Odluka Luksemburškog nezavisnog organa za audiovizuelne medije da kazni srpsku N1 zbog govora mržnje ka Ani Brnabić je presedan, nešto što se do sada nije desilo u javnom prostoru naše zemlje.
A hoće li sada sve biti drugačije?
Nažalost, neće!
Praksa samoprozvanih nezavisnih medija (zajedinčki imenitelj im je što su vlasništvo Dragana Šolaka) da ignorišu zakone i pravila ponašanja u Srbiji, i da na svaki pokušaj uljuđivanja i pozivanja na pristojnost dižu galamu kako vlast nad njima vrši represiju, duboko je ukorenjena.
I veoma isplativa, u svakom pogledu!
Serija "Junaci doba zlog" čiji je deo i emisija o predsednici Vlade Srbije ima 27 epizoda. I nema ni jedne-jedine u kojoj se ne nižu uvrede i paušalne ocene o ličnostima kojima su posvećene. Autori serijala marketinški su dobro procenili da će im od izlivene žuči i rasute pljuvačke biti veća korist (od gledanosti) nego šteta od eventualnih prekora, koje će otklanjati praznom pričom o "pravu na slobodu izražavanja". Otuda drskost da premijerku uporede sa blagajnikom u nacističkom koncentracionom logoru – gest nezamisliv u bilo kojoj evropskoj zemlji za čije se demokratske vrednosti i autori emisije i N1 zalažu.
Oni sa dužim pamćenjem setiće se da je produkcijska kuća JSP koja je snimila „Junake…“ pre tri i po godine već bila u centru jednog skandala. Uoči izbora 2020. godine, naime, na kanalima N1 i Nova S 400 puta emitovani su spotovi za bojkot izbora za koje se tada zalagao Dragan Đilas. Kad se umešala Agencija za borbu protiv korupcije, jer njegova stranka ove spotove nije prijavila, umešala se Jovana Polić, vlasnica JSP, izjavivši da je spotove snimala njena produkcijska kuća pro bono, od svojih para. Tako je stvar bila formalno rešena, iako je svima bilo jasno da je zakon izigran…
To je, izigravanje zakona, postalo uobičajeni način delovanja ove grupe medija.
U njima se tako mogu pročitati i čuti najskarednije psovke na račun patrijarha, reči za koje bi autor, da ih je bilo kome u kafani izgovorio u lice, popio pesnicu među oči... I uvrede na račun najviših državnih predstavnika koje bi ih u nekoj drugoj zemlji kvalifikovale za psihijatrijsko lečenje.
Ovde oni, uz pomoć nekih organizacija iz inostranstva, to predstavljaju borbom za demokratiju.
Paradoksalno je da od nerazvijene demokratije upravo ovi nezavisni sejači mržnje imaju najveću korist. U društvima sa potpuno izgrađenom demokratijom svaki put bi prošli kao što je sada N1 prošla u Luksemburgu – sa kaznom.
Tada bi računica o isplativosti nepoštovanja zakona bila drugačija!
Naravno, i Srbija ima institucije zadužene za nadzor medija. Recimo, Komisiju za žalbe Saveta za štampu. I baš zato što se poštuju demokratski principi iz kojih proističe samostalnost Saveta, neki njegovi članovi mogu da u kontinuitetu nesavesno vrše svoju dužnost. Delujući kao Šolakovi vojnici, oni prekršioce kodeksa iz svojih redova štite od svake kazne, a tendenciozno žigošu one koje smatraju svojim protivnicima.
Nije moguće da iz Luksemburga treba da im se kaže da je poređenje predsednika demokratski izabrane vlade sa blagajnikom nacističkog logora nedopustivo! (Na stranu nedopustivo vređanje žrtava holokausta!)
I tu je razlog pesimizmu s početka ovog teksta: da ne znaju, lako bi naučili. Ali znaju vrlo dobro šta se sme a šta ne sme, i sve njihove odluke su svesne, namerne. Svoje medije pretvorili su u propagandne servise svog vlasnika i političkih opcija koje on iz svojih interesa podržava. Svi zajedno vešto igraju ulogu žrtve autoritarnog režima u Srbiji, braneći se tako od svake domaće zakonske regulative.
Proglašavajući se borcima za više ciljeve, u nekim organizacijam za zaštitu ljudskih prava našli su pokrovitelje za svoju ostrašćenosti i pristrasnost, i amnestirali sebe zbog nedostatka profesionalnosti.
Prvi put je sada, međutim, i u svetu koji o Srbiji i njenim medijima ima crno-belu sliku, skinut veo sa samoprozvanih nezavisnih medija.
Do potpune istine o njima u svetu je daleko, ali i najduži put počinje prvim korakom.
(Kurir.rs)
