Ništa mi se nije desilo! Ništa ružno. Nisam poginuo, nisam ništa slomio, nisam se ugruvao, isekao ili ne znam šta, a prešao sam sedam hiljada kilometara. Tačnije: 7.015,7 za dve nedelje.
E, tek kad sam se vratio s puta kroz 11 država i kroz čak 27 gradova (možda sam se i zabrojao, al’ recimo da sam u toliko gradova pio, jeo i spavao), udario me čovek „audijem“ u Beogradu. Jbg... telefonirao dok je vozio i tako me ugrozio! Obalio me kao drvo, malo mi razdrndao motor i povredio sam petu. I šta da mu radim? U Evropi niko i nigde ne telefonira za volanom. Tačka. Malo vaspitanje, malo više kamere koje ti na kućnu adresu pošalju kaznu, i to je to. I, zapravo, to je jedino strašno ružno što mi se desilo na Putu. Veliko P je namerno, jer ovo je za mene zaista bio Veliki Put.
A počeo je iz Borče, tu mi je polazna tačka već nekoliko godina.
SLOVENIJA
Dakle, seo sam na „jamahu fejzer S2 600“ u nedelju 4. juna. Za taj dan i to jutro znao sam još u februaru ove godine; rekao sam: krećem tad, pa makar i sekire padale. Ispostavilo se da su drugi dan i padale, al’ evo me, živ sam se vratio. Što je dobro. Ali o tome ću kad dođe taj dan, sad ću ka Logarskoj dolini, Slovenija.
Logarska dolina je jedno prelepo mesto. Naročito kad vidiš slike na internetu, pa se oduševiš, pa kažeš: e ovde ću da odem! A onda kad dođeš, vidiš da to baš i nije kao na slikama. Još je lepše, al’ kako ja to da opišem?! Lepše je, eto!
Taj prvi dan sam vozio 644 kilometra. Dosadno je kroz Hrvatsku, kroz Slavoniju; sve onaj ravni auto-put, nigde krivine, nigde ljudi, nigde ničega. Al’ tu dosadu kad savladaš, onda si car. Pitaju me ljudi: kako, kaže, možeš da voziš šeststo kilometara dnevno? Zar ti nije mnogo? Nije, navikao sam.
Elem, samo što sam raspakovao kofere i malo rasteretio motor i sebe, ljuljnuo je takav letnji pljusak da smo i gazda hotela i gazdarica i ćerka konstatovali da baš imam sreće. E, imam je baš, jer sam pre nego što sam došao u Logarsku svratio do Ptuja na sladoled i kako je grunula kiša, tako sam i ja grunuo u WC jer - ovo nikako da zapamtim! - ja ne smem da jedem mlečni sladoled. Sreća je, dakle, što sam stigao na vreme.
ITALIJA
Sutradan krenem za - Veronu. Vlasnici hotela mi požele srećan put, gazda je inače opčinjen ljudima iz Srbije i redovno, svake godine, dolazi kod nas i kaže da bolje ljude od Srba nije upoznao, i kaže mi: zar nije mnogo to do Verone, ima više od četiristo kilometara. Reko’, to četiristo mi je sitnica.
Sednem i krenem! Malo kroz Austriju, pa u Italiju, pa bez muke stignem u Veronu. Reko’ aj’ i ja da vidim taj balkon, tog Romea, tu Juliju, tog Šekspira (kojeg nikad razumeo nisam) i sve te silne ljude kojima je cilj da pipnu Juliju za dojku. Da je pomaze. Ja je mazio nisam, samo sam se slikao. Kad putuješ sam (najbolje se putuje kad putuješ sam, Brejersi), onda moraš sam i da se slikaš. To je taj selfi. I onda ja te selfije - pravo na Tviter.
Video sam, znači, legendarni balkon, otišao na kafu, blejao malo po toj Veroni (tu je i Piksiju bio prvi inostrani klub) i krenem za La Speciju.
La Specija je jedno... Čekaj, polako! Pre nego što sam stigao do te La Specije, uhvatila me je najveća oluja u najnovijoj istoriji mog čovečanstva (ovo je citat još jednog fudbalera; nije Piksi no je Ðani Ćurčić)!
E, negde kod Modene stanem na pumpu da natočim u sebe kafu, a u motor najskuplji benzin u Evropi (U Italiji su benzin i putarina bezobrazno skupi i u Italiju više nikad neću!) i tog momenta krene takva oluja da... Ma, šta da pričam - kida granje, odvaljuje limene reklame, struja na pumpi nestaje svaki čas, lete krovovi, automobili staju, ne mogu da idu, sakrio sam se pod neku strehu i bio mokar kao da sam se onako sve sa motorom kupao u bazenu i posle jedno tri sata to malo utihne (onaj pumpadžija zamalo nije bio pobego i ostavio pumpu kome god) i ja kao krenem. Kroz kišu. Mokar do gaća, ali znam da će, kad bude sinulo sunce, sve to na meni da se osuši. Kao i svaki put kad krenem na put a rokne kiša. Ali to ti je tako kad ideš motorom, nije sve idealno.
Skoro suv stignem u tu La Speciju. Uveče. Tu sam otišao jer je tamo najjeftiniji hotel u okolini. A kad si na motoru, onda ti je sto kilometara u krug bliža okolina. E, odatle sam mogao i u Manarolu i u Ðenovu i gde god sam zamislio.
A zamislio sam da sutradan krenem za Ðenovu, ali ne auto-putem nego nekim lokalnim, pa da kao malo razgledam okolinu. Ima šta da se vidi, nije da nema: malo kroz planine, malo kroz krivine, malo kroz tunele, malo bude deset stepeni, pa malo kasnije, uz more, trideset, pa bude magla ne vidiš više od pet metara, pa te udari sunce u glavu, misliš sad će srčka da te strefi, pa... pa vidiš plažu! Aj na kupanje! Aj i na kafu od četiri evra, jednom se ovako putuje kroz Italiju.
A i jednom se u danu vozi 761 kilometar. Toliko sam dan ranije, od Logarske doline do La Specije, vozio i ništa mi nije bilo (osim one olujetine, ali se nisam umorio).
Sve u svemu, iskobeljam se iz tog krivudavog puta do Ðenove (krenuo sam da vidim kuću onog radoznalog Kolumba) i konačno - pre-u-mo-ran! - stignem. Eno ga parking za motore! Vaaaau! Samo da stanem i da se odmorim, ne mogu više. E, ali gde da parkiram kad ni za motore nema mesta?! Jedno dve hiljade komada načičkano jedno do drugog. Gde?! Nađem nekako neko mesto (malo na put, al’ ja stvarno ne mogu više!) i stanem pored neke velike „honde“.
Stanem i ustanem s motora. Al’ ne lezi, vraže! Kako sam ustao s motora, tako on pade, pa na onu „hondu“, pa ona „honda“ na neki skuter, pa taj skuter na drugi, pa taj drugi na treći, pa taj treći... Da ne dužim, poobaram kao domine jedno sedam komada! Au, čoveče! Nisam spustio nožicu, to se dešava i iskusnijim motoristima od mene - trenutak dekoncentracije, i on roknuo sa svih svojih dvesta kila na ostale kolege motore. I ništa, podignem svih osam motora, lepo ih vratim na svoje mesto, a na mom, vidim, slomio se levi retrovizor. Pazi, bez desnog još i nekako možeš da voziš, ali bez levog je... opasno. Nije prijatno, ne vidiš ko ti ide iza i teško je da tako pretičeš.
Tu toliko popizdim, što se kaže, da jedva nađem neki normalan restoran. I tu platim više od deset evra šačicu onih makarona što ih ja ovde kupim za pedeset dinara pola kile i joooooš više popizdim! Plan je bio da ispred Kolumbove kuće izgovorim onu čuvenu „bem te radoznalog“, da jedem, pijem i nastavim ka Šamoniju. E, ali. Morao sam da na pumpi kupim izolir-traku da njome kako-tako zalepim retrovizor, morao sam Italijanu na pumpi da objašnjavam na engleskom i srpskom i rukama i očima da mi treba - teeeeeejp! Tejp, traka, izolir, čoveče! Kako, bre, ne razumeš, majku mu! Aaaaa, vikne on i na italijanskom mi reče nešto i sporazumesmo se nekako za dva evra. Onaj Grunf ne bi bolje napravio retrovizor! Zalepio sam ga, ne pitaj!
FRANCUSKA
S tim i takvim retrovizorom krenem ka Francuskim Alpima, ka čuvenom Šamoniju i kroz čuveni tunel kroz Monblan. To mi nije žao što sam platio skoro trideset evra, jer to sam i želeo: da prođem kroz tunel.
To tamo je jedan prelep put i prelep je prizor i j...š retrovizor i - milina jedna koliko je taj tamo put lep! Eto. Uživao sam.
Uživao sam sve dok na nekoj nizbrdici nisam stisnuo zadnju kočnicu. To je tamo toliko strmo da moraš da kočiš i prednjom i zadnjom i motorom (mašinom). Ja stisnuo, a ono - neće! Ne radi! Bilo je blizu trideset stepeni, al’ ja sam se smrzo! Pitaju me ljudi često, je l’ se plašiš tako kad voziš kroz grad il’ negde gde je gužva i to? Naravno da se plašim. A onda me pitaju: pa što voziš? Pa zato što volim. A to na Alpima sam se, priznajem, uplašio.
Da skratim priču (ovu vožnju): nekako se dočepam hotela u Šamoniju, vozio sam kao po jajima, nakačim se na internet i nađem servis na 40 kilometara i odem sutradan u neki prelep grad, valjda se Salančes zove, nemam tačno pojma, nisam turistički vodič, a i niko me ne vodi, niko mi ništa ne objašnjava, niko sa mnom ne priča.
Govore na francuskom, ja mlatim rukama i nekako se sporazumeh s majstorom da ja lepo idem na kafu, a on će za to vreme da mi popravi kočnicu. Koštala me ta popravka skoro pedeset evra, al’ bolje i to nego da negde, daleko bilo, zveknem.
Pošto mi je to u prelepim predelima oko Šamonija malo preselo (nije mi što je bilo sedam stepeni nego je malo nelagodan osećaj kad ti se hiljadama kilometara od kuće desi peh), krenem, po planu, niz planine - a preko Grenobla - ka Azurnoj obali. Plan je bio da odem u Solei Pon (e, to nikako nisam uspeo da izgovorim i valjda se ovako kaže!). Tu naiđem na Najljubaznije Vlasnike Hotela otkad idem u hotele. Gazdarica mi pomogne da unesem stvari u sobu, a motor mi kaže da parkiram u njihovu privatnu garažu.
Onda me odvede kod muža, on stariji gospodin, a bajker, vozi neki veliki BMW, posadi me pored sebe i sve mi lepo objasni pomoću Gugl mapa gde da idem, gde da pijem, gde da jedem, gde da se kupam, gde da... Uglavnom, dva Preljubazna Stvorenja. Zahvaljujući njima u Mentonu sam ručao i kupao se, u Monaku blejao po onim čuvenim bogatim ulicama, u Frežusu sam jeo palačinke (ili je to bilo u Antibeu?), a u Nicu nisam išao. Tamo je velika gužva, veliki je grad i bilo je budalaština s terorizmom i bolje vam je da obiđete ova mala mesta. Tako mi je rekao. E, jedino nisam stigao da vidim tu neku njihovu Malu Veneciju i Sen Trope. Ali i ovo mi je u dva dana bilo taman.
ŠPANIJA
Na put ka Španiji krenuo sam kud i svi motoristi ovog kontinenta kad iz Francuske hoće u Španiju. Ne možeš da zamisliš koliko je to motora na tom putu! Ne možeš! To sve ide u kolonama i grupama po deset, dvadeset, pedeset! I ja sam...
Tih petsto i kusur kilometara sam prevalio ko od šale. I samo sam mahao desnom nogom kad preteknem neke motoriste i levom rukom kad neko pretekne mene. Kod vozača motora je običaj da se, kad se sretnu ili mimoiđu, pozdravljaju desnom nogom ili levom rukom. Kao da se svi znamo. A ne znamo se, nemamo pojma koji smo, samo znamo da nam je lepo.
E, jedino nije bilo lepo kad me je negde kod Monpeljea udario vrabac il’ tako nešto. Glavom u glavu! Sreća pa sam imao kacigu, inače ne bih ovo sad pisao. Puče ko grom da me udari, ali imam iskustva u tim situacijama, a i dobru kacigu, pa sam živ. Vrabac sumnjam da jeste.
U Ljoret de Maru sam bio dva dana. Dva dana se motor odmarao od vožnje, a ja sam se odmarao i od njega i od vožnje. Obojici je to bilo dobrodošlo. E, samo smo jedno veče otišli do Barselone, da popijemo piće, čisto da overimo i taj grad. Sve ostalo bilo je sunce i plaža. Za mene koji ne volim more - dva dana taman.
ANDORA
Najrizičniji deo Puta bio je put ka Andori. Dvaput mi je pala koncentracija i jednom se zbog toga zamalo nisam prosuo niz Pirineje. Prekrivudav put, često mokar, hladan... baaaaš moraš da budeš pažljiv. Al’ valjda bi me neko spasao da sam tresnuo, tamo je toliko motorista da možda ne bih ni stigao da padnem.
Pa sam nekako stigao u Andora la Velju. To im je glavni grad. I u tom je gradu sve - fri-šop. Cigarete, čokolade, piće - džabe. Bila je nedelja, osmi dan puta; krenuo sam sa 33 C iz Ljoreta, prošao kroz 13 C na Pirinejima i došao na 34 u Andora la Velju. Čitava ta promena temperature desila se u pola sata! Malo sam bio pobrljavio od svega toga, pa nije ni čudo da zamalo nisam pao kad sam se spuštao ka Francuskoj. Jedino mi je žao što nisam kupio magnetić za frižider, bila je nedelja, policajka nije znala da mi objasni gde to da kupim, ja nisam znao da je pitam, moje mahanje rukama i objašnjavanje kako izgleda moj frižider i kako se stavlja magnet na frižider nije pomoglo ič i onda... šta ću - sedi na motor i vozi dalje. Ionako više nema mesta na frižideru.
NAZAD U FRANCUSKU
Francuska je ogromna zemlja. Iz Andore sam izašao brzo (jer ona je mala) i krenuo ka sledećoj tački - ka Limožu. Tamo je trener najvećeg košarkaškog kluba u gradu bio čovek kome je najdraža knjiga isto koja i meni, pa sam hteo da ga vidim, poslao sam mu poruku, ali mi nije odgovorio. Knjiga se zove „Sahranite mi srce kraj Ranjenog Kolena“, ako već hoćete da znate. Ako nećete, nema veze.
Ispred hotela u Limožu sretnem neke Litvance, kamiondžije. Malo na ruskom, malo na srpskom, malo na engleskom i staroslovenskom i oni mi pomognu da uđem u hotel, pošto u hotelu nema osoblja, samo neki automati i šifre i neke cake... da nije bilo njih, mislim da bih spavao ispred ulaza. Al’ dobro, hvala im. To što sam ja čuo za Sabonisa, a oni nisu za Divca (a Divac i Sabonis ortaci), pa me gledali belo („Šta li ovaj priča?“), to nema veze. Mi u Srbiji sve znamo! I u sve i svašta smo upućeni. Kod nas svakom na ulici možeš da kažeš: „Gde si, komšija?“, na primer, da prozboriš koju, a u Francuskoj... no. Tamo je, koliko sam video, mnogo toga dehumanizovano. Na mnogo pumpi nema ljudi nego aparat. Pa kucaš kol’ko oćeš goriva. Na naplatnim rampama nema ljudi, pa ubacuješ karticu i ono te pusti. U hotel ako dođeš kasno (a ja sam dolazio kasno jer ceo dan vozim), isto pričaš s aparatom. Možeš i da ga psuješ dok ne provališ kako radi, on ništa neće da ti kaže, samo traži pare.
Osam dana nisam čuo srpski, a onda je došao i taj dan! Pariz! Krenuo sam kod Drugara iz detinjstva, koji se u Parizu snašao kao niko njegov i niko moj! Volim kad se ljudi svojim poštenim radom snađu u životu i kad ne kukaju. A Iva, za ta tri dana koliko smo proveli zajedno, nijednom nije zakukao. „Šta ima da kukam, okej mi je.“
Kaže Iva, idemo na večeru, da vidiš Pariz noću. Ja reko’ idemo metroom, kad on: ma kakvi, Tanja i ja na motor, ti iza. Tanja mu je devojka. I krenemo. I vozimo... I vozimo... I... i u jednom trenutku skrenemo nalevo i ja vidim - Trijumfalna kapija u daljini! Au, čoveče! Pa mi smo... pa ja sam... na Jelisejskim poljima! Ovako Igo, ovako Balzak, ovako ja! Pa kad sam počeo da urlam kroz kacigu: „Ooooo, Šanzelizeeeee! Ooooo, Šaaaanzeeeliiizeeeee!“ Negde na nekom semaforu Tanja me pita: „Pa ti pevaš?!“ Ja je pogledam, oči mi cakle, i kažem joj: „Ooooo, Šaaanzeeelizeee!“ Gledaju me ljudi iz kola, čuju da se derem, a ja se okrenem ka njima i veselo im viknem: „Ooooo, Šanzelizeeee!“ Oni se smeju, nemaju pojma odakle sam, al’ vide da sam veseo!
Kaže Iva, nije ti daleko Normandija, mi idemo često, lepo je. Pa ako te ne mrzi... Čuj, dvesta kilometara da me mrzi! I taj jedan dan on ode na posao, a ja na motor, pa u Dijep. To mi se učinilo lepo, taj Dijep. Tu su se, kažu, saveznici prvo iskrcali, pa onda nastavili dalje na Nemce.
Odem do Dijepa, pa onda opalim kroz neka prelepa mestašca uz obalu, a ono sve one stenčuge što strmo propadaju u Atlantik. Kad sam se vratio s puta, pokazujem ortaku fotke, a on mi kaže: „Znam ovo, igrao sam tu igricu. Čoveče, sve isto ko u igrici!“ E, takva je to tamo obala, i priroda, i sve. Kao u igrici. Plaže su kamene i malo ko legne da se sunča, al’ ja nisam išao da se sunčam nego da okvasim noge u Atlantiku, pošto je i Lamanš deo Atlantika. Ako i nije, nema veze, ja sam bio tamo! I tamo i u još dva gradića pored tog Dijepa.
Vratim se u Pariz uveče kasno, a Iva me čeka s novim levim retrovizorom! Koji je on car! Pošto retrovizor, Ivo? Kaže, platićeš pljeskavicu kad dođem u Srbiju. I da se ne bismo svađali, ja kažem, okej, namestimo to kako treba i ja ujutro krenem dalje.
NEMAČKA
Pariz-Karlsrue, to ti je petsto i kusur kilometara. Znači, laganica. E, ali da bih malo produžio put, rešim da svratim u Domremi la Pisel. To nisam imao pojma šta je, ali sam čitao nešto o Jovanki Orleanki i video da je rođena tu i video da mi je to usput i onda reko’ ajd da svratim. I svratim i oduševim se kako su od jednog sela gde nema ni sto stanovnika napravili turističku atrakciju i svraćaju ljudi sa svih strana sveta, pa čak i ja jedan/jadan iz Srbije, koji se jeeeedva s nekim meštanima sporazumeo kako se zove Jovanka Orleanka - Žan d Ark, ako sam ih dobro razumeo, nisam išao da guglam.
U Karlsrue stignem po mraku. Kako sam stao pred hotel, tako je kiša počela. I to ne neka slaba nego... Ludilo. Ima već, mislim, pet godina kako vozim kojekude i kad god sam išao kroz Nemačku, hvatala me takva kiša da mi nije jasno kako neku upalu pluća il’ tako nešto nisam pokupio usput!
Sutradan, okupan i suv, odem na kafu i na kolače (neki se radnici bune po ulicama, neke demonstracije; novogodišnja rasveta im visi okačena a sredina je leta, sve neki mlad svet po tom Karlsrueu...), e, ali ne znam nemački. A i engleski mi nije neki... Pokažem konobarici da bih onakav kolač kao onaj čovek što je uzeo, al’ ona me ne razume. Ja opet na engleskom nešto, al’ ne ide... Odmahnem rukom i kažem: „E, jebiga...“ Kaže ona: „Ajde ti odluči šta ćeš, pa ću ja da dođem.“ Tim rečima. Reko’, znači, razumemo se?! Odakle si? Iz Slavonije. E, reko’, daj mi onakav jedan kolač i veliku kafu i eto, snašo sam se i na nemačkom! Dala mi i vaj-faj, pa sam izračunao da mi do Beča treba jedno sedamsto kilometara, ali sam pre toga hteo da svratim do Regenzburga; to je jedno trista pedeset km, to mi je začas.
Kad sam bio peti-šesti osnovne, a ima tome skoro četrdeset godina, rekao sam da ću jednom otići u taj Regenzburg jer sam na geografiji naučio da je Dunav odatle plovan. I dobio sam bio peticu jer sam to znao i reko’ aj’ kad mi je usput da i to vidim. Kod Pančevačkog mosta Dunav je ogroman, kod Golupca tek, a kod tog Regenzburga... ko Tisa leti. Nekako malečak. Ko bi reko da će već kod Beča da se pretvori u onoliku silu.
U poređenju sa mnom, Dunavu je lako: on teče i ne trebaju mu pare za benzin, za putarinu, za hotel, a ja bez toga ne mogu. Ni motor ni ja. Kad bi moglo da se putuje bez para, putovao bih više od Dunava. E, ali!
***
Pošto je to tako kako je, krenem ka Beču, gde ne moram da plaćam hotel i hranu. Imam brata tamo, rođen u Požarevcu, živi u Beču, klasika. Zapravo, skoro uvek kad se vraćam kući iz Evrope, svratim do njega i snajke i dece, jedem, prespavam, ne platim, pozdravim se i eto. Od Beča do Beograda sam vozio već više puta, ko da sam gastarbajter, pa s tog puta i nemam neke utiske.
Sve ostale utiske odmah sam odjurio da ispričam Laletu. Lale živi u Zrenjaninu, pa sam mu na Horgošu napisao: „Stavljaj kafu, eto me pre šest!“ Lale isto vozi motor, ali ove godine nije mogao sa mnom. Al’ kad je video slike, reko mi je: „Ko ja da sam bio!“
Biće prilike, još ćemo mi da poživimo, pa ćemo da se vozimo dokle nas točkovi nose! E, jedino ako me ne ubije neka budala ovde u Srbiji, jedino tako neću moći. Sve ostalo ću moći. Jer - evo još samo ovo da kažem! - prošle godine sam vozio kroz 14 država i prešao četiri i po hiljade kilometara sa slomljenim rebrom. I, šta? Ništa! Ništa mi se nije desilo!
Branislav Bjelica
