NEK UMREM NA SETU, ALI TO ĆE BITI ZA ULOGU! Eva Ras o životu: Govorili su da ne bih imala karijeru da se nisam SKINULA!

Impozantan broj uloga krasi bogatu karijeru glumice Eve Ras koja traje od 1959. godine.

Iako je najveću popularnost stekla u ostvarenjima "crnog talasa", u srca publike uselila se rolama u serijama Siniše Pavića. U januaru je proslavila 83. rođendan, a i dalje aktivno radi i snima. Dok uživa u novom priznanju koje je osvojio film "Ovuda će proći put" Nine Ognjanović, na Međunarodnom filmskom festivalu Rivijera u Italiji, glumica za TV Ekran sumira utiske sa snimanja, priseća se legendarnih rola i otkriva detalje nove uloge u ostvarenju "Deca Kozare" Lordana Zafranovića.

Šta vas je privuklo filmu "Ovuda će proći put"?

- Poznata sam kao glumica koja je igrala u najviše studentskih filmova. "Ovuda će proći put" je diplomski, niskobudžetni film, koji je osvojio osam nagrada na devet festivala na kojima je učestvovao. To govori o njegovom kvalitetu, ali i velikom talentu rediteljke Nine Ognjanović. Na Festu smo dobili nagradu publike, a verujte mi, ne postoji važnija nagrada od te. Za to priznanje je zaslužna i Stara planina, na kojoj smo snimali. Ta priroda je toliko lepa da nagrada publike nije mogla da izostane, jer nijedan film nije imao takav pejzaž.

Uživali ste na snimanju?

- Zapravo, bilo mi je teško da idem na snimanje. Kad je reč o niskobudžetnom filmu, uzalud je izgrađen auto-put Beograd-Pirot, putujete u sporoj traci i idete kozjim stazama. Išla sam nekoliko puta na set, a jednom se i auto pokvario. Može se reći da sam platila veliku cenu za ovaj film (smeh).

Imponuje li vam uspeh koji je film ostvario na festivalima?

- Pet para ne dajem za nagrade i pobede, bez toga možete, ali kada ih dobijete s niskobudžetnim studentskim filmom, u velikoj ste prednosti u odnosu na komercijalne filmove.

"Ovuda će proći put" publici donosi zanimljivu priču.

- Sve se dešava u malom selu na Staroj planini, gde dolazak novog lika budi znatiželju meštana. Igram njegovu baba-tetku. On je zapravo sin mog brata od strica, kog nisam upoznala. Kada se otkrije poveznica sa mnom, meštani mi javljaju, a ja uzimam sliku svog brata da vidim koliko liče.

Da li ste imali kaskadera prilikom snimanja te scene?

- Naravno da nisam. Možete da zamislite, ja sa tada 81 godinom trčim po Staroj planini. Ponavljali smo scenu šest puta i kada je Nina sedmi put rekla da pravimo dubl, rekla sam da imam 81 godinu i da više ne mogu da trčim. Što ste snimili, snimili ste, nema više (smeh).

Vašu glumačku karijeru obeležile su brojne uloge u popularnim serijama i filmovima. Koja vam je najdraža?

- Igrala sam samo u remek-delima i na kraju je ispalo da je 150. studentski film takođe jedno malo remek-delo. Najviše volim serije Siniše Pavića, a posebno mi je draga uloga Smiljke u "Srećnim ljudima". Smiljka je najuzvišeniji ženski lik u istoriji naše televizije, ta tiha, krotka žena koja svakoga razume i pomaže, a zauzvrat ne traži ništa za sebe.

Upisali ste se u istoriju domaće kinematografije kao prva glumica koja se obnažila na filmu. Kako sa ove distance gledate na tu epizodu?

- Svako vreme sa sobom nosi izazove. Tada je film bio uštogljen, a društvo puno moralista. Uradila sam to i dočekala su me podeljena mišljenja. Našla sam se i na meti kritika ljudi zbog golotinje, a Njujork tajms je napisao sjajnu kritiku. Pola veka od premijere znam da film nije bio čuven samo po tome što sam se obnažila već po novoj dramaturgiji i pristupu domaćoj kinematografiji, koji je nakon toga uzeo maha. Kao što je Godar bio novi talas u Francuskoj, tako smo reditelj Dušan Makavejev, snimatelj Aleksandar Petković i ja dali novi pogled na umetnost. Moralistima nismo mogli udovoljiti, ali nisam sigurna da će iko to moći. Sećam se, ljudi su govorili da nisam dobra glumica i da ne bih imala karijeru da se nisam skinula, a ja trajem već 64 godine. Možete igrati i odeveni i nagi, ništa vam neće pomoći ako niste talentovani.

I pripremate novu ulogu.

- Trenutno snimam "Decu Kozare" Lordana Zafranovića. Snimala sam u Banatu i, da me vidite sada, pocrnela sam kao da sam bila na Tasosu (smeh). Šalu na stranu, ovo je izuzetno težak film. Teško mi je da ubedim svoju dušu da to nisu pravi logor i logoraši, već da snimamo film. Kad vidite 300 statista, od čega 100 dece, jednostavno vas duša zaboli. Imam malu ulogu, ali za nju se vezuju neke fantastične scene, u kojima Lordan pokazuje kako svojim talentom iz realnosti lako prelazi u fantastiku.

Ova rola je neki vid božje milosti za mene. Njime dižemo spomenik nedužnim žrtvama, doprinosimo da ih istorija ne zaboravi. Već me na ulici i u komšiluku pitaju kad će premijera. Srećna sam što sam deo glumačke ekipe. Uvek očekujem da ću snimati još, ali ako "Deca Kozare" budu moj poslednji film, biću srećna jer ga je režirao maestralni Lordan Zafranović.

Glumački posao iziskuje žrtvu zarad dobre uloge i ostavlja tragove na duši i telu umetnika. Brinete li o svom zdravlju?

- Ne možete biti glumica i čuvati zdravlje. Nek umrem na setu, ali to će biti za ulogu. Statisti me često pitaju kako izdržavam da stojim pet sati na suncu, prilaze mi u pauzi s pitanjem da li sam umorna. Verujte mi, ništa ne može da bude teško ako to što radite volite, a ja glumu volim i posle toliko godina. Drago mi je što sam tamo i trudiću se da uvek budem koncentrisana samo na snimanje.

Da li vam je gluma pomogla da nekada bolje razumete život? Možete li da kažete da ste ga razumeli?

- Unosila sam život u glumu i nisam dozvolila da me posao samelje. Cilj mi je bio da pokažem Balkan, naš način života, koliko smo ljupki i lepi. Nisam želela da me film učini lepom, već sam mu darovala svoju lepotu, pamet i glupost.

Kako gledate na svoj glumački put? Jeste li zadovoljni karijerom?

- Već 64 godine se bavim ovim poslom, ali vreme nije brzo prolazilo. Nisam mislila da je neophodno da budem glumica, da ću biti nesrećna bez glume. Imala sam porodicu, bila sam majka. Radila sam isto što i druge žene. Gluma je samo delić mog bogatog života.

(Kurir.rs / TV Ekran)

Bonus video: