Najnovije vesti

MRTVA TELA HEROJA S KOŠARA I DALJE SU U ALBANIJI, ČEKAJU NAS DA SE VRATIMO! Pukovnik Đurković o paklu srpskih junaka 1999! (VIDEO)
Foto: Espreso.rs

INTERVJU

MRTVA TELA HEROJA S KOŠARA I DALJE SU U ALBANIJI, ČEKAJU NAS DA SE VRATIMO! Pukovnik Đurković o paklu srpskih junaka 1999! (VIDEO)

Politika

Komandant odbrane Košara svedoči o svim detaljima herojske bitke srpskih vojnika

Pukovnik Ljubinko Đurković, koji je komandovao udruženim jedinicama prilikom herojske borbe za Košare 1999. godine otkriva pravu istinu o ovom boju, koliko je ljudi zaista učestvovalo, a koliko je poginulo, šta je rekao borcima kada je naređeno povlačenje i da li je trebalo drugačije da se reaguje.

Navršilo se punih dvadeset godina od Bitke za Košare, mnogi heroji su tamo ostavili svoje živote, mnoga tela srpskih vojnika su i danas tamo, a šta se sve dešavalo pitali smo komandanta odbrane Košara Ljubinka Đurkovića.

 

Kako danas gledate na bombardovanje i sve što se dešavalo te 1999. godine?

 

- S ove distance, sagledavajući sve okolnosti, ne mogu da ne kažem da je to jedan zlikovački čin i postupak od strane NATO pakta i to mogu da tvrdim iz mnogo razloga. Prvi je zato što su bespravno gazeći i ponižavajući međunarodno pravo izvršili agresiju na jedan brutalan način bombardovanjem ne samo vojnih nego i civilnih ciljeva i time još prekršili sve ljudske i moralne norme, a pritom koristili oružje koje je zabranjeno svim normama i Ženevskom konvencijom. Dakle reč je o kasetnim bombama. municiji sa osiromašenim uranijumom, time kada pomenem tu municiju ne mogu da kažem samo da su učinili zločin, nego su učinili i genocid jer su kaznili i buduće generacije koje još nisu rođene za narednih 4 i po milijarde godina. Tako da prisećajući se toga ne mogu da shvatim da Zapadna civilizacija kojoj se čitav svet divio i težio ka ostvarivanju njihovih vrednosti učinile tako nešto bez presedana. Da su počinile zločin prema čovečnosti.

 

foto: Printscreen/Facebook

Bili ste komandant odbrane Košara, mnoge legende su ispričane o tom boju, šta nam možete reći o tome?

 

- Sa ove vremenske distance, saznajući za druga poprišta koja su bila na Kosovu i borbe koje su se vodile u vazduhu. Znate bila je jedna herojska borba naših pilota koji su prvi uzleteli i položili svoje živote na oltar otadžbine. Zatim i naša PVO koji je oborio nekoliko aviona, a i ono što smo mi iz meni nepoznatih razloga prikrivali, valjda zbog neke saradnje i te politike posle 2000. godine to je da smo prikrili podatke da je naš PVO oborila oko 40 letelica, negde oko 1.000 bespilotnih i ne znam koliko hiljada krstarećih raketa. Sve su te borbe bili velelepni bojevi. Bitka na Košarama takođe bila je čin herojstva, čin miroljubivog srpskog naroda, koji je viteški stao na branik svoje otadžbine, da brani svoju porodicu, veru i sve ljudske vrednosti koje su, očigledno urezane u genetski kod srpskom narodu. Košare su imale bogom darivane okolnosti, zato što je tog 9. aprila sam Klinton najavio početak kopnene invazije. U prvom ešalonu, tačnije u prvom talasu bilo je svega 117 graničara koji su stali u odbranu otadžbine u širini fronta od 7 kilometara i sto metara naspram, u prvom talasu 2.000 boraca terorističke UČK. To je prva komponenta i prvi ešalon NATO snaga koji je brojao 6.000 vojnika, u drugom talasu je već bilo još 4.000 vojnika. Oni su 9. i 10. aprila u vrlo teškim surovim, vremenskim i zemljišnim uslovima, znate to je jedna vrlet, ispresecana jarugama, pošumljena, 1057 metara nadmorske visine je kota na Maja Glavi kao najniža tačka u zoni borbenih dejstava, do 2250 metara Maja Zez. E u tim vrletima se 117 boraca, graničara suprostavilo moćnijem neprijatelju, brojčano prevashodno. Cela albanska pešadijska divizija sa kompletnom tehnikom i naoružanjem i brojnim stanjem oko 7.000 vojnika sa rezervom u poleđini od 6.000 kombinovano marinaca, Zelenih beretki, Legije stranaca itd. Imali su i impozantnu tehniku, čak 24 helikoptera Apača, mehanizovani bataljon i artiljerijsko-raketni divizion sa višecevnim bacačima. U tom borbenom ambijentu je onih gore pomenutih 117 graničara vodilo bitku i oni su zaustavili i usporili dejstvo. Tačno je da je deo snaga neprijateljskih već 10. aprila zašao u našu teritoriju, na nekim mestima i 500 metara i stigli do karaule koja je smeštena u vrlo nepovoljnom taktičkom položaju. Čitav taj položaj same granice davao je prednost samom napadaču jer se ona kretala na padinama prema našoj strani. Tako su oni sa teritorije Albanije, vrlo lako mogli da dejstvuju, a da ne budu na našoj teritoriji.

 

To je stvarno herojstvo?

 

- To Herojstvo, taj nebeski heroizam 9. i 10. aprila omogućio nam je da se komanda od vrha Armije do mene organizuje i da dovede jedinice koje su stale i zaustavile dalje prodiranje neprijatelja i krenule u protiv napad 11. aprila, a 15. aprila su već naše jedinice izašle na graničnu liniju, sem jednog dela kote 601 koji je ostao opkoljenj nekih 200 metara i tako je i ostalo do kraja rata. Svakodnevne borbe, prvo tih dana kada su na juriš osvajani prostori po 150 metara. Bile su to herojske borbe svih, vojnika, podoficira, oficira, gde su zadnje reči poginulih bile: "Ostavi mene juriš ne sme da stane!" Kada su pritrčavali vojnici kapetanu Ivici Petkoviću koji je u toj borbi smrtno pogođen, a kada mu je pritrčao vojnik da mu pruži prvu pomoć, rekao mu je baš tu rečenicu. Kada je juriš završen i kada su se vojnici vratili po kapšetana on je već bio preminuo.

 

Čega se još sećate?

 

- Sećam se i zadnjih reči jednog vojnika, koji je na samrti rekao: "I mrtav ću braniti ovu otadžbinu!" Takođe bilo je reči: "Ostavite me ja sam gotov, branite sebe i drugove!" Taj heroizam, te reči ću zauvek pamtiti. Taj heroizam je neponovljiv.

 

Zašto su Košare "Košare"?

 

- Košare su prvo zato što su sprečile strategijsko iznenađenje NATO snaga i zbog svog herojstva.

 

Kada smo kod toga da li je to zaista bio povoljan položaj za kopnenu invaziju na SRJ?

 

- Naravno da nije. Zato su oni i mislili da će napraviti to iznenađenje. Taj prevoj Košare na 1040 metara uopšte nije bio povoljan za tako nešto. Prvo nisu mogle biti dovedene impozantne snage jer to je podpravac operativnog pravca morinskog. Oni su 9. aprila u ranim jutarnjim satima počeli napad na tom pravcu morinskog koridora, ali su nakon sat vremena prebacili udar na Košare. Zato što su neposrednim i elektronskim izviđanjem znali tačan raspored naših snaga, tu je bilo u prvom borbenom ešalonu granična jedinica u broju jedne čete koja je obezbeđivala granicu, a u dubinskom obezebeđenju postaojala su još dva streljačka voda. Sve to ukupno je nekih 80 ljudi koji su zatvarali odeđene pravce kojim bi neke terorističke grupe pokušale ubacivanje na našu teritoriju. Raspolažući sa takvim podacima, sad se stavljam u ulogu NATO planera, oni su računali da će brzom intervencijom sa tih 2.000 do 6.000 ljudi razbiti te snage, proći u metohijsku dolinu, odseći naše snage 125. jedinicu i dovesti ih u polu okruženje, a onda krenuti ka operativnom pravcu morinskom, nastaviti dalje dejstva i izvršiti presecanje prištinskog korpusa. Time bi potpuno odvojili metohijski deo prema Peći i deo prema Prizrenu, odnosno razdvojiti 549. i 125. jedinicu, a onda dovesti dodatne snage i brzim dejstvima nastaviti prema Beogradu. Znači snage prištinskog korpusa bile bi podeljene i razbijene, a oni bi produžili prema Beogradu da okupiraju Srbiju. To je bio njihov plan još iz Rambujea i potvrda engleskog pukovnika Harisona, koji je pre nekoliko meseci doslovce rekao: "Da smo prošli Košare, danas bi pili kafu u Beogradu, a Kosovo bi bilo mnogo veće".

 

Svakodnevno slušamo o problemima heroja s Košara i niko ne zna tačan broj ljudi koji je u tom boju učestvovao, da li nam možete otkriti tačan broj?

 

- Zna se. Učesnika, svakodnevno na frontu 67 dana je učestvovalo 1.357 boraca. Od toga 1.000 boraca, a to je Drugi motorizovani bataljon iz herojske 125. i graničari nisu bili smenjive jedinice. Znači oni su ravno 67 dana non stop bili tamo. Delovi padobranske brigade, delovi 72. specijalne jedinice, delovi vojno-policijskih jedinica, njih oko 300 bilo je smenjivo na deset dana. tako da tačno znamo da je na Košarama prošlo i bilo 2.000 ljudi. Tu računamo i jedinice koje su za podršku artiljeriji.

 

foto: Dragana Udovičić


Napad je počeo na veliki petak, kako je izgledao Vaš dan tada?

 

- Saznao sam za napada na položaju u Baranskom lugu i tom zagraničnom delu ka Juniku gde je deo mojih jedinica već imao borbena dejstva. Sećam se da sam spavao i da su me probudile detonacije. Negde oko 6 sati na radio vezi sam imao potpuni pregled vesti da se dejstvuje na Košarama. Komandir karaule Košare bio je još uvek potčinjen svom komandantu koji je bio u Đakovici, tada majoru Šljivančaninu. Ja sam pratio tu komunikaciju i razvoj događaja i oko 9 sati smo shvatili da to nije obična ilegalna grupa, već da se radi o masovnijem napadu, odmah sam poslao svog zamenika tada majora Ristovića da sa svojom grupom ode na karaulu i da stekne uvid u stavrno stanje kako bih preduzeo mere. I sa IKM komandnog korpusa pukovnik Trajković i on su odmah otišli tamo, zatim su pristigli i potpukovnik Dimčevski i major Šljivančanin je ranjen pre nego što je došao do karaule. U svakom slučaju oko 10 sati smo imali uvid da se radi o pravom napadu, a da u tim vrletima heroji graničari pružaju otpor. Ja još tada nisam preuzeo komandu, tek 10. aprila sam odlukom komande postavljen za komandanta svih snaga koje su branile Košare. Ja sam doveo dodatne snage do mesta koji je bilo udaljeno nekih 500 metara od jedinica graničara koje su vodile borbu. Tada smo zauzeli borbeni raspored da prihvatimo graničare, što se i desilo 10. aprila. Znate, komandovanje i vođenje u borbi je vrlo složena stvar. Mi smo imali tu herojsku borbu i tu obučenost graničara 9. aprila pa mi kasnije nismo imali gubitke. Stradala su 2 vozača i to oba iza linija fronta od nekih ubačenih grupa. Faktički borbeni raspored za protivnapad uspostavljen je u predvečerije 10. aprila, a napadna dejstva su krenula 11. aprila do 16. aprila. Od 16. aprila pa nadalje svakodnevno su vršena borbena dejstva i pešadijska i artiljerijska borba, kao i dejstvo avijacija po nama. Mi smo morali da vodimo borbu zavaravanjem, maskiranjem i onako kako smo se snašli u tom momentu.

 

Ko Vam je tada bio nadređen i s kim ste bili u kontaktu?

 

- 10. aprila ja sam preuzeo komandu nad jedinicama oko Košara, meni je predpostavljeni bio general Živanović, a njemu Prištinski korpus i Treća armija. Za nekoliko sati kad sam primio određena saznanja peko radne veze da se dešava čudo na Košarama odmah smo sve organizovali.

 

Da li je tačno da je brat Ramuša Haradinaja vodio napad na Košare?

 

- Jeste. I on je tu poginuo. Ja mislim da je 6. maja se to desilo.

 

Da li se još uvek kod karaule nalaze tela mrtvih srpskih vojnika?

 

- Kod karaule ne, ali ja imam saznanja da Komisija za nestala lica Vlade Srbije vodi pregovore. Ima tela koja su sahranjena u zajedničkoj grobnici koja se nalazi na teritoriji Albanije u blizini Bajram curija.

 

Šta je još pukovnik Ljubinko Đurković još rekao o Košarama, izmeštanju jedinica, odnosu sa generalom Nebojšom Pavkovićem, kao i da li bi neku svoju odluku promenio, pogledajte u videu

 



Na teritoriji Albanije?

 

- Da, znate oni su poginuli u tom zagraničnom delu u tom našem kontraudaru, pa se onda u tom naletu uđe nekih 100 metara. Znate, tu se vodila grčevita borba za otadžbinu. Front je bio oko 20 kilometara, a kada bih ja izneo komandu svojim pretpočinjenima, znate koji sam odgovor dobijao?

 

Koji?

 

- Nas samo smrt može zaustaviti! Shvatate li? Taj heroizam, to samo ljudi koji su bili tamo mogu shvatiti. Ja ne mogu na najbolji način da dočaram to junaštvo i da neko ima želju da pogine za svoju otadžbinu i da će pre poginuti nego da u njegovu zemlju uđe neprijateljska noga. Bilo je primera da su vojnici danima napadali samo da bi izvukli telo svog druga.

 

Koliko tačno ljudi je poginulo na Košarama?

 

- Zna se, 108 vojnika je poginulo 1999, ali je 11 ljudi je poginulo 1998. godine. Košare imaju kontinuitet i zato se izdvajaju u odbrani otadžbine.

Kako je izgledalo kada ste morali da se povučete?

- I sada i tada je to najteže pitanje koje mi se postavlja. Tada su me vojnici pitali, po dobijenoj naredbi za izmeštanje... (uzdah) Dobio sam pisano naređenje od generala Živanovića i verujte da sam ga vrlo nevojnički preneo na vojnike. Pozvao sam svog pretpostavljenog da to uradi.

 

Niste imali snage?

 

- To jednostavno nije bilo uobičajeno. Obično se pozovu komandiri na komandno mesto ili ja odem pa saopštim odluku. Najbolnije je bilo... Hm, ispričaću vam jednu anegdotu koja je vezana za mene. Kada smo dobili pripremno naređenje o povlačenju, da pripremimo jedinice, ja sam pred užim delom moje komande iscepao to naređenje i rekao: "Stvarno su ovi Lazarević i Pavković vispreni za ovo komandovanje. Sada su oni pustili ovo kao pripremno naređenje, svi smo svesni da mogu elektronski da nam stranci upadaju u vezi i da mogu to da vide, a onda će oni masovno i još žešće da krenu, a mi ćemo ih sačekati i reći: "Dobar dan!"" tako sam mislio. To naređenje sam istinski shvatio da je to manevar obaveštajne igre. Kada su se jedinice izvlačile i krenule u reone, sam doživeo da me je svaki vojnik pitao: "Komandante ko nas menja?" Zanemeo sam, nisam imao odgovor. Ni danas ga nemam. Niko nas nije zamenio, nažalost. Ostali su tamo nebeski heroji koji čuvaju Srbiju i čekaju nas da se vratimo i da se omeđimo, kao što je nekad bilo.



Da li je potpisivanje Kumanovskog sporazuma bila izdaja ili kraj rata?

 

- Već sam rekao koje sam nelagodnosti osećao Ja lično i sada u razgovorima sa svojim kolegama ističem da smo mogli još nekoliko meseci bez i kakve dodatne pomoći države da izdržimo. Trebala je Srbija, ne samo mi na Košarama, imali smo hranu, municiju, lakše je išlo snabdevanje da izdržimo duže. Nisam to shvatio kao izdaju jer je potpisan mirovni sporazum i to nije kapitulacija. Ja samo mislim da politika i diplomatija nije eksploatisala ono što su vojnici ostvarili i što su joj omogućili. Ja kažem da to herojstvo na Košarama ne može da se ponovi nigde više i to je jedinstveno u istoriji. Ovde su vojnici, borci sami izbrisali svoje živote zarad svoje otadžbine. To je kao kada je potpukovnik Pavlović poleteo u sigurnu smrt i kaže: "Imaju me!" Sve je već znao to je heroizam. To je nešto što se danas teško može shvatiti. Cela Srbija je uložila veliki napor da odbrani svoju slobodu. Kada se sve to dogodilo onda je politika morala da sve uradi da to eksploatiše a ne da dođemo u nezavidan položaj u koji smo došli posle oktobra 2000. godine. Znate vojska koja je herojski odbranila ovu zemlju je doživela jedno poniženje, a naročito borci sa Košara.

 

(Kurir.rs / Espreso.rs)

 

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...