Masovne demonstracije 9. marta 1991. godine uzdrmale su režim Slobodana Miloševića i označile početak političkog procesa koji će dovesti do smene na vlasti 5. oktobra 2000. godine. Organizovao ih je i predvodio Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića, tada najjača opoziciona stranka, koja je zagovarala promenu sistema i pozivala se na demokratizaciju i nacionalnu obnovu države.
Povod za demonstracije bilo je nezadovoljstvo uređivačkom politikom Televizije Beograd (tada prvi put prozvana TV Bastiljom), koja je učestalo emitovala uvredljive komentare na račun opozicije.
„TV Bastilja mora pasti“
Direktan povod za poziv da „TV Bastilja mora pasti“ bio je državni komentar koji je pročitao urednik Slavko Budihna:
- Gotovo svi istupi čelnika SPO, uključujući i pismo Franji Tuđmanu, objavljeno ove sedmice u Vjesniku, samo su konačno razgolićavanje onoga što je potpuno jasno: da je na političkoj sceni Srbije desnica spremna, radi svojih interesa, da sarađuje i s krajnjom proustaškom i profašističkom Hrvatskom i svakom drugom ekstremnom desnicom, iako je to suprotno vitalnim i istorijskim interesima srpskog naroda.
Vuk Drašković je zatražio smenu tadašnjeg generalnog direktora RTS Dušana Mitevića i još četvorice urednika, a potom pozvao narod na ulice.
Demonstracije su bile zabranjene, a policija je blokirala prilaze Beogradu nastojeći da spreči dolazak pristalica opozicije iz unutrašnjosti. Uprkos tome, u centru Beograda okupilo se oko 100.000 građana.
Oko podneva, policija je dobila naređenje da razbije demonstracije, a opozicioni lideri sklonili su se u zgradu Narodnog pozorišta. Sa balkona ovog zdanja obraćali su se demonstrantima, dok je policija nastojala da masu rastera ogromnim količinama suzavca, vodenim topovima, gumenim mecima i policijom na konjima.
U jednom trenutku je Vuk Drašković s balkona Narodnog pozorišta komandovao juriš svojim pristalicama, koje su ušle u višečasovni sukob s policijom, čijim je kordonom na terenu komandovao Radovan Stojičić Badža.
Dve žrtve
Tuče između demonstranata i policije s Trga republike prenele su se na nekoliko ulica u centru Beograda. U ovim sukobima život su izgubile dve osobe, učesnik protesta Branimir Milinović (18) i policajac Nedeljko Kosović (54). Milinović je kod Londona pogođen iz vatrenog oružja kad je policija otvorila vatru ka grupi demonstranata, dok je Kosović stradao bežeći od demonstranata posle pada s visine od pet metara kod „Beograđanke“.
Centar grada bio je opustošen, a u sukobima demonstranata i policije je povređeno 114 osoba - 58 policajaca i 86 građana, a uhapšeno je 158 ljudi, među njima i lider SPO Vuk Drašković.
Uveče 9. marta 1991. godine, oko 20 sati, na osnovu odluke Predsedništva tadašnje SFRJ na ulice Beograda izašla je i vojska s tenkovima.
Hapšenje lidera SPO, koje se dogodilo kasno poslepodne, bilo je okidač za nemire koji su pokrenuti u Studentskom gradu na Novom Beogradu 10. marta, odakle je masa krenula put Terazija.
Na Brankovom mostu ih je suzavcem i pendrecima zaustavila policija, ali je akciju prekinula kad su studenti posedali na asfalt.
Studenti su se okupili na Terazijskom platou, gde su uz podršku građana, pored ostavki čelnika i urednika državne televizije, zatražili i ostavku ministra policije Radmila Bogdanovića, oslobađanje svih uhapšenih i omogućavanje rada B92 i Studija B.
Podnete ostavke
Protesti nekoliko hiljada studenata i građana nastavljeni su na Terazijama sve do 14. marta, kad su Drašković i svi uhapšeni oslobođeni, a direktora RTS Dušan Mitević i ministar unutrašnjih poslova Bogdanović podneli ostavke.
Protest 9. marta 1991. smatra se temeljom kasnijih demokratskih promena u Srbiji. Mnogi su saglasni u mišljenju da ne bi bilo ni demonstracija 1996. i 1997. godine, niti 5. oktobra 2000. godine da nije bilo 9. marta.
REŠEN SAM DA POGINEM POZIV DRAŠKOVIĆA KOMANDA S BALKONA NARODNOG POZORIŠTA
Vuk Drašković kroz masu se kretao opkoljen telohraniteljima, među kojima su bili i bosovi podzemlja Đorđe Božović Giška i Aleksandar Knežević Knele. Vođa SPO prvo je pokušao da se pomoću megafona masi obrati sa spomenika Knezu Mihailu, ali ga je huk mase sprečio u tome. U Narodno pozorište pustila ga je Vida Ognjenović, istaknuti član Demokratske stranke i naš potonji ambasador u Norveškoj.
Preko razglasa, Drašković je s balkona, često prekidan aplauzima, održao zapaljiv govor:
- Čestitam, junaci! Rekao sam, ima mesec dana, nisu verovali boljševici da ćemo danas, kod našeg čestitoga Kneza - a naročito za koji trenutak kad krenemo da uzmemo TV Bastilju - pokazati srpsko srce i srpsku izdržljivost. Nažalost, drugoga nam puta nema.
Predsednik Republike pred sobom ima dva tasa: na jednom su vaši životi, životi mnogih milicionera (jer čujem da su naši momci u okršajima zarobili automatsko oružje), na tom tasu su sloboda i čast Srbije, mir, a na drugom pet ostavki i jedan demanti. Neka predsednik Republike odluči šta će, ja sam odlučio: vodiću vas na Televiziju rešen da poginem!
Posle njega govorili su i drugi funkcioneri opozicije: Žarko Jokanović, Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić, Milan Paroški, Leon Koen, Milan Komnenić, Vojislav Koštunica... kao i ličnosti iz kulture Borislav Mihajlović Mihiz, Bora Đorđević i drugi.
Skup na Ušću KONTRAMITING SOCIJALISTA
Dan posle početka studentskog protesta na Terazijama, 11. marta, Miloševićev SPS na Ušću je organizovao kontramiting, s kog je funkcioner te stranke Dušan Matković pozvao okupljene penzionere da „krenu na Terazije da razjure sramotu Srbije“. Studenti su tokom mitinga nazivani „ustašama“ i „huliganima“.
SUTRA: ZLOČINAČKA NATO AGRESIJA NA SRBIJU
(Kurir.rs / Momčilo Petrović / Foto:Printskrin)
NE PROPUSTITE
