Mada se odavno pronašao u muzici i pedagoškom radu, gluma je Ivanu Jevtoviću primarna profesija. Njegovi snovi da postane pilot nikada se nisu pretvorili u javu, ali su se zato sve druge okolnosti sklapale u slagalicu koja ga je još s kraja devedesetih učinila popularnim glumcem. Poslednja u nizu uloga koju je oživeo pred kamerom jeste rola hirurga u drami "Urgentni centar", putem koje nam godinama zajedno s kolegama ruši medicinske tabue.
Već gledamo četvrtu sezonu.
- To je izuzetan profesionalni zadatak stigao u pravom trenutku od Stevana Filipovića. Uspeh te serije, mimo gledanosti, ogleda se i u reakcijama publike. Najdraže mi je kad mi klinci kažu kako su upisali srednju medicinsku školu ili fakultet zbog naše serije. Pilot-epizodu snimali smo u bolnici na Bežanijskoj kosi, u Hitnoj pomoći na Kliničkom centru, a imali smo i mogućnost da idemo na određena hirurška odeljenja i komuniciramo s lekarima. Osnovna ekipa išla je na sastanak u "Dragiše Mišovića" sa čuvenim hirurgom. Susret, za koji se očekivalo da će trajati sat i po do dva, odužio se na 12 sati, jer smo svi mi ozbiljni štreberi i imali smo 300 miliona pitanja.
Je li vam ostalo nešto od tog doktorskog znanja?
- Zadatak je bio specifičan, pa smo morali da znamo šta držimo u ruci i kako je medicinsko objašnjenje da bismo što vernije preneli u seriju. I mislim da smo našli pravi način kako da fenomene medicine približimo običnim ljudima, da razjasnimo neke fame i strahove. Rad na seriji poklopio se s periodom kada je moj otac bio bolestan od raka pankreasa, od čega je i preminuo, i svojom posvećenošću radu hteo sam da iskažem zahvalnost prema svim ljudima koji su bili uz njega i slične pacijente svakodnevno.
Pored toga što je bio glumac, vaš otac Vladimir Jevtović, bio je i profesor. Je li vam preneo ljubav prema pedagoškom radu?
- Nimalo nije uticao na moju odluku da budem glumac. Tu želju sam otkrio posle vojnog roka, kada sam bio u inostranstvu. Slučajno sam radio u nekoj pozorišnoj trupi kao majstor svetla i tonac, i tada sam poželeo da izađem na prijemni. Ali jeste uticao na moju pedagošku profesiju, jer čim sam ušao u glumu, bukvalno me je bacio u vatru pozvavši me da mu budem asistent na Akademiji umetnosti u Beogradu. Od 2000. sam u tome, a i dan-danas se iz spiskova koje sam tada pravio i njegovih knjiga preslišavam kada se pripremam za čas. Jer, Vladimir je savršeno ukombinovao filozofiju i dramsku umetnost, a njegove misli vezane za pedagogiju glume toliko su efikasne da ih neki njegovi učenici i danas pamte kao osnovne principe. Ne pravim se pametan kao da mogu da ga nadmašim, nego se poklanjam pravom uzoru, što, naravno, ne isključuje mogućnost da napravim neku invenciju.
Od početka ste, čini se, imali sreće u poslu i kod vas je nekako sve bilo sudbonosno.
- Još 1995, na trećoj godini fakulteta, dobio sam poziv iz pozorišta "Boško Buhada igram Parisa u "Romeu i Juliji" Vilijama Šekspira. I to zahvaljujući Jagošu Markoviću, koji me je gledao na ispitu druge godine. O njemu smo tada slušali legende i bajke, kao mališanu koji je veličanstveno pametan, genijalcu sa 16 godina iz Titograda. Upisao je režiju i poput Mocarta je razvaljivao. I bio je čovek čudo prirode. Do dvadesete je završio faks genijalno uspešno, a već na trećoj godini počeo je da režira i igra. Kao u filmu "Mocart", u kom je Forman divno prikazao kako je čuveni kompozitor umeo na mah da odsvira nešto fantastično, i to ležeći i pozadi, u pozorišnom smislu imao je to i Jagoš. Slušajući te bajke, poželeo sam i nadao se da ću imati priliku da radim sa nekim takvim, što mi se, na sreću, i ostvarilo.
I ulogu u "Nebeskoj udici" dobili ste na neobičan način?
- Snimali smo ga posle bombardovanja, kada je bilo nadrealno da će se raditi bilo šta. Posle predstave "Virus" privukao sam pažnju naše kulturne javnosti, a producenti i reditelji su se trudili da me imaju u svojim filmovima, pa i Đorđe Milosavljević, jedan od trojice scenarista "Nebeske udice". Te 1999. bio sam u rezervi, branio sam Beograd, dva meseca stacioniran između Vojke i Stare Pazove, i pošto smo se kupali kao vrapci u nekom prirodnom bazenu, u kom je bilo više blata nego vode, rekao sam da, kada god se to čudo završi, idem prvo na more. Srećom, imao sam i pravog saputnika za to, svoju sadašnju ženu, a tadašnju devojku Sandru. I stvarno, nekoliko dana posle bombardovanja, čim sam skinuo uniformu i razdužio se, našli smo se u autobusu za Budvu preko Bosne pošto su bili porušeni mostovi. Već prve večeri sreo sam Đorđa u "Kasperu", tada bitnom kafiću za umetnike u Starom gradu.
Uloga Turčija je odmah bila vaša?
- Najavio mi je da će snimanje početi za dve-tri nedelje, ali da bi problem mogao da bude to što je taj lik iz Bosne. Kako je moja devojka Sandra Bugarin iz Sarajeva, rekao sam mu da imam odličnog trenera i da ne brine. Hvala na pitanju, ovo mi je intimno i emotivno važno. Nismo znali da učestvujemo u filmu koji će biti tako veliki, a postao je takav zbog svih okolnosti, zbog toga što su u njemu igrali i Milena Dravić, Neda Arnerić, Irfan Mensur, Nikola Pejaković i čitava plejada glumačkih velikana. I niko nije postavljao pitanja, ako je trebalo 24 sata da se radi, radilo se. Nije čudo što je taj film bio najbliži Oskaru, bio je mesto ili dva pred ulazak. I možda bi svet bio pravedniji da su i drugi ljudi imali priliku da ga vide.
Šta ste tada naučili što još pamtite?
- Ima veze s prvom violinom filma Nebojšom Glogovcem. U jednom neformalnom razgovoru mnogo godina kasnije mojoj studentkinji Ivani Vuković rekao je da je jedan od velikih strahova glumaca da ne propusti neki projekat. I zbog toga on praktično nije ništa ni odbio za života, što je tragična posledica. Za takve talente ogromna je šteta što posle velikih poslova nisu postojali periodi odmora koji bi ga negovali do stote.
Plaši li vas prolaznost vremena?
- Ne. Bio sam spreman da poginem onda braneći Beograd. Prema tome, meni je sve bonus, i taj film koji se zbiva posle, i to što sam se ostvario kao roditelj, i to što je jedna takva osoba kao što je Sandra postala moja žena. Zadovoljan sam sa svakim narednim danom, srećan sam što imam priliku da pratim našu ćerku, decu naših prijatelja, familije kako se razvijaju, šta se dešava sa našom zemljom, sa našim uspesima. Naravno, postoje i razna iskušenja, ali to je sastavni deo svega, jer iskušenja i prepreke su neka vrsta putokaza za dalje.
Da li je glumcima lakše da se nose sa tom prolaznošću jer uvek mogu da uskoče u tuđe cipele?
- Otkriću vam tajnu da je to najbolja profesija na planeti, upravo zbog toga što imamo legitimno pravo da živimo mnogo života. I u tom smislu jeste lakše, ali i obavezuje. Kao što sam rekao za Glogovca, a mislim i za druge i to govorim često studentima da taj naš instrument, naše telo, biće, našu energiju, snagu i zdravlje moramo da negujemo da bi nam bili dostupni što duže.
Bili ste frontmen grupe Deca loših muzičara, imali ste bend Psihobilje. Šta je mali Ivan hteo da bude u stvari, glumac, muzičar ili nešto treće?
- Pilot. Pošto sam bio poslednja generacija usmerenog, u trećem razredu sam iz druge gimnazije, koje je danas Filološka, otišao u Prvu gimnaziju na čistu fiziku. Tada smo u trećem razredu odlazili u školu koju smo želeli, spremajući se za višu pilotsku školu u Vršcu, ali onda je 1990. krenuo džumbus, prestala su primanja novih klasa, zemlja je bila u raspadu i zbog toga sam otišao u inostranstvo i tamo praktično otkrio glumu. Bez muzike ne mogu, jer moje prve scenske aktivnosti bile su kroz nju. Pre nego što sam pevao, u šestom razredu sam sa drugarima sa Novog Beograda bio prva generacija brejkdensera. Osamdesetih je počela hip-hop kultura, stizali su filmovi i mi smo još u bioskopskim salama skidali pokrete vrteći se na leđima i glavi.
Šta nikada ne biste igrali?
- Stvari koje nemaju poentu i smisla. Vrlo sam kritičan i često sam odbijao kada se nešto radi samo da bi bilo smešno. Teško je igrati komediju, a pokušaji da je uradiš na lak način uglavnom su usiljeni, pogrešni i banalni.
A šta rado birate?
- Često me pitaju zašto se bavim političkim pozorištem. A sve što sam radio je političko, na ovaj ili onaj način. Čuvena predstava "Virus" bila je i te kako sociopolitička jer se radilo o momku koji je HIV pozitivan, i to 1997, kada je naše društvo bilo potpuno neobavešteno. Ljudi su, kada se pomene da je neko HIV pozitivan, bežali ko đavo od krsta. I "Urgentni centar" je politički, igram hirurga, al' taj čovek je Rom. Zahvalan sam što sam sa Stevom Filipovićem, formirajući biografiju tog lekara, ispričao i nešto što svi znamo, a znamo mnogo ljudi iz nacionalnih manjina koji nisu stereotip. Slažem se sa Piterom Brukom i nekim našim velikanima da je jedan od osnovnih zadataka umetnosti da leči, ne da zabavlja. A da bi lečila, prvo mora da se uspostavi dijagnoza. Prema tome, ako mi kroz pozorišnu predstavu, film ili seriju postavimo pitanje, ljudi se zainteresuju, imaju dijagnozu, žele da vide razrešenje, a onda kroz spoznaju dođemo do katarze, i to je savršen posao.
Pored svih interesovanja, učestvovali ste i u humanitarnim aktivnostima. Šta za vas znači humanost?
- Istraživanje novih mogućnosti kako možemo svakog dana nešto novo, pametno i fino da uradimo za ljude. To ne moraju uvek da budu velike akcije, dovoljno je da se čovek potrudi da svakog dana bolje čuje drugog čoveka, a kada se potrudi da malo bolje čuje, onda će, pretpostavljam, bolje i da odgovori.
Kurir.rs/TV Ekran: Sanja Marković
NE PROPUSTITE
