"Oj, Lazare! Čuješ li, Miloše? Ej, znani i neznani! Radoice! Radoice! Da vam kažem: uzalud ste ginuli! Sve je bio uzalud! Nije to više srpska zemlja! Nema više Srba gde ih je vazda bilo!"
Ovako bih da viknem sa spomenika na Gazimestanu, ali čemu patetični gestovi? Što je umrlo, mrtvo je za sva vremena. I ljudi, i države...
A opet, nije to bilo kakvo mesto, nego Kosovo polje.
" Ima cveća koje plače, ima studenaca koji izviru ispod ćivota, ima trave na kojoj narod vidi krv." Na ovu travu što je sa vrha spomenika gledam, mislio je Vojislav Ilić kad je opisivao Gazimestan.
Juče, uoči Vidovdana, ravnicu između Laba i Sitnice pritisli niski oblaci iz kojih sipi celodnevna sitna kiša. Ne vidi se, ali znam gda je Mitrovica, gde Obilić, Priština... gde Kruševac.
Ima li nekog ko govori srpski a da mu se na ovom mestu ne bi javile u uobrazilji vojske, silni oklopnici bez mane i straha? Prvo smo učili: "Momo, mahni mami!", a odmah zatim "Ko ne pođe u boj na Kosovo..."
Pokazujm prijateljima gde je Muratovo turbe: "Tu je Miloš ubio Murata i sam poginuo"; pa gde je bio Lazarev šator... a onda dokle se prostirala masa kad je Slobodan Milošević držao govor.
- Je li zaista bilo milion ljudi? - Jeste - kažem uvereno, svestan da podržavam sumnjivo predanje. Uostalom, ko je brojao? Ja sam u gužvi naišao na oca. - Šta radiš ovde? - Ovo se jednom događa...
Otac mi je bio s Kosova. Umro je, srce mu je puklo, u zimu 1999. kad smo već znali da će nas bombardovati. U mojoj prodici misli se da je umro zbog Kosova.
Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt...
Deca su ti na Sunčanom bregu
Kad smo kod smrti, opet... Dvadesetosmogodišnji policajac Radocica Ivanović te je zime, 1999.godine, tražio četvrtu po redu podstanarasku sobu od kako se oženio. Poslednjeg dana februara spremao se da tim poslom pođe u Gračanicu, kad mu je zazvonio pejdžer. Obukao je uniformu i otišao.
Rekonstrukcija događaja i onoga što je usledilo posle svodi se na sledeće: teroristi su otvorili iz zasede vatru na automobil MUP koji se kretao putem Glogovac - Srbica. Vozilo se našlo u jarku, a patrola je radio-vezom pozvala pomoć.
Pomoć je krenula, ali je ovog puta zaseda bila postavljena tri kilometra ispred vozila u jarku, a u izrešetanom vozilu MUP na licu mesta poginuli su policajci Milan Jovanović i Radoica Ivanović.
Tek treća grupa policajaca, posebna jedinica MUP-a, rasterala je napadače (petorica su likvidirana) i izvukla ranjene i mrtve kolege.
Udovi su se nekolko dana kasnije saplitali o kartonske kutije u kojima su bile Radojicine stvari.
- To čuvam za decu, kad porastu da imaju - objasnila je, izvinjavajući se zbog nereda.
Država joj je bila dodelila stan u Prištini, u naselju Sunčani breg.
Tih dana njen najmlađi sin uspentrao se nekako na stolicu, a onda pao.
- Znala sam da nešto mora da se desi. Zaova (Radoicina sestra) dođe jutros i kaže da je sanjala Cipija, i on je pitao "Gde su mi deca?", rekla mu je "Deca su ti na Sunčanom bregu..."
Nema više tamo Ivanovića.
Tiho nestajanje
Pre rata, u Prištini je živelo 40.000 Srba. Sada ih ima dvadesetak.
Prvu crkvu u Prištini Srbi su sazidali 1830. godine. Pošto nije smela da se izgledom izdvaja od okoline - to je bio sultanov uslov - nije imala kupolu, ni zvonik. Tek sredinom devedesetih godina prošlog veka, u Miloševićevo vreme, dozidali su Srbi kupolu i na nju istakli krst.
Kao što znamo, nije potrajala! U onom pogromu 2004. celo zdanje je spaljeno, pa je tek 2010. delimično obnovljena i opet osveštana.
Na hramovnu slavu, Svetog Nikolu, sa sve gostima iz beogradske Kancelarije za KiM, u njoj se skupi petnaestak duša...
Juče sam u njoj zatekao poznanika.
- Boga ti, a šta je sa ....? Umrla. - A ...? - I ona. Stara je bila. - Kako se zvaše onaj...?
Pre neku godinu upoznao sam trideset od četrdeset Srba što su ostali da žive u Prištini. Sad smo ih nabrojali dvadeset dvoje. Ni jedno dete, ni srednjoškolac srpske nacionalnosti, više ne žive u Prištini. Šta ih drži u tom gradu?
Smejemo se kad se setimo kako se na mene izvikao jedan stariji Prištevac kad sam ga pitao - pošto smo nabrojali na koje sve načine mu neki Albanci otežavaju život: od bacanja smeća na terasu do otvorenih psovki i pretnji - ... kako se naljutio na mene kad sam ga pitao zašto se ne preseli u Srbiju.
- A zašto da se selim?! Moj deda je ovde imao kuću, i otac... Ja sedemadeset godina živim u Prištini, i vi me pitate zašto ne odem? Ovo je moj grad!
Moj poznanik se naglo uozbiljuje kad mu predložim da ga fotografišem u centru grada. Poslednji put kad mu se fotografija pojavila uz tekst o preostalim Srbima u Prištini, neko mu je kroz prozor ubacio kamen umotan u list iz novina.
Na srpskom sam u Prištini razgovarao sa starijim Albancem koji u glavnij ulici - nekada Maršla Tita, pa posle Vidovdanska ili nešto slično, a sada Majke Tereze - prodaje knjige. Uz naslove o herojima poslednjeg rata, prevode biografija Klintona, Boba Dola i još nekih Amerikanaca, izložena su i stara izdanja knjiga na srpskom.
- Ko ih kupuje? - Bogami, niko, nego ako hoćeš ti...
U samom centru Prištine, tik uz Univerzitetsku biblioteku, propadaju zidovi nezavršenog Hrama Hrista Spasa, čiju je izgradnju započeo je 1990. godine patrijarh Pavle, kao tadašnji episkop raško-prizrenski.
Pre četii godine albanska pevačica Era Istrefi u njemu je, obnažena, snimila spot za jednu svoju pesmu.
Pre dve nedelje, Era Istrefi zajedno sa sa Vilom Smitom i Nikijem Džemom, pred Putinom je u Moskvi otpevala himnu Svetskog prvenstva u fudbalu. Zahvaljući ulasku Srpske liste u Haradinajevu vladu, utihunili su zahtevi Albanaca da se Hram sruši. Niko, međutim, ne pominje nastavak gradnje. Cigleni zidovi, crni od kiše, nemo stoje, a jedino oko njih u centru Prištine nije pokošena trava
Mrtvi i živi
Popodne, u jednom kafiću u Gračanici slušamo vesti: "Predsednik Srbije Aleksandar Vućić je danas u Kraljevu, gde je prisustvovao zajedničkoj vojnoj vežbi vojske i policije, rekao: Ničeg lepog nema oko Kosova što možemo da dobijemo i ponudimo narodu."
Dok je stroga spikerka čitala izveštaj, niko nije rekao ni reč. Tišinu je remetilo samo šištanje aparata za kafu... A napolju vreva. U Gračanici je juče bila gužva. Završavaju se Vidovdanske svečanosti, dele povelje i medalje beogradskim i novosadskim pesnicima koji su prethodnih godinu dana najviše srbovali, danas će patrijarh prvo služiti liturgiju u manastiru, a potom na Gazimestanu parastos kosovskim junacima.
Ispred spomenika na Gazimestanu već je postavljena bina, a oko nje traktor vuče kosilicu i grabi mokru travu.
Albanac, ni reč srpskog ne razume.
Juče popodne, uoči Vidovdana, dokle god je sa Gazimestana pogled sezao unaokolo, osim nas trojice iz "Kurira", došljaka iz Beograda, sve što je bilo srpsko, bilo je pod zemljom. Iznad zemlje bila je samo trava na kojoj sam video krv.
Ono što je umrlo, mrtvo je za sva vremena, a mrtvi ništa ne pitaju i ništa zameraju. Ni Lazar, ni MIloš, ni Radoica, ni moj otac...
Živi su oni koji imaju problem. Živi, ponekad, osećaju stid.
(Kurir.rs /Momčilo Petrović Foto: Vladimir Šporčić) .
