Književnik, dramski pisac i akademik Dragoslav Mihailović, koji je preminuo prošle nedelje, sahranjen je danas u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Govor su održali Dušan Kovačević i Vladeta Janković.
Akademik Dušan Kovačević je okupljene podsetio na početak karijere znamenitog pisca , kao i značaja koji je ostavio u srpskoj kulturi.
- Sećam se kako je Dragoslav Mihailović dolazio u Atelje 212, da poseti svog velikog prijatelja Borislava Mihajlovića Mihiza, koji je povremeno pričao o svom prvom susretu sa rukopisom knjige "Frede laku noć".
Mihiz je jedno vreme bio urednik u letopisu Matice Srpske u Novom Sadu. "Jednog dana", pričao je Mihiz, uvek pred Dragoslavom, koji je slušao sa osmehom, "stigne na moje ime rukopis knjige priče jednog nepoznatog pisca. Čitam naslov knjigde "Frede laku noć" i ime pisca. Mislim se, mora biti neka velika umetnost, kad pisac sa tako klasičnim srpskim imenom i prezimenom želi laku noć Fredu.
Počnem da čitam rukopis sa tom sumnjom i pročitam ga u jednom dahu, sa osećanjem da u rukama imam knjigu jednog darovitog pisca. Pozovem ga da se vidimo, a sve ostalo je istorija književnosti." Ubrzo nakon prve knjige priča, pojavila se ispovest, proza, roman o Ljubi Šampionu, "Kad su cvetale tikve". Ne sećam se da je jedna knjiga u tom ozbiljnom literalno ozbiljnom vremenu izazvala toliku pažnju i pohvala.
Dragoslav je sa dve knjige postao značjno ime jugoslovenske i srpske književnosti. I taman kad je pomislio da mu je malo svanulo Tito ga napadne u Zrenjaninu i ponovo mu ugasi svetlo.
O tom slučaju napisane su mnoge stranice i sve je bilo uzalud do pojave "Petrijinog venca" i novog izdanja knjige.
U Akademiji je često vodio rasprave da se više mora voditi računa o pismu, naglašavajući problem štampanja knjiga sa nelogičnim sadržajima u školskom programu.
Danas se opraštam od prijatelja, posle pola veka druženja, poznanstva i razgovora. Odlazi veliki pisac i ostavlja svoju porodicu i mnogobrojne likove iz svojih knjiga, koji će živeti večno dok hodaju, pričaju po zemlji Srbiji, koju je Dragoslav toliko voleo - rekao je Dušan Kovačević.
"Sada odlaziš u duhu Petrijinog snoviđenja"
Vladeta Janković se osvrnuo na to da Mihailović nije dozvolio režimu da ga uništi, kolko god se borili protiv njega, kao i značajnost knjige o Golom otoku.
- Prijatelju, u času konačnog oproštaja mogu reći samo toliko. Imao si divan i strašan i ispunjen dug život, a iskoristio si ga valjano, bez ostatka. O tvom umetničkom učinku govoriće se naraštajima, učiće se u školama. Gde god i dokle god ima srpskog jezika. Sve što si napisao, stoji i stajaće kao tvrdi grad. Umeo si da budeš tvrd, a nekada i tvrdoglav, ali su razumeo ljude.
Nisi se ustezao da javno odbiješ pruženu ruku, jednoga od svojih progonitelja, dok je još uvek bio na vrhuncu moći. Nisi se dao pasjim sinovima, ni onda kada su te kidali na zlom mestu, a ni onda kada si već decenijama bio slavan i nedodirljiv. Bojali su te se oni, a imali su zašto.
Strpljivo i snažno sakupio si građu i objavio petoknjižje o Golom otoku, koje je glogov kolac udbaškim zlotvorima. Ostavljaš za sobom nezamenljivu Nenu, ostvarene umetnike Baneta i Milicu, sjajne unuke, bezbroj poštovaoca i poklonika svoga dela.
Sada odlaziš u duhu Petrijinog snoviđenja, kao da propadaš u zelenu travu, koja još blješti od sunca koje zamire. Kao da te neka debela voda lako i roditeljski blago u sebe prima. Počivaj u miru prijatelju - rekao je Vladeta.
Tužna povorka je krenula ka Aleji velikana da isprati Dragoslava Mihailovića na večni počinak, a glumac Tihomir Stanić nosio je krst pokojnog pisca i akademika.
Porodica je tokom celog opela bila utučena, supruga Nena je plakala, a ćerka Milica je tešila, dok se trudila da ne zaplače.
Opelo je služeno u Crkvi Svetog Nikole, od strane Vladike Novobrdskog Ilariona, odnosno nekadašnjeg glumca Rastka Lupulovića, a pred sam kraj pojavio se i glumac Vojin Ćetković.
Glumica Anita Mančić stigla je na Novo Groblje, a suze koje je brisala krišom, sakrila je ispod naočara.
Glumac Branimir Brstina je takođe došao da oda počast preminulom piscu, kao i bivši ministar kulture, Nebojša Bradić.
Viđen je i Dušan Kovačević, Vladimir Kecmanović, Vladeta Janković, Dragan Petrović Pele, Cile Ilić, Isidora Minić.
Poznati su počeli da se okupljaju. Tu su Dragan Bjelogrlić, Tihomir Stanić, Gordan Kičić, Petar Benčina, Dara Džokić, Gordan Kičić. Tu je i glumac Svetozar Cvetković, kao i Goran Petrović, pisac.
Za više od šest decenija, koliko je pisao, objavio je dela "Kad su cvetale tikve", "Petrijin venac", "Čizmaši", "Goli otok", "Crveno i plavo", "Gori Morava", "Lov na stenice" i stvorio likove koji će i dalje nastaviti da žive.
Mihailović je rođen 17. novembra 1930. u Ćupriji, gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju, a potom i Filozofski fakultet u Beogradu na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.
Od 1981. godine bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i dobitnik brojnih priznanja, među kojima su i Oktobarska nagrada Beograda (1967), Andrićeva nagrada (1976), Zlatna arena za scenario u Puli (1978), nagrada "Bora Stanković" (1994), Ninova nagrada (1984), Nagrada Narodne biblioteke Srbije (1985), Nagrada Vukove zadužbine (1994), Kočićeva nagrada (2011), nagrada "Ramonda serbica" (2016).
Roman "Čizmaši" iz 1983. ovenčan je Ninovom nagradom kritike, a potom Nagradom Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine. Po ovom delu je 2015. snimljena serija, koja imala izuzetno veliku gledanost.
Prošle godine je dobio nagradu "Radoje Domanović" za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije. Mihailović bio je uzor mnogim mladim piscima, pa čak i nobelovcu Peteru Handkeu.
Odlazak Dragoslava Mihailovića, prema rečima njegovih savremenika, kraj je epohe u kojoj je književnost imala težinu. Iza sebe je ostavio suprugu Nenu, sina Branislava i ćerku Milicu, kao i unuke Dimitrija, Pavla i Relju.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
