Premijera filma "Oluja" održala se sedamnaestog januara ove godine u Beogradu, a popularni film privukao je veliku pažnju domaći javnosti.
Film "Oluja" strašnom događaju kada je 4. avgusta 1995. godine proterano 250.000, a ubijeno 1.700 Srba. Jedna od onih koja je doživela i preživela stravičnu vojnu-policijsku akciju jeste i scenaristkinja ovog filma Nataša Drakulić, a ovo je njena ispovest.
- Sećam se svega. Najpotresnije je bilo vreme pre proboja Koridora kada je deo Republike Srpske i Republike Srpske Krajine bio potpuno odvojen od ostatka sveta. Setite se onog tragičnog slučaja banjalučkih beba. Mislim, da se taj koridor nije desio, nas ne bi bilo, jer nemate elementarnih stvari za život!
Nakon tih svih godina granatiranja, stalnih izloženosti vanrednim stanjima, dešava se "Oluja" kao finale svih tih dešavanja. Oluja je za mene bila strašno potresna, zbog strašnih slika koje su mi se desile. Razdvajanja sa roditeljima koji su me poslali da krenem prva sa rođacima. Plašila sam se da više nikad neću videti roditelje.
Moj otac je kasnije umro, mislim da njegov kraj pamtim tada, da je naš rastanak bio upravo tada. Guraju me u kola rođaka, daju mi pare, zlato, a vi nemate vremena ni da se zagrlite, od ljudi koji prolaze, od one mase koja ne zna gde bi na koju stranu. Oni okreću glavu od mene da ne vide kako plačem. Kasnije sam saznala da su dobro.
U koloni sam bila sa sestrom, bratom stricem i strinom. Sećam se tih noći pomislite da nećete moći da spavate, a zaspite kao klada neka.
Ta neka panika, taj odlazak u nepoznato- to je taj neki bespomoćni strah. Prve informacije koje su se desile za tu Petrovačku cestu, samo javljaju ko je poginuo! Strašno je to. Mene svakog avgusta vrate sećanja na to. Kada bi mogli da iseku taj mesec iz kalendara. Svaki mesec saznate da je još neko umro, ali na žalost tako je, umiremo, nestajemo - ispričala je Nataša.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
