PARIZ/BEOGRAD - Žak Širak nije 1999. godine stavio veto na rušenje beogradskih mostova zbog toga što se smilovao nad našim glavnim gradom, zato što ga je grizla savest ili zato što nas je mnogo voleo, nego zbog toga što je dobio smišljeno netačnu informaciju da se na njima svake večeri okuplja veliki broj francuskih građana.
Naš čuveni pariski fotograf, Milojko Milanović nam je rekao da su onda Srbi u Parizu organizovali veoma jake demonstracije ali i smišljali trikove kako bi odvratili Francuze od pojedinih vojnih akcija.
Tadašnji vlasnik pariskog restorana ,,Bila jednom jedna Jugoslavija“, Zoran Milinković, govorio je svojevremeno za Novosti o događaju koji se dogodio pre više od dve decenije, a u njima je bio glavni organizator.
,,Mostove u Beogradu nije spasao Žak Širak, kako se kasnije hvalio, nego je suštinsku ulogu u tome odigrala organizovana dezinformacija koja mu je servirana uz saučestvovanje mojih francuskih prijatelja“, počinje Milinković.
On je bio glavni incijator ove „prevare“. "Sarađivali smo s mladim Francuzima, koji su nam pomagali u organizovanju manifestacija i lepljenju plakata. Predvodio ih je Ksavije Poli. Pošto su hteli da odu u Srbiju, pomogao sam im da dobiju dozvolu da pređu granicu. Bila su njih četvorica. Čim su došli u Beograd, otišli su uveče na Brankov most. Dosetio sam se da u informaciji o njihovom broju dodam jednu nulu, odnosno da pošaljem vest da je četrdeset mladih Francuza otišlo da brani beogradske mostove. To su i oni, u dosluhu sa mnom, potvrdili pred TV kamerama. Kad je informacija stigla do Širaka, odmah se suprotstavio rušenju mostova. Nije hteo da bude odgovoran za smrt tolikog broja njegovih sunarodnika“, otkrio je sagovornik.
"Nas nekoliko aktivista iz dijaspore okupilo se pred početak ovih pregovora, da bismo se dogovorili kako ćemo se organizovati u zaštiti srpskih nacionalnih interesa, onoliko koliko je to bilo u našoj moći. Nije bilo lako, ali smo, s malo sredstava kojima smo raspolagali, ipak uspeli da napravimo neke pomake...“, objavilo je na svom portalu Udruženje Svi Srbi u Parizu koje okuplja naše ljude koji žive i rade širom Francuske.
To su reči Milinkovića u čijoj su se kafani, tokom pregovora u Rambujeu i „Kleberu“, i kasnije, tokom bombardovanja, okupljali naši ljudi a koji su francuski izveštači u ono vreme zvali „srpski štab“.
Upravi su se tu rađale ovakve ideje a prvi sastanak dijaspore, pred pregovore u Rambujeu, održan je baš u kafani „Bila jednom jedna Jugoslavija“.
Okupljeni su došli na ideju da u Rambujeu za „dopunski štab“ odaberu restoran „Relej di Šato“, prekoputa ulaza u dvorac iz povoljnih razloga. "Odatle smo mogli da gledamo ko ulazi i izlazi, da pratimo šta se događa, da prilazimo i razgovaramo s novinarima. Tu smo kovali planove o mitinzima i medijskim akcijama, kako bismo podigli ugled zemlje tokom pregovora“, priča on.
"Bilo je i Francuza na našoj strani. U Rambujeu, sećam se jednog od glavnih policijskih komandanata, Borda, koji se trudio da nam stalno bude od pomoći. Ali ubrzo ga više nismo videli, a kasnije smo čuli da je smenjen“, ističe Milinković.
Milinkovićev restoran u predgrađu Pariza u mestu Montroj bio je glavni izvor informacija u kome su u to vreme dolazili francuski prijatelji i novinari da se informišu, anketiraju i dođu do inaformacija koje ne bi moglu saznati na drugom mestu.
,,Gledali smo zajedno naš televizijski program. Prevodili smo im, savetovali ih. Tu su se i pripremali za odlaske na teren, u Srbiju. Čašćavali smo ih, pili smo i jeli zajedno. Sa gotovo svima smo ostali prijatelji, što je uticalo na to da neki od njih kasnije počnu da pišu lepo o našoj zemlji. Nadam se da smo i mi tome malo doprineli“, poručuje Milinković.
Posle neuspeha pregovora u Rambujeu, dogodila se i nesreća koja je sve potresla. ,,Sastali smo se kasno uveče u mom restoranu. Sa nama je bila i novinarka agencije Rojters. Među nekoliko aktivista, kao što su Milisav Aleksić, Miloš Janković, Dragan Đurić, Sima Mraović i drugi, bio je i Dragan Rajković, koji je iste noći ubijen. Njegovo telo je pronađeno u hodniku na ulazu u stan. Nikada se nije saznalo ko ga je ubio“, priseća se Milinković.
Neprekidno su posle toga srpski aktivisti dežurali i pred Međunarodnom salom za konferencije „Kleber“, gde se u Parizu održavao produžetak pregovora. Nastavili su s lobiranjem i organizovanjem manifestacija. Sve je, nažalost, bilo uzalud. Vest koju nisu želeli da čuju ih je tada zatekla u rstoranu ,,Bila jednom jedna Jugoslavija“, vest da je počelo bombarodavnje Srbije.
,,Ubrzo smo organizovali veličanstvene demonstracije na trgu Trokadero, odakle je nekoliko hiljada ljudi otišlo pred američku ambasadu na trgu Konkord. Došlo je do sukoba policije s demonstrantima, letele su kamenice i dimne bombe. Bilo je i dosta uhapšenih“, seća se Milinković.
A Milinković i njegovi njegovi prijatelji iz srpske dijaspore u Parizu bili su aktivni sve vreme. U najtežem i najtragičnijem periodu koji je zadesio srpski, ova grupa iz Pariza nije okrenula leđa svojim sunarodnicima. ,,Nosili smo humanitarnu pomoć, odlazili u Srbiju, solidarisali se s građanima, a spasavanje beogradskih mostova bio je jedan od naših najvećih uspeha“, zaključuje Milinković.
,,Imali smo utisak da iz francuske obaveštajne službe prate svaki naš korak“, kaže Milinković, i dodaje da i dan-danas na „Vikipediji“ ne može da se „oslobodi“ etikete organizatora protesta, što ga prati i u poslovnom okruženju. ,,Možda je to razlog što i dalje ne mogu da dobijem američku vizu“, zaključuje on.
Kurir.rs/Svi Srbi u Parizu/Novosti/Prenela: SĐP
NE PROPUSTITE
