Nedavno je obeležena 50-godišnjica postojanja hip hopa, crnačke kulture nastale u Bronksu, tada jednom od "nezgodnih" krajeva Njujorka. Ova kultura prožimala je sve koji su odrastali na ulicama Njujorka sedamdesetih, čak i one koji nisu direktni stvaraoci.
Neizostavan deo bile su i bande, neformalni vladari ulica, sasvim drugačiji od današnjih. Prisećajući se vremena kada su siromašni delovi Njujorka ličili na ratnu zonu, Harli Flanagan, jedan od rodonačelnika američkog hardkor panka, u autobiografiji tvrdi da su tadašnje bande ličile na likove iz jednog kultnog filma - "Ratnici podzemlja" Voltera Hila.
"Ratnici podzemlja" je film na kome je moja generacija odrasla. Često se reprizirao po beogradskim bioskopima početkom osamdesetih i bio je filmska lektira za gledanje na VHS kasetama. Uzbudljiv i neobičan, otkrivao je nama dalek i nepoznat grad i živote prilično drugačije od naših. Jasno je bilo da je sve to uglavnom karikirano, ali je ipak bilo privlačno. Niko, bar ne da je meni poznato, nije kopirao likove, ali su mnoge replike i dijalozi sami ulazili u uši, poput: "Ratnici, izađite da se igramo", rečenice kojima glavni negativac Luter pri kraju filma izaziva pripadnike bande Ratnici na konačni obračun.
Ratnici se odazivaju pozivu Sajrusa, vođe najveće njujorške ulične bande, na skup u Bronks, gde ovaj iznese plan o prestanku neprijateljstava i preuzimanju vlasti u gradu. Iako je dogovor bio da sve bande dođu nenaoružane, Luter ubija Sajrusa, što vidi jedan od pripadnika bande Ratnici i oni budu lažno optuženi za Sajrusovo ubistvo. Luter ima tajne nalogodavce, ali je najveći problem Ratnika to što su daleko od svog Koni Ajlanda i moraju se usred noći vratiti tamo, dok im je njujorško podzemlje za petama.
U kasnijoj, sređenoj verziji filma, dodate su scene nalik stripu, gde se podvig Ratnika poredi sa "Anabazom", delom starogrčkog pisca Ksenofonta, o grčkim plaćenicima koji se moraju probiti kroz neprijateljsku teritoriju. Film je i inače zasnovan na književnom delu Sola Jurika, napisanom još 1965. godine.
Ono što je mojoj generaciji bilo zanimljivo, kada smo film "Ratnici podzemlja" osamdesetih gledali iznova i iznova, jeste to što je odudarao od tada aktuelnih akcionih filmova. Trčanje njujorškim ulicama, parkovima i podzemnom železnicom činilo se kao zamena za popularne jurnjave automobilima koje su, činilo se, bile neizbežna scena u akcijašima. Pretpostavljali smo da većina siromašnih bandi nije imala novca za automobile.
Klinačke analize na stranu, postojala je tu bitna stvar koja je činila "Ratnike podzemlja" nama bliskim, iako je gradsko okruženje bilo strano. Reč je o strukturi filma koja je podsećala na video-igre. Ratnici u svom pohodu kao da prelaze nivoe. Suparničke bande izgledaju drugačije i svaka ima svoje osobenosti. Kako vreme prolazi, sukobi s bandama, ali i policijom postaju sve opasniji i, osim pesnica, koriste i različita oružja. Na samom kraju je suočenje s Luterom, koji je bio paralela "bosa", završne prepreke u video-igri. To se, uzgred budi rečeno, tada zvalo "kraljica".
Bilo je to vreme kada je malo ko imao neku konzolu za video-igre i uglavnom smo ih igrali na kućnim računarima ili arkadnim mašinama, onima na žeton. Međutim, iz ove perspektive, gomila video-igara takve strukture, gde igrač mora da prelazi nivoe, nastala je posle premijere "Ratnika podzemlja" u februaru 1979. godine. Ne mislim na borilačke igre koje su se pojavile kasnije i čiji autori nisu krili da su bili inspirisani ovim filmom.
Čak ni one pucačke koje imaju nivoe s različitim i sve težim neprijateljima, kao što su Phoenix, Moon Cresta, Pleiades... Sve one nastale su u godinama nakon što je film snimljen. Tih kasnih sedamdesetih postojale su samo one još jednostavnije. Da li je Volter Hil s "Ratnicima podzemlja" uticao na autore video-igara? Teško je reći, ali da liče, liče.
(Kurir.rs / TV Ekran)
NE PROPUSTITE
