ZAR BIH JA TAKO IDIOTSKI ORGANIZOVAO ATENTAT?! Pa ja znam kako se ubija

Ako nas ipak osude, nedužne, Bog im neće ostati dužan. Onda ni oni neće dugo, jer tako nepravedni neće dugo trajati. Sve je u prirodi uravnoteženo. Svaki ubica kad-tad bude ubijen i svaka sekira sebi dršku odseče - govorio je pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis svom apsandžiji u solunskom zatvoru, odakle je krenuo na streljanje 13/26. juna 1917. zajedno sa saborcima crnorukcima, majorom Ljubomirom Vulovićem i vojnim barjaktarom Radom Malobabićem, posle presude za navodni atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića.

A on, apsandžija, konjički potpukovnik Josif G. Protić, zvanično na mestu zamenika nadzornika zatvora, beležio je sva svoja sećanja iz tog vremena - vremena čuvenog, montiranog Solunskog procesa, kada je u samicama čuvao, ali i slušao jadikovanja, svojih nekadašnjih saboraca iz komitskih dana. Jer nije slučajno za tamničara crnorukaca izabran Smail-aga, kako mu je bilo konspirativno ime dok je četovao kod vojvode Vuka i Vojislava Tankosića.

„Žao mi je samo cigareta“

- Bio sam ranjen te noći, rana se zagnojila, otrovala (misli na Majski prevrat 1903, prim. aut.). Ne bi mi bilo spasa da me nisu hitno u Beč prevezli i da me tamošnji doktori nisu operisali... Pa ko je platio moje lečenje i moje spasenje? Platio je iz svoje, a ne državne kase, ravno 22.000 dinara u zlatu Petar Karađorđević, naš stari čika Pera. E pa, je l‘ bih ja mogao da dignem ruku na njegovog sina? Kakav bi ja to skot bio da se svetim onom ko je meni glavu spasao. Ili okrenimo stvar naopačke. Da jesam skot, zlikovac i nezahvalnik koji se krije iza ove uniforme, da li bih ja, Dragutin Dimitrijević, da li bi Apis onako idiotski organizovao taj atentat kako ga prikazuju tužilac i sudije? Bi li? Pa ja bar znam kako se ubija onaj kome treba glava da leti, zar ne? Pa nisam ja kreten! To je sve apsurdno, moj Protiću... Ali ako je svaka sila za svoga vremena, a svako je čudo za tri dana. Nego, je l‘ vidiš šta nam uradi „onaj“, nama zaverenicima od 29. maja 1903? Razbaca nas na obe strane. Jedni su u apsu, drugi apse i čuvaju, ha-ha-ha... - pričao je Apis Protiću, čiji memoari su svetlost dana ugledali osamdesetih godina prošlog veka, kada je Stevan Zec objavio knjigu „Apisov tamničar“, a ovde su citati iz Zečevog feljtona u Politici ekspres iz 1994.

Protić je bio pratnja Apisu i na gubilištu i poveo ga je iz samice na put bez povratka, a pre toga je kod vođe Crne ruke 25 minuta bio vojni sveštenik Zdravko Paunović.

- E pa, dragi moj sokoliću - pomalo nesigurnim glasom Apis se obrati Protiću - ja sam igru definitivno izgubio. Svršeno je. Mora da se putuje... Eto, vidiš, ja sam miran. Miran sam kao dete, moj sokole. Da... Šta sam ono hteo?... A, da... Molim te, puši, uzmi cigaretu. Znaš, žao mi je od svega na ovome svetu samo cigareta. Mnogo sam voleo duvan - reče Apis, koji je dan ranije napisao svoj testament, pismo sestriću, ali je tada uzeo papir da zapiše šta ostavlja svojim tamničarima Protiću i Stojkoviću.

Potonji je kapetan Milan Stojković, nadzornik zatvorske straže, čovek je od poverenja generala Petra Živkovića, kome je redovno slao izveštaje o svakom detalju iz zatvora. A to je dalje išlo, kome bi drugom, no regentu Aleksandru. Glavni apsandžija, kako je pisao Protić, besomučno je pio, stalno se teturao - pijan ili mamuran, pa izigravao da ima bolest bubrega. Svi ti izveštaju sada su u Arhivu SANU, kao deo građe ostale od Apisovog sestrića Milana Ž. Živanovića, a neki su navedeni i u njegovoj knjizi „Pukovnik Apis“. Stojkoviću je u zadatak dato i komandovanje strojem žandarma egzekutora, a kako sam nije imao sablju za komandu plotunom, Apis mu je ponudio svoju, koju bi mu poklonio. Ipak je uzeo sablju generala Damjana Popovića. Beleži tako Stojković i put na gubilište.

Amanet - da me ne prenose odavde, noć je.

- Ovo vam nešto pokvareno - reče Apis penjući se u automobil (kamion) na kom je daska-penjalica slomljena.

- Gde je to mesto? Zašto ovako noću, neće videti vojnici da gađaju, trebalo bi pričekati da se razdani - čudio se Apis.

Upita ga Stojković zar neće nikoga da grdi, a on se nasmeši:

- Vi znate, ja sam vam često govorio o ljudima, ja ih poznajem, ovo je zahvalnost posle 14 godina, a prosjaci bi bili, verujete, da mene nije bilo. Uostalom, ako je za dobro velike Srbije, neka bude. Tako je suđeno da se moja cela kuća rasturi, a ja ovako svršim. Ali nije to ništa strašno, nije, verujte, evo, videte me, ja sam potpuno miran i ne bojim se ničega, nije mi ovo prvi put da stojim pred kuršumima, stajao sam još jednom, 29. maja.

Usput je, gledajući ulicu, rekao kao: „Ovaj me put podseća na noći u Beču, jelte?, na šta Stojković slaga: „Sasvim tačno“, jer Beča nije ni video.

Reče mu i da mu ordonans po streljanju skine čizme i uzme jer „dobre su ratne, samo malo da ih popravi“. Ne uradiše tako.

Kad idoše nogu pred nogu blatnjavom periferijom Soluna, preko rupa, Apis će Stojkoviću:

- Ostavljam vam u amanet da kažeš mojoj kući kako sam izgledao u poslednjem momentu i da me ne prenose odavde.

„Raka je za mene suviše plitka“ Tri rake čekaju.

- Za mene je, čini mi se, ovo suviše plitko - Apis će.

- Živela velika Srbija! Živela Jugoslavija! Stadoše da slušaju presudu, takav je zakon. Apis dade Protiću nekoliko pakla cigareta „bastos“. A onda, kad vide da se oduži, zatraži mu koju. Dade Protić četiri. Dozvoliše da zapli. Čitanje potraja dva i po sata. A onda siđoše u rake. Vezaše ih za drvene koce pobodene usred raka.

- Zbogom, vojnici, samo dobro gađajte, gađajte samo dobro, slobodno - Apis će.

Pade komanda: „Puni... Nišani...“

- Živela velika Srbija! Živela Jugoslavija! Vojnici, gađajte tačno - viknu Apis.

- Živela velika Srbija - Vulović će.

Malobabić ne reče ništa.

- Malobabić je na mestu ubijen, nije ni zinuo. Dimitrijević se omlitavio uz kolac, sa naslonjenom glavom na levu stranu rake, ali je mrdao. Vulović je kretao levom rukom. Naredih još jedan pluton za njih dvoje. Opet ne behu gotovi i treći put bi svršeno.... Pop im očita opelo. Lica su im ostala netaknuta. Svi su meci u grudi. Dimitrijević je bio obučen: letnja sura bluza, čakšire, čarape i čizme. Vulović u surom odelu sa žutim cipelama i kamašnama - napisa Stojković u svom poslednjem izveštaju.

A sudski potpukovnik Ljubomir Dabić, onaj što je čitao presudu, svoj izveštaj zaključi:

- Izvršenje je svršeno u 4.42 na tri-četiri kilometra jugozapadno od sela Kapudžilda i južno od puta Solun-Kapudžilda.

Pokri ih crna zemlja.

Posle bekstva Velimira Vemića I U OKOVIMA

Apis je tri dana bio u okovima, kao i ostali zatvorenici, posle bekstva Velimira Vemića, koji je ubrzo i uhvaćen u javnoj kući u Solunu. Josif Protić je to ovako opisao:

- On stoji pored stola, drži šolju kafe u ruci, a cigara mu u zubima. Prinose mu okove. Bled kao krpa. Prvi put ga vide uzbuđenog jer Apis prvi put muca od kada je obukao uniformu: „Zar i okove?! Pa to je strašno!“ Protić piše da se Apis skroz ojeo oko pazuha i da su mu se otvorile rane. A kad su skinuti okovi, Apis ga je častio kafom, koju je sam kuvao i poslužio cigaretom uz reči: „Deder, zafajfari je“.

(feljton „Apisov apsandžija“, Stevan Zec, Ekspres politika, 1994)

Navukao bes svih POTKUPLJIVAO ČUVARA STOJKOVIĆA ZA NOVINE

Apis se na sudu izlanuo da čita novine u zatvoru, na šta se predsednik suda, general Petar Mišić zgranuo, pa se digla ozbiljna frka jer su se bunili i zatvorenici zato što i oni ne čitaju novine. Josif Protić je napisao da je kasnije saznao da je Milan Stojković donosio novine za novac, koji mu je trebao zbog nabavljanja pića.

Zatvor APIS U KUPLERAJU

Pisalo se da je kuća na periferiji Soluna koja je pretvorena u zatvor za crnorukce svojevremeno bila kupleraj, mesto gde su razonodu nalazili i srpski oficiri.

O APISU

„Moja zaručnica je Srbija“

- Rođen 5. avgusta (po starom kalendaru), 18. avgusta (po novom) 1876, uoči Preobraženja, u Cetinjskoj ulici u Beogradu

- Rano ostao bez oca Todora (siromašni limar), o njemu brinula najstarija sestra Jelena i njen muž Živan Živanović (liberal, ministar i predsednik Narodne skupštine u vreme Obrenovića)

- Materijalne stvari ga nisu interesovale, nikada nije imao kuću, živeo je u jednoj od tri sobe, koliko ih je imala kuća Živanovića na Vračaru

- Nadimak Apis (bik) dobio još u školi jer je bio krupan i nametao se kao vođa ostaloj deci

- Glava - jedan od čestih Apisovih nadimaka, tako su ga nazivali i zatvorski nadzornici

- Osnovnu školu završio u Nišu, nižu gimnaziju u Beogradu

- 1893. upisao Vojnu akademiju

- 29. maja 1903. izvršen Majski prevrat

- 1911. osnovao Crnu ruku - Ujedinjenje ili smrt

- Bio prvi obaveštajac vojske, a u vreme Solunskog procesa pomoćnik načelnika štaba Treće armije

- Odlikovanja: ordeni „Petar Mrkonjić“, srpske krune I, II i III reda, Karađorđeve zvezde s mačevima I, II i III reda, „Miloš Obilić“, Belog orla I i II reda

- Krsna slava Mratindan

- Nije se ženio, govorio je da je njegova zaručnica Srbija i da će joj ostati veran do kraja života

- Dnevno pušio 60-70 cigareta

- Litre kafe i vode pio, vino nikad

- „Samo su kafa i duvan nepromenljivog kvaliteta!“, govorio je Apis

Humor u smrtnom času APIS: DAJTE MALO MORA, DEKORA

Ljubomir Dabić je svedočio da mu je Apis na gubilištu u šali rekao:

- Ama, zašto nam ne izabraste neko bolje mesto, negde na visini, odakle se vidi more - znaš, treba malo dekora.

Vulović: Da nemaš firciger?

Sudski potpukovnik Ljubomir Dabić pio je vodu tokom čitanja presude, pa mu i je Vulović zatražio čuturu.

- Imenjače, da nemaš kojim slučajem firciger (tuberkuloza)? - Vulović će kad nategnu iz čuture, na šta se Dabić nasmejao: - Dockan si se setio, majore.

Malobabić: Još ja njima da plaćam, ha-ha

Malobabić je, zapisao je Milan Stojković, pravio viceve, ali sasvim šapućući da ga je jedva čuo i samo zato što je bio baš blizu.

„-Kud u čivutski dan, baš 13. da nas streljaju - a kad u zoru ptice počeše da cvrkuću, reče: - Pevaće nam ptice ovde. Kad je čitano koliko naknade ima da plati, reče: - Oho, gle ti, još ja njima da plaćam. Ha-ha, Temeljko i Đorđe. Na preseku, gde... he-he.“

Za uspomenu tamničarima KARAĐORĐEVA ZVEZDA I MEDALJON ZA APSANDŽIJE

Apis je na papir Protiću „da mu ne bi ljudi rekli, da oproste na izrazu, da su strvoderi“ zapisao da njemu ostavlja Karađorđevu zvezdu, korbač i pero, a skinu mu i prsten s ruke, dok Stojkoviću daje oficirsku torbu u kojoj je bilo nekih stvari „da ga prezentira radi uspomene“, pa za njega iz novčanika izvadi krstić i mali medaljon, a ostavio mu je i tabakeru s cigaretama jer „tamo gore te sitnice slabo cene“.

Kurir.rs/Jelena S. Spasić Foto: Printscreen

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: