MILOŠEVIĆ OTERAN U ISTORIJU: Narod se na ulici izborio za poštovanje izbora

Na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. Slobodan Milošević, do tada predsednik SR Jugoslavije, izgubio je od kandidata Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislava Koštunice, ali je odbio da prizna poraz. To je pokrenulo lanac događaja koji su doveli do masovnih demonstracija širom zemlje, a sve je kulminiralo 5. oktobra.

Rudari „Kolubare”

Pošto je Milošević odbio da prizna Koštuničinu pobedu na izborima, počeo je generalni štrajk širom zemlje. Radnici su se odlučili za protest, a 29. septembra su i rudari „Kolubare” obustavili rad. Zemlja je stala, a uporno odbijanje Miloševića da se suoči s realnošću podiglo je narod tog 5. oktobra. Kolone automobila, autobusa i kamiona koje su dolazile za Beograd bile su nepregledne, a policijske blokade su probijane i buldožerima.

Nenad Čanak, predsednik LSV, stranke koja je bila deo DOS, kaže u razgovoru za Kurir da je tog dana bio u Novom Sadu. - Objašnjavao sam ljudima zašto smo sprečili bliski kontakt građana i kordona policije kod Petrovaradinskog mosta. U tom kordonu su bili neopremljeni učenici policijske škole i sasvim je sigurno da bi napad na njega dao zeleno svetlo za akciju policijskih specijalaca koji su se nalazili blizu mosta. Sprečavanjem kontakta građana s kordonom mladih policajaca sigurno je da smo sprečili sukobe i žrtve. U toku emisije sam dobio informacije o dešavanjima u Beogradu. Najviše sam se bojao krvoprolića. Da je neko iz policije pucao, građani bi odgovorili i došlo bi do građanskog rata - kaže Čanak.

Vojska odbila poslušnost

Iako su demonstranti bili u svim gradovima Srbije, sve oči su bile uprte u Beograd - oko 15 sati centar grada je bio pun, a okupljeni su pokušali da uđu u zgradu Savezne skupštine, gde se nalazio materijal za najavljeni drugi krug izbora. Policija je suzavcem pokušavala da rastera građane, ali je jedan deo ljudi uspeo da uđe u zgradu kroz prozor. Ubrzo su se i policajci koji su štitili zgradu povukli.

U popodnevnim satima demonstranti su upali u zgradu Skupštine, lomili i palili sve pred sobom, a istu sudbinu je doživeo i RTS. Jedna od najvažnijih stvari, koja je bitno odredila tok događaja, jeste odbijanje vojnih, a kasnije i policijskih jedinica da krenu na narod. - Milošević je vojsku već izvodio na ulice. Bilo je to 9. marta 1991, tako da se to od njega moglo očekivati. Razlika u odnosu na mart 1991. bila je ta što su ga u vojsci tada slušali, a 2000. ne - kaže Čanak.

Suočen s gnevom demonstranata i ćutanjem vojske, Milošević je priznao poraz, a građanima se te večeri sa terase Skupštine Beograda obratio tada novi predsednik države Vojislav Koštunica. Milošević je 6. oktobra i zvanično priznao poraz.

Na pitanje da li bi danas nešto uradio drugačije i šta, lider LSV je rekao: - Da sam tada imao snage, svakako bi i peti i šesti i sedmi i osmi i deveti oktobar izgledali drugačije. Srbija bi sigurno bila uspešnija i modernija. Nažalost, izostala je volja za dubinskim promenama sistema i posledice toga živimo i danas.

Zoran Živković o „mirnoj srpskoj revoluciji” Pobeda je izvojevana na izborima

Lider Nove Srbije Zoran Živković je pred petooktobarske promene 2000. bio gradonačelnik Niša i tog dana je upravo odatle krenuo s grupom pristalica ka Beogradu, gde se, kako kaže, dogodila „velika oktobarska mirna srpska revolucija”. - Peti oktobar nije samo jedna noć, jedan dan, to je bio ceo projekat koji je imao za cilj da se Srbija s ponora vrati u normalno stanje. Prvi korak je bio formiranje koalicije DOS i pobeda na izborima 24. septembra 2000. Ta pobeda je posledica ozbiljnog rada, kampanje, hrabrosti građana i onih koji su učestvovali na izborima protiv Miloševića. Peti oktobar ja zovem „dodatni radovi”, glavna stvar je urađena 24. septembra. I mi smo pobedili Miloševića na izborima, a ne na ulici. Ali pošto on nije hteo da prizna pobedu, morali smo da ga ubedimo tako što smo mu doveli nekoliko stotina hiljada ljudi pod prozor - priča Živković za Kurir.

Dodaje da nije bio plan da se upada u parlament. - Ipak, neki od prisutnih, isprovocirani suzavcem ili, bolje rečeno, bojnim otrovima koje su bacali na nas, izgubili su strpljenje, pa su ušli u Narodnu skupštinu. Naš posao je bio da ih nateramo da izađu i da ne prave štetu, jer je to pre svega narodni dom koji ne treba uništavati. Tokom večeri, jedan od većih problema je bio kako naći Vojislava Koštunicu, jer smo već oko pola četiri završili posao - policija i vojska su prešli na našu stranu, ušli smo i u RTS, počeli su govori na balkonu Skupštine grada, a on se tek tada pojavio. Rekao je da je bio u nekom podrumu na Dorćolu - priča Živković.

Tokom noći, dodaje on, imali su kontrolu nad stanjem u Beogradu i u čitavoj Srbiji.

S. SLAMNIG

Žrtve Jasmina poginula

U demonstracijama je poginula Jasmina Jovanović iz Miloševca (Velika Plana), koja je pala pod točkove kamiona. Momčilo Stakić iz Krupnja preminuo je od posledica srčanog udara. Na ulicama glavnog grada bilo je povređeno 65 ljudi.

Moja dužnost bila je da budem na protestima

Potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović bila je na ulicama tog 5. oktobra 2000. zajedno sa majkom.

Ratovi i kriza

- Period devedesetih, pa sve do 5. oktobra, bio je veoma težak - od ratova i laganja naroda da nema rata, a naši očevi i braća su bili u tim ratovima... Meni je brat od ujaka, s kojim sam bila veoma bliska, bio u Vukovaru. Vratio se živ, ali je sve to uticalo na njegovu budućnost, odustajanje od fakulteta... Tu su i užasne ekonomske sankcije - kaže za Kurir Mihajlovićeva i dodaje: - Početkom devedesetih živela sam s mamom na Novom

Beogradu, posle u centru. Sećam se nemanja struje... Posao je, navodi, našla odmah po završetku fakulteta. - Platu koju sam primala - nekoliko kovanica u markama. Benzin koji sam nabavljala na crno, bombardovanje, zatvaranje Srbije... Da, svom snagom sam se borila protiv režima Slobodana Miloševića. Na svim studentskim i drugim demonstracijama sam bila, jer to nije bila zemlja u kojoj sam želela da rodim dete. Kada je tog 5. oktobra zemlja ustala, znala je, kaže, da je to „taj” dan.

Solidarnost

- Tada sam već radila u „Elektroistoku”. Negde sam znala da je 5. oktobar taj dan. Išla sam sa mamom ispred Skupštine, suzavac je bio svuda, nismo mogle da dišemo. Sklanjale smo se ka Narodnog fronta. Moja mama je uvek bila uz mene. I isto tako se borila i bila na gotovo svim demonstracijama. Napala nas je policija, ali smo nekako pobegle. Ljudi su bili solidarni, čuvali smo se, ali ono što mi se urezalo u sećanje jesu snaga naroda i ogromna nada i ljubav prema životu i zemlji. To je bilo nezaustavljivo - kaže Mihajlovićeva i dodaje: - Milošević i taj režim nisu imali šanse. Želeli smo poštovanje naroda, jer zadatak državnika nije da vodi zemlju u rat, već da sačuva mir i stabilnost, da čuva teritorijalni integritet i učini sve za svoj narod. Milošević to nije bio.

Kurir / Katarina Blagović

Foto: Đorđe Kojadinović / afp / Profimedia