Modus operandi je izraz najčešće u upotrebi u kriminalistici i označava način rada nekog prestupnika. Uzmimo za primer pljačku u mraku: neko će sačekati da žrtva prođe, pa će je napasti s leđa, mučki – to mu je modus operandi, a neko će joj u prolazu podmetnuti nogu. Ili jajare i kokošari: jedan će ulučiti priliku kad je kokošinjac prazan, a drugi je toliko vešt da će jaje izvući ispod nosilje… A kakav je, kad smo kod toga, modus operandi Dragana Đilasa?
Uoči svakih izbora on, mimo svake logike i istraživanja javnog mnjenja, najavljuje pobedu i izbacuje nerealan procenat glasova koje će osvojiti „ako ne budu pokradeni od vlasti“.
Tako je u rano proleće prošle godine prognozirao da će njegov predsednički kandidat Zdravko Ponoš, uz veću izlaznost, osvojiti 1.400.000 glasova, a Vučić 1.850.000 glasova. Bilo je manje od 700.000 naspram 2.200.000, a Đilas je tvrdio da je to samo dokaz da je opozicija pokradena.
Slično je te godine bilo i s njegovom listom koju je predvodila Marinika Tepić: od prilike do prilike procene su se menjale, ali su uvek, tvrdio je, garantovale promenu vlasti s koalicionim partnerima… da bi osvojio 14 odsto.
Ove godine isto – slušamo kuknjavu svakog dana!
Zašto on to radi?
Trezveniji analitičari upozoravali su još pre izbora da Dragan Đilas, koji odnekud važi za „najistaknutijeg opozicionara“, ima dovoljno novca i resursa da sebi pribavi najbolje istraživače javnog mnjenja i da, citiramo, „možda je pokvaren, ali nije glup“ – te da stoga vro dobro zna pravo stanje stvari i raspolaže pouzdanim podacima o ishodu izbora. Galama koju stvara nerealnim očekivanjima i povikom na „lopove“ služe mu samo kao alibi za neuspeh u političkoj borbi, kako pred biračima, tako i pred finansijerima kampanje. Jer, kao svaki uspešan biznismen – a on, mereno bogatstvom koje ima, to neosporno jeste – on ne ulaže svoje pare u nesiguran projekat kakva je opoziciona politička borba u Srbiji.
Ali, kažu da je karakter čovekova sudbina, ni Dragan Đilas od toga ne može da pobegne. Ma koliko cinizam i licemerje bili njegove dominantne osobine, Đilasa karakterišu i arogancija dok mu dobro ide i bezočnost kojom traži pomoć na svim stranama kad mu kola krenu nizbrdo.
Celokupna kampanja koja je prethodila ovim izborima protekla je u znaku njegove samovolje: on je disciplinovao generala Ponoša, oduzeo kandidaturu gradonačenika „zelenima“ i instalirao Obradovića, što se već prvog dana ispostavilo kao pogrešna odluka, poslao Mariniku da pije kafu sa Milicom Zavetnicom, isključio Tadića iz koalicije… i bio portir na vratima Šolakovih medija, odlučujući ko će se predstaviti javnosti, a ko ostati nevidljiv. (Najnovija saznanja MUP govore i da se lično bavio formiranjem i finansiranjem huligana zaduženih da na ulicama izazivaju haos!)
A sada, kad je ta i takva njegova politika pretrpela potpuni slom, ne ustručava se da pozove „sve opozicione stranke“ da mu se pridruže u borbi protiv institucija Republike Srbije!
Hoće li se odazvati? Sudeći po prvim reakcijama, i ovaj opozicioni savez trajao je samo do izbora.
Jer, ima ona narodna: „Kad je muka, gde si, Đuka, kad jedemo, Đuku ne zovemo!“
Izgleda da njegovi dojučerašnji saborci, odnosno političari koji su se zbog izbora stavili pod njegovu komandu, znaju za jadac.
Dragan Đilas ovog puta će sam pokusati čorbu koju je skuvao.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
