki drugi mrtav čovek, bled u licu, miran, očigledno je bilo da je umro u snu. Jedan stražar, koji je pretresao njegovu ćeliju, pokazao mi je neku plastičnu bočicu s lekovima iz 1999. godine, natpis je bio dosta izlizan i nisam mogao da vidim koji je lek bio u pitanju. Bočica je navodno nađena u njegovoj ćeliji. Možda je bočica služila da se u njoj nešto unese ili je bila originalno pakovanje leka kom je rok istekao - priča Pandurević.

Pošto je ćelija Miloševića bila preko puta njegove na drugom spratu, udaljena svega dva metra, kada su stražari otključali vrata u subotu u 9 sati ujutru, shvatio je da se dogodilo nešto strašno.

- Nas nekoliko otišlo je u sportsku salu jer su vikendom bile predviđene sportske aktivnosti. Dok sam bio u sali primetio sam da su stražari često telefonirali, muvali se levo, desno, što nije bilo uobičajeno. To mi je bio signal da nešto nije u redu. Kad sam se vratio u ćeliju, stražar me je uhvatio za ruku i reko: "Dođi da vidiš". Ušli smo u Slobinu ćeliju, on je ležao dopola pokriven ćebetom i desna ruka mi je visila sa kreveta. Priošli smo i proverili puls, videli smo da je čovek mrtav - opisuje stravičnu scenu Pandurević.

- Dok sam te večeri jeo pileče batake, Slobodan mi je prišao i ponudio me palentom. Primetio sam da je bio rumen u licu, ali znao sam da je imao baš visok pritisak u to vreme. Brzo su nas zaključali u pola 9 uveče, tako da je to bio poslednji naš susret.

Ko je bio Slobodan?

Slobodan Milošević rođen 20. avgusta 1941. godine u Požarevcu, od oca Svetozara koji je bio bogoslov i kasnije učitelj i majke Stanislave takođe učiteljice. Milošević je završio osnovnu školu i gimnaziju, a od početka školskih dana odavao je utisak ozbiljnosti zbog čega su ga nastavnici cenili. U Požarevcu je rođen i njegov brat Borislav. Milošević je pohađao požarevačku gimnaziju gde je i upoznao svoju buduću suprugu Mirajnu Marković. U članstvo Saveza komunista Jugoslavije primljen je 15. januara 1959. godine i ostao je član sve do pretapanja te partije u Socijalističku partiju Srbije jula 1989.

Po završetku gimanzije, odlazi u Beograd gde upisuje Pravni fakultet, koji završava 1964 godine. Tokom studentskih dana počeo je da se susreže sa ozbiljnim partijskim radom, pa je radio i u Univerzitetskom komitetu Saveza Komunista Beograda od 1963. do 1966. godine kao sekretar za ideološko-politički rad i predsednik Ideološke komisije.

Milošević je zatim prešao u Skupštinu grada Beograda, gde je radio kao savetnik predsednika Skupštine grada Beograda za privredna pitanja, i kao rukovodilac Službe za informacioni sistem grada Beograda.

Od 1969. do 1973. bio je zamenik generalnog direktora Tehnogasa gde je pet godina bio generalni direktor.

Oprobao se i kao bankar

Posle, direktorske karijere, Milošević se oprobao i kao bankar, gde je bio Predsednik Udružene Beogradske banke od 1978 do 1983. godine. Posle kratkog rada u Predsedništvu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (SKS), aprila 1984. godine izabran je za predsednika Gradskog komiteta Omladine saveza komunista Beograda.

Predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije CK SKS postaje u maju 1986. a to je mesto koje je u to vreme podrazumevalo veliku moć.

Njegovi nezvanični biografi, a ima ih troje, ali i protivnici tvrde da je Slobodan Milošević apsolutnu vlast i svu političku moć u Srbiji zadobio u noći između 23–24. oktobra 1987, na čuvenoj Osmoj sednici CK SK Srbije kada je eliminisao uticaj svog političkog saradnika i fakultetskog kolege Ivana Stambolića, tadašnjeg predsednika Predsednštva Srbije, i Dragiše Pavlovića, predsednika Gradskog komiteta SKS, zbog njegove kritike Miloševićeve obećane brzine rešavanja kosovskog problema, koji je opterećivao odnose u tadašnjoj federaciji.

Godina 1988. smatra se prekretnicom jer tada nastaje ono što njegovi nezvanični biografi nazivaju "događanje naroda" kada ga pojedni narodni tribuni na seriji mitinga po gradovima Srbije, Kosova i Metohije i u Beogradu proglašavaju Miloševića za vožda. Dogašanje naroda ostaće zapamćeno i po tome što se serijom mitinga imasovnim pritiskom smenjuje tadašnja rukovodstva u Vojvodini i u Crnoj Gori posle takozvane "Žute grede", kao i po opštinama u Srbiji. Na izborima sa više formalnih kandidata na neposrednim izborima velikom većinom izabran je za predsednika Predsedništva SR Srbije 1989. godine.

Menja Ustav Srbije

Milošević posle izbora za predsednika Predsedništva SR Srbije preduzima prvi korak i menja Ustav Srbije 1990. godine sa kojim se autonomnim pokrajinama Vojvodini i Kosovu i Metohiji oduzimaju atributi državnosti. Protivnici Miloševića tvrde da je upravo ovaj ustav bio izvor "bonapartističke vlast".

Predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS) postaje od njenog osnivanja ujedinjenjem Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije (SSRNS). Tada se legalizuje postojanje opozicionih stranaka, ali one deluju u senci njegove popularnosti, ograničenog pristupa javnim medijima i rastuće napetosti i krize SFRJ. Na prvim višestranačkim predsedničkim izborima u Srbiji, decembra 1990. godine, kao kandidat SPS dobio je 3.285.799 glasova (65,34 odsto) i postao prvi predsednik Republike Srbije, ali je već 9. marta 1991. bio izložen pritisku opozicije tačnije SPO i njegovog lidera Vuka Draškovića. Te prve opozicione demonstracije biće obeležene krvavim sukobima demonstrana i policije na beogradskim ulicama i izlaskom tenkova JNA iz kasarni i njihovo raspoređivanje po Beogradu. Na narednim izborima, 20. decembra 1992, nakon raspada bivše SFR Jugoslavije, formira se SR Jugoslavija za čijeg predsednika je tada u saveznoj skupštini izabran književnik Dobrica Ćosić, a za saveznog premijera Milan Panić, Srbin američkog porekla u čiju vladu ulaze i pojedini ministri iz opozicije.

Pod parolom "Srbiju neće voditi tuđa ruka" sukobljava se s Milanom Panićem na izborima za predsednika Srbije, što je tada smatrano najvažnijim političkim mestom, i pobeđuje sa 2.515.047 glasova (53,24 odsto). Mada to ne proizlazi iz njegovih ustavnih ovlašćenja, pregovara s međunarodnim predstavnicima o Vens-Ovenovom i Stoltenbergovom planu, a 1995, na osnovu ovlašćenja vođa bosanskih Srba koje potpisuje i patrijarh srpski Pavle, potpisuje Dejtonski mirovni sporazum.

Njegova partija SPS u srpskoj skupštini formira naredne dve koalicione vlade, jednu sa Novom demokratijom, članicom koalicije Zajedno i jednim poslanikom DS, i drugu sa SRS i JUL, a kasnije ratne 1999, na saveznom nivou s Vukom Draškovićem i radikalima.

Za predsednika SR Jugoslavije izabran je u saveznoj skupštini 25. jula 1997. godine i na toj funkciji ostao do 5. oktobra 2000, kada je pod pritiskom javnosti priznao poraz na predsedničkim izborima održanim 24. septembra te godine. Na tim izborima Slobodan Milošević je dobio 1.826.799, odnosno 37,15 odsto glasova birača. Za predsednika SRJ tada je izabran kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislav Koštunica, sa 2.470.304, odnosno 50,24 odsto glasova birača.

Milošević u Hagu

Slobodan Milošević 7. oktobra priznaje drugu odluku Ustavnog suda Jugoslavije koja poništava prvu o poništenju izbora i odlazi s vlasti. Kada je Slobodan Milošević izgubio te izbore, raspala se vlast na drugim nivoima, mada je ona proisticala iz ranijih neposrednih izbora i na vanrednim izborima u decembru grupacija koju je predvodio konačno gubi vlast.

Tužiteljka Haškog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji Luiz Arbur iz Haga je 27. maja 1999, u vreme agresije NATO-a na SRJ, optužila Slobodana Miloševića i još četvoricu najviših funkcionera SRJ i Srbije za zločine protiv čovečnosti počinjene na Kosovu. Optužnica je proširena i za odgovornost Slobodana Miloševića za zločinačko udruživanje i za planiranje, organizovanje i pomaganje zločina počinjenih tokom ratova i u Hrvatskoj i BiH. Uhapšen je u Beogradu 1. aprila 2001. pod optužbom za finansijske malverzacije povezane s carinom, ali taj proces nije vođen, pošto Slobodan Milošević na Vidovdan 28. jula 2001. biva izručen Haškom tribunalu. Izjavljuje da ne priznaje taj sud i sam se uspešno brani , sve do svoje smrti u ćeliji haškog tribunala 11.marta 2006.godine. Zbog njegove smrti proces protiv njega obustavljen je 14. marta 2006.

Milošević je nekoliko dana kasnije sahranjen ispod lipe u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.

Njegova supruga Mirjana Marković je 2003 napustila Srbiji i preselila se kod sina Marka u Moskvu koji je otišao iz Srbije posle prevrata 5. oktobra 2000 godine. Ćerka Marija je posle hapšenja Miloševića napustila Beograd i otišla u Crnu Goru, gde i danas živi i nikada više nije došla u Srbiju.

Malo je poznato da je Slobodan Milošević i autor knjige Godine raspleta (što je zapravo zbirka njegovih govora), koja je prevedena na nekoliko stranih jezika. Rezervni je kapetan JNA, iako je iz predvojničke obuke imao najlošiju ocenu zbog loše fizičke spreme, ali mu to nije smetalo da kompletni vojni vrh JNA, JA i VJ drhti pred njim. Nosilac je Ordena rada sa srebrnim vencem i Ordena rada sa crvenom zastavom. Tokom 1994. godine dobio je još tri ordena: Orden Republike Srpske sa ogrlicom, Medalju Rige od Fere i Orden srpskog ratnika Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova do 1918.

U toku njegove vladavine raspala se SFRJ na pet država – Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i SR Jugoslavija, a AP Kosovo i Metohija dospela je pod međunarodni protektorat. Raspala se i partija u kojoj je politički stasao i preko koje je došao na vlast, Savez komunista Jugoslavije, na takozvanom kongresu raspada 1989.

(Kurir.rs)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: