Lozničanin Luka Krstić Krle, učenik završne godine Srednje ekonomske škole, visinom više podseća na košarkaša, ili odbojkaša, nego na momka spretnog sa kosačicom, motornom testerom, ili sekirom u rukama. Ne samo da to jeste, već on kad završi školske obaveze tokom sedmice kao i vikednom, ide da kosi travu, šiša živu ogradu, orezuje voće ili seče drva. Ne zna za dangubu i dosadu, uvek nešto radi i kaže da je neverovatno lep osećaj kad sam zaradiš svoj dinar.
Počeo je da kosi po komšiluku pre neke dve godine i ljudima je bilo neobično da neko sa šesnaest leta najpre hoće da radi, a bilo je i sumnjičavih pogleda i pitanja zna li on to uopšte.
- Ne mogu da sedim besposlen. Neko možda može, ali mene nerad pojede. Prvo sam sakupljao novac radeći na utovaru kupine i maline da kupim kosačicu. Tada sam imao i očev trimer i tako sam počeo. Bilo je neobično kada sam krenuo da kosim po komšiluku, a posle se to proširilo jer su ljudi bili zadovoljni urađenim pa su me preporučivali drugima. Sada imam po nekoliko košenja dnevno, a radim posle škole i vikendom. Osim košenja orezujem voćke, sečem drva, šta kome treba. Meni je važno da ima posla, da ga uradim dobro i da ljudi budu zadovoljni. Najbolja reklama je ona od usta do usta i za sada je sve kako treba – priča Luka koji je sam odlučio da radi i nije mu teško da drži motornu testeru, ili gura kosačicu.
Nije to morao, ali kad je već tako rešio njegovi roditelji, Slavica i Željko, podržali su ga u tome uz savet da se čuva i radi pošteno. Luka je deo zarađenog novca ulagao u opremu i sada, kako kaže, ima sve što mu treba.
- Ako odem kod nekoga ko je bolestan, ili samohrane majke neću da naplatim, međutim oni često baš insistiraju da plate, neće da kosim, ili cepam drva besplatno, dok penzionerima dam popust, ili se dogovorimo da daju koliko mogu. Ljudima treba pomoći i nije sve u novcu –priča srednjoškolac koji je najmlađi član Dobrovoljnog vatrogasnog društva (DVD) ‘’Loznica’’, a velika želja mu je da postane pripadnik lozničke vatrogasno-spasilačke jedinice.
- Želim da budem vatrogasac-spasilac i čim bude prilike konkurisaću. U posetu vatrogasnoj stanici često nas je vodila vaspitačica dok sam bio u obdaništu i od šeste godine traje ta ljubav. Oko godinu i po dana član sam lozničkog DVD, a učestvovao sam u akciji kada je prošle godine u našoj bolnici bio poplavljen Urgentni centar. Želim da budem vatrogasac jer je to častan posao, odgovoran i volim da pomažem ljudima – kaže ozbiljno Luka.
Položio je skoro vozački ispit, te troškove su na ravne časti platili on i roditelji, a sada radi za kupovinu automobila.
- Mnogo je lep osećaj kad sam zaradiš novac. Jeste lakše da te finansiraju roditelji, ali jednom se moraš osamostaliti, ne možeš ceo život čekati da ti mama i tata kupe telefon, patike ili nešto drugo. Ima raznih komentara na moj način razmišljanja, da sam mlad da radim, da je to teško, do onih koji to hvale. Misli se da je mladima samo do zabave, provoda, da beže od obaveza, ali živim kao i moji vršnjaci, izlazim, samo što hoću i da radim. Danas nije lako zaraditi, ali čovek treba da se bori za ono što želi, da živi i radi u skladu sa svojim stavovima – smatra on.
Kaže da poštuje nedelju i toga dana ako ne mora i ne radi, ali slobodno vreme koristi da opremu pripremi za novi posao. Uglavnom, kod njega nema praznog hoda, uvek se nečim zanima i zna šta hoće. Još da obuče uniformu vatrogasca i biće mu puno srce.
Kurir.rs/T.Ilić
NE PROPUSTITE
