BANJA KOVILJAČA – Što očima vidi, ili zamisli, to rukama napravi. To važi za pedesetosmogodišnjeg Milana Milinkovića, poznatijeg kao Pidži, iz Banje Koviljače koji je stolar, ali poslednjih godina ‘’čuda’’ stvara od metalnog otpada.
Ono što je za druge samo ‘’staro gvožđe’’ za njega je dragoceni materijal od kojeg pravi neverovatne skulpture i delovima raznih mašina daje novi ‘’život’’ i svrhu ugrađujući ih u svoja dela.
Po zanimanju je stolar, kao što su bili i njegovi deda i otac, i taj posao radi po Evropi gde pravi brvnare, barake, vikendice, kao i razne upotrebne predmete od drveta, ukrasne lampe i slično. Pre desetak godina je boraveći u Minhenu video čoveka koji prave skulpture od metala i pomislio da bi mogao i on tako.
Pomislio i počeo da radi.
- Nema tog materijala koji ne može biti upotrebljen. Polomljena klješta, ključ, stara svećica, matice, zupčanik, ventil, šrafovi, pokidan lanac, sve završi u mojim skulpturama. Zbog njih sam naučio da varim sa CO2 aparatom, upotrebljavam i let lampu kao i brener da neke delove pre savijanja i oblikovanja zagrejem. Koristim uglavnom čelik, mesing, aluminjum, svaki otpad koji može da se zavari i zaletuje. Mnogo volim i vozim motore, kao i muziku, svirao sam ozbiljno bubnjeve gotovo tri decenije, pa su često moje skulpture motori, bubnjevi, svirači, gitare, ali i druge teme. Skulpture su visoke od dvadesetak do četrdesetak santimetara, pojedine imaju samo par elemenata, neke su složenije, zavisi od inspiracije, radim ih za sat, dva, a neke nešto duže. To me opušta i radim samo kada sam raspoložen, bez pritiska i žurbe. Čim osetim da se zamaram prestanem sa njima i pređen na nešto drugo – objašnjava Pidži dok pokazuje deo svojih majstorija.
Materijala ima na sve strane, nabavlja ga od kolega kojima pukne alat, majstora kojima ne treba neki motor, dešavalo se i da na buvljaku kupi po deset, dvadeset kilograma alata od čega pola bude ispravno, a pola koristi kao materijal za skulpture. Sve te delove treba oprati, očistiti od ulja i masti, ali to mu nije problem jer to radi ‘’iz ljubavi’’. U njegovim rukama klješta postaju majka i dete u šetnji, stare svećice plešu, ili postaju biciklisti, ključevi su muzičari, matice deo kompleta bubnjeva, kuglageri točkovi motora čopera, nema kraja njegovim idejama, kako kaže, jedini ograničavajući faktor je vreme.
Prosto ne može da stigne da svojih ‘’milion ideja’’ pretvori u skulpture.
- Ovo me opušta, uživam dok ih pravim. Prijatelji mi kažu da treba da napravim izložbu, sviđa im se šta radim, pa ko zna, možda nekada i predstavim svoje radove. Veliku većinu sam poklonio. Nema mi većeg zadovoljstva nego kada se neko iskreno oduševi moji radom, oči mu zasijaju kad mu poklonim skulpturu. Drvo je moja osnovna struka pa pravim jedrenjake, razne lampe, dekorativne kutije, a pošto se bavim i pčelarstvom radim i košnice. Kad nešto radim za svoju dušu to je posle redovnog posla, pustim Dženis Džoplin, uživam, a u glavi već imam viziju šta želim da napravim, kako to tačno treba da izgleda i tako nastaju i ove metalne skulpture – priča čovek koji stvara bukvalno od materijala koji, pre nego što ga on ne uzme i ne pretvori u lepotu, nema neku upotrebnu vrednost.
Tako je stolar, pravi majstor za drvo, postao tvorac neobičnih, kreativnih metalnih skulptura nastalih od odbačenih stvari koji su većini samo običan otpad, a Pidžiju nepresušni izvor za njegovu umetnost.
Kurir.rs / T.Ilić
NE PROPUSTITE
