BERLIN - Nemačka obaveštajna služba je po prvi put dopustila istoričarima da pogledaju njenu aktivnost u državama jugoistoka Evrope do 1968. godine Rezultat nipošto ne služi na čast nemačkim špijunima.
„BND se pre svega zanimao za vojne potencijale država Istočnog bloka“ sažima Andreas Hilger, saradnik u ovom istraživanju.
Poljska, Mađarska i Čehoslovačka su bile zanimljive kao područja mogućeg gomilanja jedinica sovjetske armije pred eventualni napad na Zapad. Kako bi pravovremeno saznali za takvu nameru, nemačkim obaveštajcima je vojna spremnost u Jugoslaviji, Rumuniji i Bugarskoj bila pokazatelj za rano uzbunjivanje.
BND zapravo ima koren u obaveštajnoj službi vojske nacističke Nemačke gde je prvi šef BND-a, Rajnhard Gelen bio na čelu obaveštajne službe sektora Istočnog fronta. Nakon rata su Amerikanci bili uvereni u njegovo poznavanje vojnih tajni Sovjetskog Saveza pa su tako 1946. osnovali „Organizaciju Gelen“. 1956. je obaveštajna služba prešla u nadležnost zapadnonemačke vlade. Služba je već Amerikancima "prodala" ambiciozne ciljeve, ali kako se vidi - rezultati su bili i više nego skromni.
„Za BND se već smatralo da je veliki uspeh kad bi u nekoj od promatranih zemalja uopšte imali "dojavni izvor". Ali njihov broj je čitavo vreme bio skroman, šezdesetih ih je bilo između 9 i 22 – i to u svim državama jugoistoka Evrope. Povrh toga, među njima nije bilo doušnika višeg ranga," kaže Hilger koji je u međuvremenu postao zamenik direktora Njemačkog instituta u Moskvi.
BND se osobito zanimao i za SFRJ u uverenju da će im to pokazati ako se sprema napad SSSR-a na Zapad. Ali u čitavo vreme postojanja i u svim zemljama jugoistoka Evrope nikad nisu imali jednog jedinog višeg zvaničnika kao doušnika.
Koliko je komplikovana bila ta nemačka špijunaža vidi se i u „Operaciji Kasiopeja“. Pod tim nazivom je BND od 1955. do 1963. vodio jednu Nemicu kao doušnicu iz bugarskog grada Vidina. Ali sve je postalo komplikovano kad je bugarska obaveštajna služba prisilila supruga "Kasiopeje" da sarađuje s njima. Već i to je drastično ograničilo mogućnosti te špijunke pa su tako najvrednije što je javljala bile tek površne primedbe o tamošnjim vojnim postrojenjima. To je trajalo sve dok nije dospela u opasnost pa je bila "isključena".
„Problem (nedostatka izvora) BND je pokušao da izjednači zapažanjima poslovnih ljudi, novinara i turista u tim zemljama. Ali te informacije bi ostale parcijalne i nikad nisu zadirale iza kulisa", svedoči istoričar. Tako je BND od 1958. i 1965. redovno slao iza "Železne zavjese" jednog austrijskog novinara. Kodnog imena „Gredler“ on je doduše javljao svoja zapažanja i razgovore, ali čak i BND je procenjivao vrednost tih informacija kao "malu". Vremenom se sve više tajnih službi i na Zapadu i na Istoku zanimalo za taj izvor, kako zbog špijunaže tako i zbog kontrašpijunaže.
„Saradnici BND-a su svakako bili i domišljati", priznaje Hilger.
Na primer, uputstva svojim agentima su znali ušiti u ženske gaćice kako bi ih preneli preko granice. "Ali rezultati i uspesi BND-a su bili ipak veoma skromni."
Poznavanje vojnih tajni Istočnog bloka je u BND-u bilo - najblaže rečeno, veoma skromno sve do mere da se i Bon pitao, što će mu takvi špijuni.
To su svakako smatrali i odgovorni u vladi u Bonu koji nisu krili nezadovoljstvo učinkom BND-a. Ministarstvo obrane 1965. je postavilo pitanje da je li vojni odsek Službe još uopšte "u blizini neprijatelja". Već tri godine pre toga je nedostatak priznao i sam čelnik odela za vojno dojavljivanje opasnosti, ponudivši ostavku obrazloženjem kako "ne može jamčiti" vladi Zapadne Nemačke da će je pravovremeno upozoriti na eventualni vojni sukob.
Najveći dio dojava o stanju u državama jugoistoka Europi uopšte nije niti dolazio od agenata nego od ispitivanja izbjeglica i emigranata u Austriji i Nemačkoj. Koliko je BND bio neobavešten pokazao je i ustanak u Mađarskoj 1956.
„To je za BND bilo potpuno iznenađenje“, kaže Hilger.
Doduše, zbivanja u Mađarskoj su iznenadila i gotovo sve druge obaveštajne službe Zapada, ali BND je zaista spavao čvrstim snom: čitave godine uoči ustanka protiv Sovjeta je ukupno stiglo samo 20 izveštaja svih vrsta iz te zemlje. A kad je mađarska obaveštajna služba na granici Mađarske i Austrije i uhvatila početkom decembra 1956. još i uhvatila Sandora Visneja koji je za BND organizovao mrežu doušnika u Mađarskoj, stanje je postalo još gore.
Usledilo je razotkrivanje izvora, baza i saradnika, među ostalih i čelnika odela BND-a kontrašpijunaže za Mađarsku, Đerđa Kolenjija. Činjenica da je taj rođeni Mađar i nakon toga ostao na svom položaju i 1965. čak imenovan za pročelnika odela vojne obaveštajne službe protiv njegove nekadašnje domovine je samo jedna od čitavog niza profesionalnih i kadrovskih grešaka kojima je BND sam sebi zagorčavao život.
Zapravo je i Kolenji jedan od "stručnjaka" iz Drugog svetskog rata za koje se mislilo da može biti od pomoći i u Hladnom ratu: on je u ratu bio član Hortijeve obaveštajne službe pa ga je BND angažovao zbog njegovog poznavanja zemlje i jezika. Ali to je tek jedan od mnogih primera katastrofalne kadrovske politike u prvim danima BND-a.
"Vrednost koja se očekivala od nacističkih i veterana Vermahta jednostavno nije postojala. Njihovo poznavanje zemalja je bilo selektivno i zastarelo, sve njihove veze i poznanstva su nestala promenom vlasti. Dokumenti svedoče kako ti veterani nisu imali baš nikakve posebne sposobnosti za špijunažu. Bivši nacistički dužnosnici sigurnosti su u BND-u stvorili svoju mrežu tek da bi sebi osigurali siguran posao. Pritom je stara ideološka bliskost tih nacističkih drugova bila važnija od njihove stručnosti", konstatuje istoričar.
Odeljenje za jugoistočnu Evropu je tu odličan primer. „Odeljenje 71“, kako mu je na kraju bio naziv, je od 1946. do 1968. bilo sastavljeno od bivših oficira Vermahta ili, kao njegov prvi čelnik Rupert Mandel, bivših saradnika nacističkog Sekretarijata za sigurnost Rajha. Tek u šezdesetima kad je bivši SS-ovac u BND-u, Hajnc Felfe otkriven kao špijun sovjetskog KGB-a, nacistička prošlost saradnika je polako počela biti problem.
Upravo taj nacistički teret BND-a je i bio povod što je 2011. pokrenuto istraživanje ove službe. Kako bi im se omogućio rad, naučnicima je dopušten potpun pristup arhivi tajne službe - nešto što je jedinstveno u čitavom svetu kod neke službe koja je još uvek aktivna. Ali oklevanje u objavljivanju istraživanja i zacrnjena mesta u citiranim dokumentima pokazuju i lošu stranu ovakvog poduhvata.
Na kraju su se istoričari "proslavili" u javnosti međusobnim svađama i optužbama. Kad je 2021. objavljena studija o saradnji BND-a s njenim partnerima, četiri profesora koja su učestvovala u istraživanju su se međusobno natecala ko će jedan drugog više ocrniti za neuredan posao, stručne greške i "ideološke razlike". Ta svađa koja je ponekad zadirala i duboko ispod naučnog pojasa se tek nešto smirila posredovanjem kancelarke u aprilu ove godine. Ali to je i pokazatelj kako se s velikim nestrpljenjem mogu očekivati nova otkrića istoričara nemačke tajne službe.
(Kurir.rs/Dojče vele)
NE PROPUSTITE
