Navršene su 23 godine od velikih demonstracija u Beogradu, kojima je 5. oktobra 2000. godine okončana vladavina Slobodana Miloševića.
Demonstracije u Beogradu izbile su pošto je Milošević odbio da prizna rezultate izbora za predsednika SR Jugoslavije.
Na izborima 24. septembra 2000. Milošević je izgubio od kandidata DOS-a i lidera Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislava Koštunice.
Demonstranti su na plato ispred tadašnje Savezne skupštine, a danas Narodne skupštine Srbije, stigli iz čitave Srbije u kolonama automobila, autobusa i kamiona dugačkim desetine kilometara, probijajući buldožerima policijske blokade na putevima.
POLICIJA SE MAHOM PRIDRUŽILA GRAĐANIMA!
Već u prepodnevnim satima policija je upotrebila suzavac kako bi sprečila demonstrante da uđu u skupštinu, ali zgrada Savezne skupštine je demolirana i delom zapaljena, kao i zgrada RTS-a u Takovskoj ulici. Policija je ubrzo prestala da pruža otpor i mahom se pridružila građanima.
Nesumnjivo krupan istorijski događaj koji je svedočio o autentučnom nezadovoljstvu naroda i istorijskom krahu politike koju je vodila Jugoslavija, 5. Oktobar je prelomni trenutak, ne samo smena tadašnjeg režima.
Za Kurir televiziju, o ovoj temi, govorio je Čedomir Jovanović, predsednika LDP-a:
- Peti oktobar zaista jeste bio vrsta oslobođenja, ne samo od jedne stranke ili političara, već u mnogo dubljem smislu. Otvorile su nam se granice, vratili smo se u svet. Počeli smo da živimo neki normalan život, ali ne život bez problema.
Vuk Drašković je za specijal emisiju o petom oktobru, na Kurir televiziji, rekao da je u tom momentu bio u Budvi:
- Na dan petog oktobra, bio sam u Budvi. Za mene je peti oktobar bio crni dan kada sam video i čuo da se ubica sa Ibarske magistrale, ubice Ivana Stambolića, ubice Slavka Ćuruvije, atentatori na mene u Budvu, ubice još mnogih ljudi širom Srbije, proglašavaju za heroje, junake i oslobodioce Srbije petog oktobra. Meni je tada bilo jasno da su one stotine hiljada ljudi, koji su 10 godina stradali za neki san, ideju o normalnoj, ljudskoj, evropskoj istoriji bili izigrani, prodani, prevareni... I da se sa Legijom, Zemuncima, ne može graditi Evropa niti država. Sve do ubistva Đinđića oni su preuzeli vlast.
Nikola Šainović, nekadašnji potpredsednik Vlade Jugoslavije je rekao da je peti oktobar jedan dan u jednom dugom procesu:
- Peti oktobar je ustvari jedan dan u jednom dugom procesu. Taj proces počinje mnogo pre petog oktobra, svim tim pritiscima na Jugoslaviju i Srbiju povodom Kosova i svega. Međutim, nije to samo unutrašnje pitanje, tu je ogroman spoljni interes. Kako se kriza približava kraju, mimo unutrašnjeg nezadovoljstva, tu je i ozbiljna organizacija koja se zove proces za smenjivanje Miloševića.
Nakon što su građani u kolonama, najrazličitijih vozila, uspeli da probiju policijske barikade, ubrzo su i stupili u samu Skupštinu, u kojoj su demonstracijom sile pokazivali nezadovljstvo tadašnjeg režima.
Zoran Živković, nekadašnji premijer Republike Srbije, je pričao o trenutku kada su demonstranti upali u zgradu Skupštine:
- Mi smo ušli u Skupštinu sa idejom da pokažemo da je to narodni parlament i da građani treba da budu tamo, naravno, sa političarima. Nije bilo nikakve ambicije da se ništa uništava, ali bilo je pojedinaca koji su malo preterali sa tim. Sećam se da sam stajao ispred, još nisam ušao, i tada sam uočio jednog čoveka kako sa drugog sprata baca televizor. Derem mu se odozdo 'da li si ti normalan, šta to radiš' u tom trenutku je vadio i drugi televizor da baci, samo mi je rekao 'pa RTS'. Rekoh mu pa nije to RTS, to je Filips televizor, a RTS ćemo da promenimo na drugi način, a ne tako što bacamo televizor.
Bane Ivković, nekadašnji visoki funckioner Socijalističke partije Srbije, ispričao je jezivu priču kada se vratio sa posla petog oktobra.
- Ja sam kao ministar nauke i tehnologije došao na svoje radno mesto petog oktobra, svi zaposleni su takođe bili na radnom mestu, radili smo do četiri-pet sati. Tada sam pustio ljude, ali i ja sam otišao kući. Doživeo sam da kriminalna ekipa, njih četvorica, u Renou dođu pred moju adresu da razvale vrata mojim komšijama, stanarima, pa i meni. Popeli su se do mojih vrata i počeli da lupaju - rekao je Ivković, pa nastavio:
- Držao sam pištolj u ruci, da su bilo šta uradili ja bih pucao bez problema. Četvoro moje dece je bilo u kući. Divljaci su došli, sa divljacima.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
