Malo ko zna da je Voja Brajović pre skoro dvadesetak godina sasvim slučajno otkrio tumor na mozgu. Glumac je primetio da mu trne ruka, otišao je na pregled da bi se saznalo da je ima tumor.
Doktori su ga savetovali da odmah ide na operaciju, što je Voja i uradio i na svu sreću sve se završilo dobro.
Borac je bio i ostao, a od života je uvek uzimao ono najbolje.
Rođen je 11. maja 1949. godine u Beogradu. Otac Vukota i majka Milisava bili su učesnici Narodnooslobodilačkog rata.
- Moji roditelji bili su mladi revolucionari, antifašisti. Majka se uključila u rat sa 16, otac sa 19 godina. Stariji brat se rodio u Karlovcu. Otac je bio mladi oficir, voleo je da misli svojom glavom i to ga je, naravno, koštalo kad je nastupila rezolucija Informbiroa. Smatrao je da je Tito izdao interese radničke klase.
Osuđen je kao politički nepodoban, odveden na Goli otok, a kaznu je odležao u Staroj Gradiški… Mama je volela da sve bude lepo. Skoro da nismo imali leba da jedemo, ali smo zato morali da budemo lepo obučeni, sve ‘ko iz Burde’. Imala je čipke na klozetskoj šolji.
Ona je odredila mene, moj život. Sa četiri godine počeo sam da recitujem po mesnim zajednicama. Imao sam jednu mašinku i jedan glavni hit ”Partizan na straži”. I na ovaj način je htela da pokaže da nismo prokaženi ili antidržavni element. Kad sam krenuo na prijemni ispit sašila mi je košulju i pantalone od teksasa. Znala je da je to moderno, ali nismo mogli da kupimo.
Poreklo
Brajovići potiču iz sela Kosić u Bjelopavlićima.
- Moj otac je dobio prezime tako što je đed Vulo Filipović došao u školu i upisao ga kao Brajovića. Često su to ljudi radili da bi se razlikovali zbog zemljišnih ili matičnih knjiga. Treba da se zna da se u Bjelopavlićima ljudi prepoznaju po ‘veljem ili manjem’ bratstvu. Brajovići su toliko veliki da su, maltene, polupleme. Tako je i u našem mestu porekla, selu Kosić, nadomak Danilovgrada.
Zbog dominacije Brajovića svako ko je u Kosiću nosio prezime Jovović, Iković, Filipović, Begović, kad je odlazio iz zemlje, upisivao bi u dokumenta – Brajović. Ujedno nije bila retkost da dva rođena brata nose različita prezimena.
Jedan od rođaka mu je fudbaler Zoran Filipović, koji je bio njegov dubler u seriji “Više od igre”. “Zoran je moj striko, četiri godine mlađi od mene.
Detinjstvo
Bilo mu je devet meseci kad su neki ljudi upali u stan, u Kosmajskoj ulici u Beogradu. Oca Vukotu odveli su na robiju, a majku, brata i njega izbacili napolje.
Zbog toga su došli u Valjevo, kod ujaka. Kad se otac, posle četiri godine, vratio iz zatvora, svakodnevno im je čitao narodne pesme, a majka ga je ‘gurala’ da recituje, što mu je prešlo u naviku. Često je boravio i kod očevih, u Crnoj Gori.
- Kao deca išli smo na prelepu planinu Ponikvicu, gde je naš đed izvodio stoku na pašu. Onda se spavalo u kolibama, u jednoj prostoriji od dvadesetak kvadrata, sa ognjištem u sredini. Ležali smo na šušbinama, vrećama punim lišća, nas petnaestak, cela bliža rodbina. I bili smo presrećni! Baba me je vodila iza kuće da mi pokaže krst koji će joj, kad umre, staviti na grob. Ta slika mi se zauvek urezala, kao i one kad me je majka, a imao sam jedva tri godine, vodala sa sobom po Jugoslaviji, da tražimo oca koji je nestao u vrtlogu Informbiroa. Na kraju smo ga našli u Gradišci. Spavali smo kod čuvara groblja, on nas je jedini primio u kuću.
Da bi ocu dala neki znak da smo živi, majka je u kašu koju mu je preko veze poslala u zatvor stavila i moju cuclu. Jer, mučeći ga, stalno su mu govorili da mu je porodica mrtva, da smo se podavili. Cucla je bila znak da izdrži, zbog nas. To što smo preživljavali je svakako određivalo moju sudbinu. Nas dvojica mali, majka sama, samohrana, a treba da nas zaštiti. Kako? Tako što nas je vodila po priredbama, na njima sam recitovao. Ja na bini, u pravoj partizanskoj uniformi, sa drvenom mašinkom o ramenu, a otac u zatvoru.
Obrazovanje
U Valjevu je završio osnovnu školu i gimnaziju.”Pita učiteljica ko će da recituje, ja dignem ruku. Ko će da igra žapca koji skakuće na bini? Opet se ja javim. Žabac je moja prva uloga u nekoj predstavi, u Valjevskom pozorištu koje više ne postoji”. U gimnaziji ga je zanimala likovna umetnost, bavio se vajarstvom, ali ga je gluma uzela pod svoje:
”U prvom razredu sam igrao dramatizovano “Tražim pomilovanje” Desanke Maksimović, u drugom sam sa KUD Abrašević radio Molijervog “Mizantropa” i dobili smo prvu nagradu na BRAMS-u, na smotri amatera Srbije u Kuli, kao i na takmičenju amatera iz cele ondašnje zemlje na Hvaru.
Žiri su činili Hugo Klajn, Isak Amar, Pero Budak i neki njihovi komentari su me motivisali da razmišljam o glumi. Ako ništa, mogao bih da, recimo, prodajem karte u pozorištu ili u bioskopu”.
Gimnazijalci su ga voleli, jer je školski odmor pretvarao u mini-koncerte. Drug Mića mu je nabavljao ploče “Stonsa”, “Kingsa” i “Enimalsa” a on ih je puštao preko razglasa. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Ognjenke Milićević.
- Na Akademiju sam otišao iz prostog razloga da ne budem besposličar, jer sam smatrao da nemam dovoljno radnih navika da završim medicinu. To sam oduvek voleo, a i ceo život sam proveo po bolnicama. Upisao sam glumu bez ikakvih ambicija.
Nacionalnost
Srbin iz Crne Gore, Crnogorac u Srbiji.
- Ja sam i crnogorski državljanin, jako se time ponosim. To je po rođenju moga oca, ne mogu da kažem moj uspeh, ali to je nešto čime se ponosim. Kao što se ponosim što sam srpski državljanin. I uvek ću biti u mojoj malenkosti spreman da branim i jedno i drugo.
- U vreme ministrovanja bio sam nadležan za očuvanje kulturne baštine i kad sam bio u poseti manastiru Visoki Dečani, na Kosovu, veliki čovek i moj prijatelj, vladika Teodosije, pitao me je zašto se ne bih krstio tu u Dečanima? Odgovorio sam da sam star i da sam ateist, a on je dodao: “Pustite vi to. Vi ste božji čovek, a i Hrist se krstio kad je bio već stariji.
I tako se glumac krstio u 58 godini.
Put ka vrhu:
Karijeru je gradio paralelno na televiziji, na filmu i u pozorištu.
“Kao studenti smo bili angažovani da za predstavu “Agamemnon” igramo argivske starce, jer niko drugi u ansamblu to nije hteo. Stavili su nam brade, našminkali i to je bilo moje prvo igranje u teatru.
Pozvali su nas u tadašnje Savremeno pozorište na Crvenom Krstu i dali nam platu 50 hiljada. Bojan Stupica, tadašnji upravnik Jugoslovenskog dramskog, koji je voleo da okuplja mlade glumce, kupio nas je za 5.000 dinara. Pitao nas je koliku imamo platu u Savremenom i rekao: “Dobićete ovde 55.000″. Tako je počelo”.
Član JDP je od 1969. i za četiri decenije u matičnoj kući je ostvario više od 50 uloga. Kao gost je igrao i igra na scenama mnogih drugih pozorišta u Beogradu, Novom Sadu, Podgorci, Grad teatru Budvi. Popularnost kakvu mladi glumci mogu samo da sanjaju, donela mu je uloga Tihog u seriji “Otpisani”.
Ipak, uprkos nemerljivoj slavi i oreolu zavodnika koji ga je pratio decenijama, jedva je čekao da se reši imidža stečenog u “Otpisanim”.
“Tek sa “Mrešćenjem šarana” moj glumački talenat došao je do izražaja. Dobio sam pravu, dramsku ulogu. Rečju, oslobodio sam se ‘fioke’ zavodnika u koju sam, ne svojom voljom, svrstan od strane reditelja”.
Igrao je u više desetina predstava, između ostalih u komadima “Pozorišne iluzije”, “Lažni car Šćepan Mali”, “Bure baruta”, “Mrešćenje šarana”, “Troil i Kresida”), nekoliko desetina filmova: “Specijalno vaspitanje”, “Balkan ekspres”, “Nacionalna klasa”, “Tesna koža”, “Tito i ja”, “Bure baruta”, “Jesen stiže, dunjo moja”, kao i u desetak serija, od kojih su najpopualrnije “Otpisani”, “Više od igre”, “Bolji život”, “Sinđelići”.
Zanimljivosti:
Pije crveno vino sa ledom, ali samo kod kuće, jer mu u kafani kažu kako je to “jeres”.
- Kad rekreiram moždane vijuge, družim se sa prijateljima igrajući preferans. Namerno koristim izraz rekreacija, jer moji prijatelji i ja to nazivamo sportom.
Privatni život
Dramski umetnik bio je u braku sa Ljiljanom i iz tog braka ima sina Vukotu i ćerku Iskru.
Vukota se bavi produkcijom, scenarijom i glumom, a veoma je poznat i u manekenskim krugovima, budući da važi za jednog od najpopularnijih modela u Srbiji.
Ćerka Iskra, krenula je očevim stopama i postala glumica. Bila je udata za arhitektu Sinišu Babića i dobila ćerku Ines. Voja nije krio oduševljenje i ponos što je „nagrađen“ još jednom, najbitnijom ulogom – ulogom dede. Iskra se razvela nakon dve godine braka.
Nakon što se razveo od prve supruge, sreću je pronašao u drugom braku, sa 23 godina mlađom glumicom Milicom Mihajlović, sa kojom ima sina Relju.
- Ne znam kako da vam obrazložim šta me je privuklo Milici. Kad bih to raščlanio i objasnio, onda mi ne bi bilo tako nedokučivo. Milica je neverovatan energetski izvor. Retke su takve osobe, sa tom količinom životne snage i radosti. Ona je veliki borac i uvek nalazi način da smiri situaciju i odagna moje loše raspoloženje. A najviše me brine što je mene zavolela. Smatrao bih je idealnom da nije ovoga sa mnom.
(Kurir.rs/Indeks/I.M.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
