Ljubomir Mihajlović, direktor Komercijalne banke tokom devedesetih, otkrio je za današnji Kurir mnoge tajne.
Devedesetih godina, kaže on, ne da je bio moćniji od tadađnjeg predsednika Slobodana Miloševića, nego je bio država, jer je isplaćivao plate policiji, vojsci, zdravstvu, školstvu...
Mihajlović je otkrio i kako je dobio nadimak Šiptar, te da li mu je taj nadimak smetao...
- Ne, ja sam ponosan na taj nadimak. Rođen sam u selu kod Zubinog Potoka, u tom kraju je za vreme rata 1942. godine Kopaonički odred partizana vodio borbe protiv Nemaca ili izdajnika, bili su nemoćni i tražili su da iz Crne Gore dođe u pomoć Peko Dapčević. On je došao, ali nisu tako brzo uspeli da se organizuju oko smeštanja njegovog štaba, pa su procenili da je kuća mog oca najbezbednija. Kad je Dapčević došao, plakao sam toliko da se celo selo čudilo, onda me je on uzeo u naručje, mazio me po kosi i govorio: "Malisor, moj Malisor", kako Crnogorci zovu Albance. Tako sam se uspavao. Od tada su me tako zvali. Ali kad sam otišao dalje na školu, svuda sam bio sa Šiptarima, gimnazija u Kosovskoj Mitrovici je bila mešovita - srpsko, šiptarsko i tursko odeljenje. Tu su mi rekli - ovde nema Malisor, opredeli se da li da te zovemo Ljubo ili Šiptar. I tada sam rekao - Šiptar. Imam najbolje prijatelje među Šiptarima, koji bi i dan-danas poginuli za mene. Kao bankar sam mnogim albanskim privrednicima pomogao, napravio sam neke njihove najveće privrednike. A kad sam 2004. godine smenjen s čela Komercijalne banke, odmah su mi se javila četvorica Šiptara, nudili su mi da mi istog momenta daju američki blindirani džip i dva miliona evra u tašni. Odbio sam - naveo je on.
Onda je otkrio i tajnu kako je devdesetih bio - država.
- Devedesetih ne da sam bio moćniji, nego sam bio država. Prvi put ću otkriti tajnu i zbog čega je tako bilo. U velikoj Jugoslaviji sam bio direktor predstavništva Jugobanke u Frankfurtu od 1987. do kraja 1991. Sticajem okolnosti, moj sin se tamo družio s Turčinom, Albancem i Amerikancem. E, taj Amerikanac je bio sin jednog uticajnog čoveka. Na roditeljskom sastanku upoznam tog čoveka i kaže mi on kako treba da se družimo i mi pošto nam se deca druže. I bude tako. Jednog dana mi, pred moj povratak u Srbiju, kaže da bi da mi da savet kako da budem najmoćniji u državi. Kaže: "Hrvatska je izašla iz države, ima ogromne dinare, a uvešće svoju valutu, Slovenija isto, Makedonija isto, Bosna i Hercegovina isto, svi oni žele da se oslobode tih dinara, nije im bitno kako. Zato sad u Srbiji kupuj marke, posle možeš svima njima da prodaš za koliko god hoćeš." I ja tako prvo krenem da kupujem marke - ogromna suma je tako prikupljena - i ubrzo posle otkupim sve dinare od Hrvatske, Slovenije, BiH i Makedonije. Bilo je nekoliko stotina miliona dinara. Velika zarada, veliki novac... Eto kako sam bio gazda Srbije. A zapravo sam sve to finansirao novcem tih bivših republika. To je bilo ono vreme inflacije kad kod nas nije bilo nigde dinara. Sve sam ja finansirao - od vojske, policije, zdravstva, školstva... Sve te plate su išle iz banke koju sam vodio. Inače, moj trezor je čuvala specijalna jedinica MUP, dežurali su ispred s "kalašnjikovima", trezor ispod zemlje zgrade u Ulici Radivoja Koraća 6 bio je pun maraka - ispričao je čuveni Ljuba Šiptar.
B. K.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
