Miodrag Anđelković Daja, akademski slikar i istoričar umetnosti iz Niša, drugovao je sa blaženopočivšim patrijarhom Irinejom od 1975. godine.
Njih dvojica su istog dana stupili u službu, ubrzo su se upoznali i od tada imali na stotine zajedničkih projekata. Anđelković je kao čovek iz Zavoda za zaštitu spomenika bio usredsređen na obnovu crkava tako da je njihova saradnja bila neizbežna. Toliko je uživao patrijarhovo poverenje da je Anđelkoviću poverio obnovu izgorelog Sabornog hrama
- Patrijarh je bio izuzetno duhovit čovek. Naglašavam, mi se nismo zvali prijateljima, nego drugovima. To nam je nekako bilo uzvišenije, mada smo bili dobri prijatelji koji su se nebrojano puta raspravljali oko struke, ali niko tu nije bio zlopamtilo, jer su to bili zapravo vrlo korisni i konstruktivni razgovori. Od prvog dana poznanstva me je zvao Maksimin po rimskom imperatoru Maksiminu Daji - počinje priču hroničar Niša i juga Srbije.
Anđelković objašnjava po kojim stazama i bogazama su išli da bi našli neku staru crkvicu, ali i otkriva slabu patrijarhovu tačku.
- Voleo je dobro da pojede, ali nije mogao da odoli kad su pečurke na stolu. Pečurke su toliko za njega bile slaba tačka. Jednom smo išli da posetimo manastir u Miljkovcu i pored jedne staze dok smo šetali naiđemo na gomilu lepih belih pečuraka. On je stalno vrteo onaj njegov štap i onda je rekao: "Ovo moram da ponesem u Niš". Ubrali smo, bogami, jednu kesu tih pečuraka zajedno sa prijateljem Brankom Cincarevićem (sadašnji starešina Sabornog hrama). Po dolasku u grad Irinej je otišao da se presvuče, a Branko mi kaže: "Slušaj, ovo su muhare, ako probamo, do jutra smo gotovi, nego daj da skupimo pare i da mu nekako napravimo jelo od šampinjona". Tako je i bilo, skupili smo neku paru i on je otišao do prvog marketa i kupio šampinjone. Dok smo jeli Irinej onako gordo kaže: "Eto, vidite taj ukus, to je prava priroda". Branko i ja se pogledasmo i posle mu je neko od nas otkrio da bi od muhara bilo čudo - prepričava Anđelković.
Otkriva i odakle je specijalna rakija nošena u Patrijaršiju u Beogradu:
- Nikada nije bio bez rakije. Nije pio, ali čašica-dve je morala da se donese iz Lipovca, između Niša i Aleksinca. Tamo služi naš prijatelj Dionisije u manastiru i isključivo je to pio, a i to je nudio. U ormanu je imao nekakve viskije, čuda, ali rakija iz Lipovca je za njega bilo prvo piće.
Anđelković otkriva i kako je tada Irinej znao da se našali sa jednim ministrom.
- U Zavod je došla jedna nadobudna novinarka koja je htela da čuje nešto o Stevanu Sinđeliću. Naš dobar prijatelj fotograf Jovan Šurdilović je prvi naišao na nju i u šali joj onako rekao, uperivši prst na mene: "Evo vam gospođice prvog saradnika Stevana Sinđelića". Ona je to uredno zapisivala dok nismo prasnuli svi u smeh. To je čuo i Irinej. Na Čegru je potom bio neki ministar kome je rekao: "Evo naš Maksimin je bio direktni učesnik Boja na čegru rame uz rame sa Stevanom Sinđelićem". Ministar vidi da priča sa episkopom, a onda zbunjen sav reče: "Pa jeste, baš liče!" Nasmejasmo se - seća se Daja Anđelković.
NE PROPUSTITE
Prepričava i koliko polemika je vodio s njim, a Maksiminu jedno nije dopustio.
- Kad je izgoreo hram svi smo bili skrhani. To je bio snažan udarac za nas. I u toj raspravi, ja sam hteo da jedan deo nagorelih freski ostane, kako bi se znalo šta se dogodilo. Posle većanja i argumentovane rasprave ipak smo odlučili da sve bude ponovo oslikano - objašnjava ova živa enciklopedija Niša.
Anđelković se seća da se Irinej jednom našalio u manastiru u Grkinji pa je svima delio neke gramate, a onda je rekao: "Mom Maksiminu danas nema granata, sve dok se ne popravi".
- To je čula moja majka koja se grdno potresla zbog toga iako sam joj ja rekao da je to šala. Kad sam mu to ispričao, strašno mu je bilo krivo, pa je hteo da je zove telefonom, napiše pismo... Rekao sam, ma pusti, sve ću ja to da joj objasnim. Tako je to bilo - priča Daja za "Kurir".
(Kurir.rs/M.S.)
NE PROPUSTITE
