Komemoracija povodom smrti književnika Dejana Tiaga Stankovića održana je danas u Jugoslovenskoj kinoteci u Uzun Mirkovoj 1.
Komemoracija je otvorena citatom iz njegovog romana "Estoril". Nakon čega je pročitana njegova biografija.
Od kad se saznalo da nas je napustio otvoren je talas tuge i to govori o tome koliko snažan pečat je ostavio. Velika tuga ostaje za njegove roditelje i decu, a mnogi od njih došli su iz Lisabona danas.
Hristina Popović je plakala sve vreme.
- Sad bi mi Tiago rekao da budem kratak i da pričam na srpskom jer ljudi ne razumeju hrvatski, tako sam našao srpski prevod neke knjige. Zabluda je da kad trenutak promene. Hvala ti Tiago na svemu, više mi niko neće "kuc kucc ko je? Peđa. A Peđa liči na budalu... - rekao je pisac Predrag Ličina.
Prisutnima se obratio i dramski pisac Dušan Kovačević.
- Dejana sam upoznao u Lisabonu 2006. godine. Jednog dana je u našu ambasadu došao mlad i nasmejan čovek, da mi kaže da je upravo preveo moju dramu na šortugalski, koja će se igrati u pozorištu. Rekao mi je da mu je velika žrlja da prevede Andrića na portugalski. Jednog vikenda sam sa suprugom otišao u posetu Dejanu. Bili smo gosti njegove porodice. Dejan je znao kad negde sednemo da priča engleski, portugalski i srpski. Bio je satkan od energije i šarma. Sve je pričao brzo. Na jednom prijemu mi je pričao o tajna jedne kockarnice koju je pretočio u roman Estoril, koji sam kasnije predložio za nagradu Branko Ćopić.
Poslednji put smo se u prolazu sreli na Dorćolu, pozdravio sam ga iz kola uz dogovor da se vidimo u pozorištu. Nisam znao da je to zauvek. Njegov odlazak podsetio me na prerani odlazak mojih prijatelja Gordane Kosanović, Gage Rosić. Da li je to ta velika želja i izuzetni dar da se bude bolji i onaj čuveni let. Napisao je dovoljno da ga se sećamo i pamtimo. Bio je u digitalnoj vezi preko mejla sa mojom suprugom i ćerkom i slao im je priče. I danas kad čujem priče o Portugalu ja vidim njegovo nasmejano lice koje ulazi u ambasadu. Beskrajno mi je žao što sam izgovorio ove reči kao reči oproštaja. Počivaj u miru dragi prijatelju.
- Šta se događa kada umre pesnik? Više nema nekoga ko u našim ubogim životima otkrije posebnost. Oduvek sam ga smatrao pesnikom. Pesnici su posebni ljudi i ne liče na ostale, najviše jer 5 para ne daju na to šta je zdravo i korisno i šta vide ljudi. Pesnikov put se ne dovodi u pitanje. Otišao je u trenutku kada je toliko obećavao i trebao da uradi najveće stvari.
Njegova smrt liči na nestanak struje u sred filma. Ono što na neki način je utešno da iza njega ostaju dela koja će nadživeti ovo vreme. Uspeo je da uhvati suštinu i duh prostora i da to zabeleži. Siguran sad niko ne može da se pomiri sa njegovim odlaskom, ali i da su srećni što su imali priliku da pročitaju ono što je imao da kaže - rekao je režiser Goran Marković.
Uvodnu reč je imala Tanja Vučković iz Lagune, a zatim se okupljenima obrati Srđan Krstić, Dejanov urednik:
- Pre dva meseca smo imali promociju knjige. Do mene je stigao rukopis "Zamaleka" a ja nisam iskreno mnogo znao o piscu. Čitam rukopis i jedan ekran, drugi ekran i kroz njega se oseti vrelina peska. Odma vidiš da je to dobra knjiga. Tiago je imao nešto što sam ja zvao laka ruka. Pripovedao je kao neko ko je za to rođen, dok slušate njegovu laganu priču, ne osetite ništa. Nikada u svojim knjigama nije imao naznaku da je to umetnost, a bila je umetnost. Samu knjigu sam veoma lako pravili, tekla je kao vode Nila. Roman je išao nekim svojin tokom, a izašao je u sred pandemije, kada nije bilo promocija i sajmova, a nije smetalo ništa.
Publika je prepoznala kvalitet. Ove godine je provereno najčitaniji, a verovatno je bio i taj. Zamalek nije bio ni u jefnom momentu u izboru za nagradu, što govori o kritici, a njemu je to smetalo. Tiagu nisu potrebne nagrade, ali nagrada je potreban on da im vrati prestiž. Bio je Evropljanin. Naša saradnja je bila veoma plodna, nisam bio urednik koji bi sekao. Samo sam potvrđivao ono što je sumnjao. Tu je došlo do magije pisca i uzdavača. Tiago je u trenutku kada je Zamalek krenuo video da ima podršku i želeo je da izdaje što više.
Bio je nešto što nismo očekivali. Pomenuo bi i podnaslov Zamaleka, a zo je Roman o kismetu. Bilo mi je čudno kad sam čitao, glavni lik na neki način će da predstavlja i sudbibu koja će i njega da sačeka - rekao je Srđan Krstić i nastavio:
- Uvek ću ga pamtiti i sada ga zamišljam, kao lika u jednoj od njegovih priča. Jedno pivo napola, gde on sedi sa jednim mudrim starcem dok polako pada suton. Zvao sam ga moj pišče, a on mene uredniče. "Onda je legao, zaspao i nije se više probudio, kao kad dogori sveća" (citat iz te knjige) to je bio Tiago.
Dejan Tiago Stanković, književnik i prevodilac, umro je u svom domu u Lisabonu 21. decembra, gde je i živeo decenijama. Pisac se, kako saznajemo, danima nije javljao na telefon, a pronašli su ga prijatelji u kuhinji za stolom. Dejana su očekivali na slavi, za koju je, po želji prijatelja, napravio baklavu. Uzrok smrti biće poznat nakon obdukcije, a sumnja se da je doživeo infarkt.
Rođen je u Beogradu 1965. godine, a kako je sam ispisao u svojoj biografiji, u Beogradu je živeo dok nije diplomirao arhitekturu 1991. godine, a do smrti je živeo u Lisabonu.
Napisao je romane "Zamalek" i "Estoril" i knjigu pripovedaka "Odakle sam bila, više nisam". Bio je laureat nagrade "Branko Ćopić", a njegova dela bila su u užem izboru za Ninovu nagradu. Dobitnik je priznanja "Isidora Sekulić", "Dušan Vasiljev", a posebno važno mu je bilo što je bio laureat nagrade Evropske unije za književnost.
Na portugalski je prevodio dela Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Dragoslava Mihailovića, Dušana Kovačevića sa kojim je bio dobar prijatelj.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
