Gost 47. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji bila je i glumica Vesna Stanojević, koja je sa filmom “Vučje bobice” čestvovala u trci za najbolji ovogodišnji scenario.
Jedna od najlepših jugoslovenskih i srpskih umetnica, koju publika pamti po ulogama Silije u „Poslednji krug u Monci”, Ruže u „Tri karte za Holivud”, Mace u „Tamna je noć”..., već tri decenije živi i radi u Londonu. Nedavno je odlučila da se vrati u Beograd i ovde nastavi svoju karijeru.
- Poslednjih pet-šest godina, intenzivno sam počela da razmišljam o tome da li ću morati do kraja života, svakoga dana, od jutra do večeri, da slušam i govorim engleski jezik. Nešto se promenilo. Da li u meni ili mojoj okolini, ne znam. A možda obostrano. U svakom slučaju, shvatila sam da sam tamo počela da imam neki čudan osećaj nelagodnosti, i da on polako menja moj život u Britaniji. Sve više sam primećivala razlike između njihove i naše kulture. I to one nepremostive, zbog kojih čovek jako poželi da sačuva sebe, u originalu - priča za “Blic” Vesna Stanojević.
Bio je to veliki korak kada ste odlučili da, u jeku popularnosti, odete u inostranstvo. Da li je sada još veći korak kada ste odlučili da se vratite?
- U izvesnom smislu jeste, što je i prirodno. I sama sam se promenila živeći i radeći u Engleskoj, a i ova sredina se promenila za to vreme. Na trenutak mi izgleda kao da sam došla u neku sasvim novu, neku treću zemlju, u kojoj ljudi pukim čudom govore mojim maternjim jezikom. A način na koji ljudi danas funkcionišu, ne mogu baš uvek da prepoznam i razumem. Jednom rečju, ima puno novina za mene. Ali, na svu sreću, u dobroj meri se sačuvao onaj poznati i dragi duh, koji osećam kao autentičan, naš, i meni jako blizak.
Kakva je po vama situacija u kulturi što se tiče naše zemlje?
- Nisam dovoljno dugo radila kod nas u kontinuitetu, da bih mogla da imam do kraja formirano mišljenje, ali sam stekla neki generalni utisak. Veoma je indikativno što svi oko mene pričaju o zabrinjavajuće velikom broju nekvalitetnih projekata, o lošem tretmanu umetnika, i o epidemiji površnosti koja je zahvatila našu profesiju. Da, i sama sam primetila da su pojedini sadržaji zabrinjavajući. Ali i dalje verujem da bismo svi bili mnogo plodonsniji kada bi se, uz malo napora i više dobre volje, koncentrisali na ono kvalitetno u nama. Na ono što još uvek možemo jedni drugima da pružimo. A tu, pre svega, mislim na istinsku, iskrenu, talentovanu, vrednu, pametnu, kreativnu, provokativnu, duhovitu i hrabru umetničku i profesionalnu razmenu. Da bi neki vredan projekat uspeo, to zahteva istinitu razmenu, međusobno uvažavanje i odgovornost. I da, u svakoj onoj prilici u kojoj stvari zavise od nas samih, donosimo odluke posle kojih se ne crveni.
Kako vam se, sa ove vremenske distance, čine filmovi po kojima vas gledaoci i dalje prepoznaju - “Poslednji krug u Monci” i “Tri karte za Holivud” ali i seriji “Cvat lipe na Balkanu”?
- Neobično. Na izvestan način me povezuju sa ovom sredinom, a sa druge strane, potreban je napor da dokažem da se “nisam ništa promenila”. Zamislite kako bi bilo strašno da se neko za 20, 30 godina nije ništa promenio! Ja bih se od takvih pojava uplašila (smeh). Ono što je možda zanimljivo u ovom trenutku, jeste da me sada mnogo više inspiriše komedija. Pa su, igrom slučaja, i svi novi projekti koje sam radila proteklih godinu dana, osim jednog, imali tu komičnu dimenziju.
Da li se i dalje bavite pedagogijom?
- Pomalo i umereno. Smatram da je prirodno da profesor glume, kroz svoje glumačke kreacije, koristi istu metodologiju koju primenjuje dok podučava svoje studente. Imala sam priliku da testiram i istražujem sebe kroz tu interakciju, radeći 17 godina na Londonskim fakultetu. A sada mi je mnogo inspirativnije da igram i sarađujem sa svojim kolegama.
U poslednje vreme snimili ste nekoliko filmova i seriju. Šta još imate u planu?
- Da, igrala sam u filmu “Vučje bobice”, u režiji Sretena Jovanovića, zatim u filmu “Tvitosaurus” u režiji Ivice Vidanovića i u TV seriji “Kafana na Balkanu” u režiji Suzane Purković. Nedavno sam bila stručni saradnik za glumu u opereti “Iza operskih kulisa” Vere Milanković, koju je režirala Natalija Stanković. To je bilo jedno sasvim novo iskustvo i prilika da primenim mnogo toga što sam radila u Londonu. Svi ti, pomenuti, poslovi su mi bili jako inspirativni i radosni. Svaki na svoj način. Baš kao i trenutna saradnja sa scenaristom Nenadom Milićem, sa kojim radim na novom TV projektu.
(Kurir.rs/Blic)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
